Bivša Jugoslavija nikad nije bila vojna velesila, ali je bila ozbiljan izvoznik naoružanja. Od tog posla godinama se lepo živelo i ova privredna grana može se smatrati jednom od najprofitabilnijih. Raspadom zemlje, raspala se i vojna industrija

      Iračka afera potvrdila je da u ovoj zemlji i dalje, od svih zakona, najbolje funkcionišu Marfijevi. Recimo, ništa nije toliko neizbežno kao greška na koju je došao red. Došao je, dakle, red da javnost sazna kako je privatizacija, od svih sektora, baš u vojnom sektoru uzela najviše maha i kako to u praksi izgleda. Vojni privatnici sasvim su se, izgleda, oteli kontroli i izbegavali ne samo domaće, već i međunarodne sankcije za nedozvoljene poslove. O toj temi poslednjih dana saznalo se puno, pa je možda interesantnija za razmatranje priča - kako se oružje izvozilo u vreme bivše Jugoslavije i kako je do sadašnje situacije uopšte došlo.
       Izvoz naoružanja i vojne opreme bila je vrlo ozbiljna privredna grana bivše Jugoslavije. Ima mišljenja da je od svih bila i najprofitabilnija. Između 1980. i 1990. godine, na primer, devizni priliv po ovom osnovu iznosio je mesečno 1,1 do 1,2 milijarde dolara, a u nekim uspešnijim godinama se dešavalo da dostigne i čitave dve milijarde dolara.
       Kako je sve počelo: odeljenje za vojnu industriju je 13. maja 1945. godine uputilo dopis načelniku Generalštaba u kome između ostalog piše: “Rat je uglavnom dovršen, ali..”. Pod tim “ali” izložen je čitav plan obnove vojne industrije i razvoj nove, radi “samostalnog snabdevanja u pogledu oružja, municije i opreme”, sa jakim akcentom na “vlastite snage”. Nedostajalo je sirovina i radne snage, a kada je i entuzijazam popustio, “uskočio” je SSSR. Dobijena je velika količina oružja ruske i nemačke proizvodnje (roba zaplenjena posle rata), a kada su 1948. isporuke stale, Josip Broz Tito se obratio SAD i Velikoj Britaniji. Zatražio je i dobio, kaže zvanična literatura, sve što se tiče teškog naoružanja - od topova do aviona. Investiciona ulaganja u vojnu industriju tada su bila neznatna. Međutim, 1951. godine to se menja i SFRJ odvaja čak 16,9 odsto ukupnih investicionih ulaganja za vojnu industriju. Dve godine kasnije ocenjeno je da su “zadovoljene sve domaće potrebe” i da bi Jugoslavija morala da se okrene izvozu. Prvi poslovi počeli su zvanično 1953. izvozom radarskih eksploziva, dizel motora i otkivaka, ali je obim izvoznih poslova iznosio samo 1,93 odsto ukupne proizvodnje, dok je proizvodnja za Armiju bila 70,19 odsto. Već 1956. situacija je drugačija, u izvoz je išlo 20,58 odsto, a Armiji 39, 50.
       Nezvanični izvoz počeo je nešto ranije, a od tada počinje i istorija afera, nekad javnih, nekad zataškanih:
      
