Karla del Ponte je očigledno uznemirena mogućnošću da se suđenje zbog bolesti obustavi ili na duže prekine. Sudije su o tome počele ozbiljno da razmišljaju, mada je portparol Džim Lendejl početkom novembra ulagao dosta truda u to da u javnosti razbije taj utisak. Sudija Mej je, naime, 4. novembra eksplicite iskazao zabrinutost za okončanje suđenja i o tome zatražio mišljenje optužbe, odbrane i dvojice preostalih prijatelja suda Stivena Keja i Branislava Tapuškovića. Oni su potpisali mišljenje u kom nedvosmisleno stoji da suđenje iz medicinskih razloga treba obustaviti ako se pokaže da optuženi nije u stanju da učestvuje u procesu bez nanošenja štete svom zdravlju. Rekli su i to da treba razmisliti i o tome da se Slobodan Milošević na određeno vreme pusti iz pritvora kako bi se lečio

      Kratki isečak iz dijaloga u haškoj sudnici između Slobodana Miloševića i svedoka optužbe Slobodana Lazarevića, 31. oktobra 2002:
       S. Milošević - Ovaj pukovnik Pejović, Peja, kažete, uvek je bio fer prema vama?
       Tako piše u vašem iskazu.
       S. Lazarević - Da, pukovnik Pejović uvek je bio fer prema meni.
       S.M.-Vi ga ovde opisujete: Plavokos, četrdesetih godina, prema meni bio korektan. Je li tako?
       S.L.- Jeste.
       S.M.- Tako je, zar ne? U redu, onda. Znate li kako su tog Peju prijatelji zvali?
       S.L.- Peja.
       S.M.- Imao je još jedan nadimak. Znate li koji?
       S.M.-Ne znam.
       S.M.- Znate li da su ga prijatelji zvali Peja Ciganin?
       S.L.- Sumnjam da bi mu prijatelji dali tako pogrdan nadimak.
       S.M.- Znate li zašto su ga prijatelji tako zvali?
       S.L.- (okreće se sudiji) Je li ovo relevantno pitanje?
      
       Sudija R.Mej - Odgovorite na pitanje.
       S.M.- Pošto ste ovde napisali da ste ga znali, da je bio plavokos, da je uvek bio korektan prema vama, da li znate da su ga zvali Ciganin zato što je imao kao gavran crnu kosu i tamnu put i prema tome nije nikako bio plavokos, i prema tome vi ga nikad niste ni videli, jer biste to inače primetili, a on je imao nadimak Peja Ciganin. Potpuno suprotno onom kako ste ga vi opisali.
       S.L.- (sudiji) - Časni sude, čovek koji se meni predstavio kao pukovnik Pejović, Peja, bio je ošišan na kratko, kao i svi oficiri. Uvek su nosili beretke. Ja sam stekao utisak da je on plavokos. Ja sam ga video barem tri puta, on je prema meni uvek bio savršen džentlmen. Ne znam zašto bi sad neko tvrdio da ga ja nikad nisam video...
       S.M.- Razlog je očigledan, gospodine Lazareviću. Razlog je taj što se vaš opis potpuno razlikuje od njegovog izgleda.
      
      
       Unakrsno ispitivanje Slobodana Lazarevića, oficira za vezu u Vojsci Republike