       Izraelska akcija
       “Jugoslovenska istorija trgovine naoružanjem puna je afera - famozne 1948. Izraelu niko nije hteo da isporuči oružje, a napali su ga svi Arapi u okruženju. Oni su nešto oružja pronašli u Češkoj, nešto ovde, ali Jugoslavija je osigurala transport i svog i češkog oružja. To je operacija “velveta”, tajnog transporta oružja iz Češke, preko Jugoslavije u Izrael. Avioni su leteli sa jugoslovenskim vojnim oznakama i tajno im je urađeno sletalište kod Podgorice, radi popune goriva. Tad je to umalo kompromitovano, pa zataškano i zaboravljeno, ali detalje tek sad saznajemo”, kaže Saša Radić, vojni analitičar “Difens end sekjuriti” u agenciji VIP.
       U sledećih deset godina dolazi do stagnacije pa i opadanja u proizvodnji oružja, jer su tehnološka rešenja bila zastarela, repromaterijal loš, isporuke su kasnile i bile su pune “škart robe”. Ocena je bila da se moraju “osvojiti nova sredstva naoružanja” i započeta je proizvodnja probnih partija za avion “galeb”, helikopter S-55, oklopni transporter, topove 155 mm, automata, poluautomata, minobacača... Jugoslovenski vojnoindustrijski kompleks bio je osmišljen kao mehanizam koji bi omogućio preživljavanje zemlje i vođenje opštenarodnog rata iz nekadašnje teorije u toku dužeg perioda, pod pretpostavkom totalnog sukoba. Zato je napravljena disperzija vojne industrije odmah posle Rezolucije IB, geografsko premeštanje, centralizacija u središnjoj Bosni i podela na mnogo kooperanata širom Jugoslavije, koji su finalistima isporučivali svoje sklopove. To je posle raspada zemlje postao ključni problem za vojnu industriju. Rusi su, recimo, zadržali najveći deo proizvodnog lanca na svojoj teritoriji. Kod nas to nije bio slučaj, kaže Saša Radić.
       Sedamdesetih dolazi do znatnog porasta proizvodnje, posebno u fabrikama municije, eksploziva, optike i oruđa (od 9,2 do 33,2 odsto), a u avio-industriji od 24,4 odsto. Već tada je Jugoslavija imala tretman “jeftine radne snage” tako da je broj “zadataka” za razvoj sredstava naoružanja, u skladu sa interesima kupaca od 1973 do 1978. povećan za 40 odsto. Od 1966. godine uvoz oružja se pokrivao izvozom, a 1981. bio je za 53 odsto veći od uvoza. (Vojna industrija Jugoslavije, Omer Pezo)
      
       Nesvrstano oružje
       Interesantno je da su lični dohoci radnika u vojnim fabrikama bili znatno niži nego u drugim industrijskim granama sve do 1979 (sem u nekoliko fabrika), a da su 1980. bili veći za 7,6 odsto. Tokom 80-ih vojna industija doživljava svoj vrhunac u izvozu. Glavni izvozni aduti bili su tenkovi (T-55 i M-84), mlazni avioni, helikopteri, moderna artiljerija i raketni bacači “orkan”. Već tada je važan segment vojne industije bio “izvoz pameti”, tako da je u zemljama “trećeg sveta” na desetine hiljada naših radnika radilo od građevinskih radova, do obuke.
       Sreten Čupić, direktor Direkcije za konverziju vojne industrije jugoistočne Evrope Evropskog centra za mir, kaže da je samo u Iraku, pred početak rata sa Iranom 80-ih godina, bilo u proseku 20 000 naših radnika raznih profila, a jednog trenutka bilo ih je 27 000. Čupić, koji je u to vreme radio kao direktor sektora za izvođenje radova u inostranstvu SDPR, kaže da su jugoslovenski radnici sve izvodili vrhunski, uz poštovanje rokova. Podrazumeva se, i uz poštovanje obaveze da ne iznose podatke, s obzirom na to da je reč o vojnoj industriji i vojnim objektima.
       Tumačenje da smo bili “sila” ipak treba shvatiti vrlo relativno, jer se uspeh u izvozu zasnivao na dve kategorije: jeftinoj radnoj snazi i dobrim vezama sa pokretom nesvrstanih. Objektivno, nismo mogli da budemo sila jer je proizvodnja oružja kod nas podrazumevala masovno učešće stanovništva, a ona je proizlazila iz osnova koncepcije opštenarodne odbrane. Niko iz zemalja visoke tehnologije nije kupovao našu opremu i naše naoružanje, osim kada je u pitanju lako oružje: puška, kalašnjikov i malo oružje koje je “Zastava” proizvodila veoma uspešno. Ali, kada je u pitanju visoka tehnologija (elektronika, raketni sistemi), naša pozicija je zavisila od visokih tehnologija drugih zemalja, po pravilu moćnih i bogatih. Doduše, naši inženjeri su veoma često uspevali da ruske raketne sisteme prilagođavaju našim potrebama uz neke dorade i poboljšanja.
      
       Sumljivi partnenri
       Vojna industrija je imala prođu baš zahvaljujući činjenici da je koristila politički položaj - znači da je tolerisana ili je ulazila u prostore gde nisu mogle zemlje jednog ili drugog bloka. Politički motor je često činio da jugoslovenska oprema i naoružanje budu na raznim stranama sveta, ali i problematične saradnje sa mnogim državama sveta su činile da potom naša država ima problema. “Podsetiću vas da smo zbog tajnog izvoza naoružanja alžirskom pokretu otpora imali problem sa Francuskom 60-ih godina. Zbog pomoći pokretu ‘Polisario’ koji se borio za otcepljenje od Maroka, ova zemlja prekinula je bila sa nama diplomatske odnose. Znači da se na neki način često ta vojna industrija nalazila u prostoru koji nije bio dobrodošao u političkom smislu za ovu državu i to je cena te orijentacije prema ‘trećem svetu’ i jedne, reklo bi se, megalomanije da se parira velikim silama. Vojna industrija i njeni predstavnici bili su prisutni od Latinske Amerike do Dalekog istoka”, kaže Dimitrijević.
       Naše pitanje - da li ove činjenice govore da se Jugoslavija stalno uplitala u stvari koje je daleko prevazilaze, Saša Radić tumači kao “ambiciozan zaključak”. Mi smo, kaže, sigurno imali megalomansku političku ideju prema svetu, ali je politika otvarala put trgovcima. Nije iracionalna ideja stajala iza toga. Koliko god ta politika izgledala megalomanska, činjenica je da je ona otvorila širok put YU preduzećima na tržištima zemalja sa kojima se sarađivalo kroz pokret nesvrstanosti, jer su to bile najčešće zemlje kojima nije bilo pristupa zapadnim firmama, a u mnogim slučajevima ni zemljama Varšavskog pakta.
       Pokret nesvrstanih je, dakle, bio naša ekonomska interesna zajednica. Praviti konačnu računicu šta se tu dobilo a šta izgubilo na duži rok, gotovo je nemoguće, a u svakom slučaju jako komplikovano. Činjenica je da je jedna nacija sasvim dobro živela i razvijala se, a da pri tom nije radila više nego sad, a odnekud su te pare stizale. Nijedna ekonomska teorija ne može da objasni kako su pare neprekidno stizale u sistemu koji nije mogao da se podiči nekom naročitom ekonomskom efikasnošću. To bi se moglo nazvati paraekonomskim sistemom.
       Za takvu poziciju očigledno se ne bi moglo reći da je bila inferiorna, ali je vojna elita krajem osamdesetih poželela nešto više. General Branko Mamula formirao je ekipu za proizvodnju prvog autentično našeg nadzvučnog aviona. Vojnotehnički institut u Žarkovu, gde je postojala istraživačka laboratorija za izradu supersoničnog aviona, uložila je veliki novac (procena je između 2,5 i 3 milijarde dolara), a do prototipa cena bi se podigla na 15 milijardi dolara. Kupljen je i tunel u kome bi se ispitao rad aviona (simulira uslove tokom leta) u vrednosti od 1,5 milijarde dolara, a onda je 1989. čitav posao obustavljen, jer se došlo do zaključka da bi proces proizvodnje toliko dugo trajao da bi u trenutku pojavljivanja aviona na tržištu on bio toliko zastareo da ga niko ne bi kupio.
       Tako je poslednji veliki poduhvat u jugoslovenskoj vojnoj industriji neslavno okončan, a na scenu je stupio Milošević koji je, posle raspada, prigrabio skoro sve postojeće oružje i izgubio većinu proizvodnih kapaciteta.
       “Raspadom Jugoslavije najviše je izgubila Srbija zbog disperzije fabrika koje su proizvodile ona sredstva koja su sada za Srbiju najzanimljivija. Srbija je proizvodila tenkove, na čemu je radio ‘14 oktobar’ iz Kruševca i ‘Đura Đaković’ iz Slavonskog Broda, a bez te kooperacije proizvodnja je nemoguća. Izgubili smo i zbog toga što smo se orijentisali uglavnom prema Istoku i Kini. Slovenija se okrenula ka Evropi, ka mirnodopskoj orijentaciji sa simboličnom vojskom koja ima male troškove, ali njihov tehnološki i koncepcijski uzor je Zapad. Hrvatska se jednim delom orijentisala prema Nemačkoj i oni su odbili da uzmu ijedan od 12.000 tenkova koji su ostali u Istočnoj Nemačkoj, ruske proizvodnje T-55 i modifikovani T-55, jer su zastareli čak i za Hrvatsku koja nije imala ništa. BiH je ostala mešavina vojnih, paravojnih i švercerskih i kanala droge, tako da nije imala svoju orijentaciju, dok se Makedonija orjentisala takođe ka Zapadu. Srbija se našla u situaciji da više niko ne ulaže u vojnu industriju i normalno je da se svako snalazio kako je umeo: Irak je bio pod sankcijama, mi takođe i to je bilo bratstvo izolovanih”, kaže vojni analitičar Ljubodrag Stojadinović.
       Već 1991. godine počeli su da rade švercerski kanali, sitni, sa malim isporukama od kojih je najkrupnija bio “barski tovar” sa 30 000 tona oružja. Posao bez kontrole uskoro je uz pomoć SDB-a počeo da se obavlja preko mnogih privatnih firmi, jer se pokazalo da je profit izuzetno veliki.
       Recimo, poslednji zvanični podaci o prometu naoružanja postoje iz 1984. godine, kada je ukupan promet iznosio 4,75 milijarde dolara, a profit je bio 1,8 milijarda. Sada se, nezvanično, procenjuje da promet iznosi oko tri milijarde, a profit oko 750 miliona dolara mada neki analitičari tvrde da je to preterana cifra. Kome ide taj novac, nema zvaničnih podataka, ali se pretpostavlja da veliki deo ide delom u privatne džepove, a drugim delom u sivu zonu. Paralelni centri moći imaju svoje vlastite izvore finansiranja i veoma je teško ući im u trag. Postoji problem i što se radi sa gotovinom jer je bezgotovinsko plaćanje jedini način da se prate tokovi novca. Plaćanje je, zapravo, moguće na dva načina: preko računa, recimo na fiktivne firme, pa se onda taj novac seli na jedno dvadesetak računa širom sveta, da mu se zametne trag. Drugi jednostavniji način je plaćanje u gotovini, a za prenos je naročito pogodna diplomatska pošta. Samo je potrebno naći pravu “vezu”, voljnu da uz izvestan procenat prenese novac od prodavca i preda ga kupcu. Diskrecija je, razume se, u interesu samog kurira.
       Ovom novcu nemoguće je ući u trag, i zato je ovakav način plaćanja “popularniji”.
       Kod vojske postoje čitavi lobiji, jedan je i SDPR, ali i privatne firme. O čemu se zapravo radi možda najbolje govori primer pobune “crvenih beretki” kada su njihovi predstavnici izjavili da država nije dužna da ih finansira i da će se, ako treba, finansirati sami jer “imaju svoje izvore”. Zanimljivo bi bilo videti šta bi se dogodilo kada bi tako nešto izjavile američke “delte”.
       Dakle, VJ je tokom devedesetih uspostavila zanimljivu praksu trgovine oružjem sa zemljama “trećeg sveta” putem privatnih (nekad i stranih) posrednika: recimo, kada je 1996. poslat “iljušin 76” pun delova jugoslovenske proizvodnje, namenjen Libiji, uz pomoć ruskih posrednika, koji se srušio kraj Surčina. Svi su se mnogo čudili, ali je afera nekako zaboravljena. Skandal izbija 1997. prilikom prodaje “kanadera” Grčkoj, koju je obavila do tada sitna firma koja se bavila prodajom lovačkih pušaka. Godinu dana kasnije, uz blagoslov Generalštaba, a uz pomoć domaćih posrednika, u Kongo odlaze avioni, municija, naoružanje, čak i naši plaćenici. Od 1999. ponovo cveta trgovina sa Irakom.
      
       Naoružani Kentaur
       Pojavljuje se čitav niz firmi za jednokratnu upotrebu poput “Kentaura” koji drži sin generala Živote Panića, “Targeta” čiji je vlasnik Bruno Vlahović navodno oštetio SRJ za 1 250 000 maraka i 100 000 dolara (nikom ništa, propao posao), bugarske firme “Kinteks” za koju se pretpostavljalo da je bila posrednik u izvozu oružja iz SRJ za Albaniju. “Jugoimport” je, prema saznanjima “Vašington posta”, radio preko pet malih firmi: Temeks, Inter-dill, GVS, Infiniti i Brunner.
       Tvrdnje Nebojše Čovića da iza svih tih firmi za “jednokratnu upotrebu” stoji isti broj ljudi, možda potkrepljuje podatak da je Đorđe Blagojević, siva eminencija firme Infitidž i koji je po mišljenju Stejt departmenta radio na iračkom “skad” raketnom programu i u razvoju sistema navođenja za velike libijske balističke rakete, ujedno i suosnivač firme Brunner. I dok se direktor Infinitdž-ja dr Milan Kovačević oglašava i tvrdi da ni on ni njegova firma nemaju veze sa Irakom (imaju sa Libijom ali na nivou studentskih kurseva) i da se ceo “transfer tehnologije” za koji ga optužuju svodi samo na transfer znanja koja već pišu u knjigama, firma Brunner je ostala nevidljiva o čemu su mediji već pisali. Nestala je na isti način kao i pre sedam godina kada se zvala JPL i kada je bila optužena da je u “Grmeču” naručila eksperimentalnu proizvodnju čvrstog raketnog goriva za izvoz, dakle isto gorivo koje se pojavilo na zaplenjenom brodu “Boka star”.
       Firma “Temeks” optužena je u izveštaju UN da je iz starih jugoslovenskih rezervi, preko Nigerije izvezla u Liberiju 200 tona oružja i municije, a njen direktor Slobodan Tešić je u nedeljniku “Telegraf” odgovorio: “Pa šta sa tim, šta hoćete dalje?” O preostale dve firme podatke će možda dati Privredni sud koji je njihove predmete povukao na doradu.
       I dok se u vreme Miloševićeve vlasti bar znalo ko i zašto drži privatne firme, danas je nejasno koliko se država umešala u tokove krijumčarenja.
       “Krijumčari svoj posao uglavnom rade bez znanja države, ako državu računamo kao mesto gde se sve obavlja legalno. Međutim, kod nas ne može da se podvuče granica gde prestaje mafija i počinje država. Sasvim je moguće da mnogi državni organi rade za sopstvene interese, pa predstavljaju potporu krijumčarskim kanalima. Na jednom nivou postoji sukob države i krijumčara, ali na drugom postoji sklad. Jer, krijumčarski putevi oružja su najzaštićeniji svuda u svetu, to rade najmoćniji ljudi na oba koloseka, imaju legalne tokove i paralelno sa njima prave poslove za svoja kapitalna ulaganja. U tom smislu teško je odvojiti interese bilo koje država a pogotovu naše”, kaže vojni analitičar Ljubodrag Stojadinović.
       Priča o Iraku za nas ima sto puta veću štetu, nego što je Irak video koristi, kaže Vasić. To je rezultat zapuštene situacije nastale dolaskom Miloševića na vlast, niza generalskih smena i raspada kompletnog sistema trgovine naoružanjem, koja je bila organizovana u dve piramidalne institucije. Jedna je Zajednica industrije naoružanja i vojne opreme (ZINVOJ) a drugo je Savezna direkcija za promet robe posebne namene, odnosno monopolski trgovac oružjem u vlasništvu Ministarstva odbrane. Tu nije bilo mesta za privatnu inicijativu.
       “Linija odlučivanja šta će se proizvoditi i kome će se prodavati bila je direktna - kao i celokupni sistem odbrane, tako je i celokupna vojna industrija bila pod direktnom komandom partije i države. Dakle, tu su skupština i vlada samo formalno odobravale ono što su se prethodno dogovorili Tito, ministar odbrane i načelnik Generalštaba”, kaže Milorad Timotić, generalni sekretar Centra za civilno vojne odnose u Beogradu. U poslovima naoružanja, u staroj Jugoslaviji vladao je uređen sistem: nije se mogao prodati ni jedan jedini pištolj bez izvozne dozvole koju su potpisivali vojnoprivredni sektor u Ministarstvu odbrane, zatim Ministarstvo spoljnih poslova, Druga uprava, Dvanaesta uprava i kontrolori kvaliteta.
      
       SANDRA PETRUŠIĆ
      
       BILJANA STEPANOVIĆ
      
      

Projekat “Kapela” “Mi smo u trgovini oružjem mogli da posredujemo u transferu nekih tehnologija, imali smo pristup i zapadnim i istočnim tehnologijama, najčešće smo prodavali tuđa tehnološka rešenja kao svoja sredstva i za to smo uzimali veliki novac”, kaže Radić. Na primer, naša puška koju smo proizvodili kao M-70 u “Zastavi namenskoj”, napravljena je po uzoru na ruski kalašnjikov. I mnoge druge stvari nisu bile naša izvorna rešenja. Mnogi su bili ponosni na ugovor sa Kuvajtom za izvoz tenkova M-84 a to je u osnovi T-72, ruski tenk. To je bio jedan od najvećih poslova koje je ikad jugoslovenska privreda u celini sklopila.        Kupili smo licencu, dobili tehničku dokumentaciju. Tito je naredio da se uđe u proizvodnju tenka, tajni naziv projekta bio je ‘Kapela’, tipičan primer kako se kreirala neka ideja - nismo imali ni tehnološku osnovu da sami razvijemo i proizvedemo tenk, pa je podrška pronađena u Rusiji. Rusi su nam delimično dali tehničku dokumentaciju, ali uslovljenu po vremenu i po broju proizvedenih primeraka. Deo dokumentacije koji je nedostajao nabavljen je u Češkoj, Poljskoj, a motor V-46 mi smo modifikovali, sa znanjima dobijenim iz Nemačke. Sistem za upravljanje vatrom bio je baziran na tehnologiji koju smo dobili od Šveđana. Onda smo ovaj tenk prodavali, konkurišući Rusima i prodali ga Kuvajtu. Iran i Švedska, na primer, pokazali su veliki interes za tenk M-84. Rusi su bili srazmerno velikodušni kad je u pitanju trgovina oružjem, jer su dopuštali da se njihov proizvod pravi u zemljama Varšavskog pakta. Ponekad smo i mi imali te privilegije.        Ovaj tenk se, usled političkih pritisaka, finalizovao u Hrvatskoj, a ne u “14. oktobru” u Kruševcu, iako je bio on najbliži poslu. Hrvati i sada rade male serije, 20 tenkova za hrvatsku vojsku.        Ima jakih indicija da su tenkovi sklapani i u vreme kad je raspad bivše Jugoslavije bio na pomolu. Postojao je veliki interes da se taj posao dovrši. Ima i indicija da se ponovo pokušava povezati proizvodnja, jer niko nema nezavistan lanac.        Ali, nikada se nije stiglo dotle da izvoz ode u drugom smeru osim ka Bliskom istoku, severnoj Africi, pa čak i u neke veoma siromašne zemlje centralne Afrike kao što je Etiopija. Uglavnom su dominirale zemlje ‘trećeg sveta’, mada je Jugoslavija radila poslove i u zemljama kakva je Švedska, SSSR, manje Amerika, susedne države Mađarska, Rumunija, ali politička orijentacija prema trećem svetu je dominirala i u ovoj proizvodnji, jer su to bile države koje su i u tom trenutku ratovale i onda nisu pitale za cenu. Jugoslovenski uslovi su tu bili najekspeditivniji, najpovoljniji, ali u mnogo slučajeva bilo je i poklanjanja vojne opreme. Imamo slučaj Sudana, gde je vojna oprema poklonjena - čitava mornarica i druga infrastruktura. Tu je i pomoć Egiptu u toku rata sa Izraelom. Tito je više od stotinu tenkova besplatno dao Anvaru el Sadatu. Bilo je unosnih poslova, ali je u mnogo slučajeva to pre bila ideološka pomoć i hvatanje zaleta na svetskoj sceni, nego konkretna dobit. U mnogo slučajeva te države su ostale i dužne, ukoliko je posao bio sklopljen sa jednim režimom, pa je on pao i onda je sledeći režim ostao dužan”, kaže Bojan Dimitrijević iz Instituta za savremenu istoriju.

      
      

Naši giganti Nijedna država ne bazira svoju vojnu industriju na izvozu, već na sopstvenim potrebama. Izvoz je na drugom mestu, kaže Saša Radić. Spisak proizvoda koji bi mogli da se plasiraju postao je jako sužen i ograničen na fabrike koje se nalaze u Srbiji i mogu da zatvore svoj lanac proizvodnje. To su “Prvi Partizan”, koji proizvodi streljačku municiju svih kalibara, miniciju u kalibru 5,56 mm (po NATO standardu) ali proizvode i municiju u kalibrima koji su standardizovani u Istočnom bloku. Zatim, “Sloboda” iz Čačka, “Krušik” iz Valjeva - to su fabrike sposobne za proizvodnju protivoklopnih raketnih sistema “maljutka”, zatim lakih prenosnih raketnih sistema PVO “strela 2m”. Doduše, ovo su već relikti na svetskom tržištu oružja i nisu toliko interesantni. Proizvode i artiljerijsku miniciju, sposobni su za proizvodnju minobacača različitih kalibara i trebalo bi da počnu proizvodnju ručnih raketnih bacača. Zatim “Zastava namenska” osposobljena je za proizvodnju streljačkog oružja, antimaterijalnih pušaka 12 ili 7 mm, zatim automatskih bacača granata kalibra 30 mm i automatskih topova kalibra 20 mm i 30 mm. To je ono što čini jezgro jugoslovenske vojne proizvodnje.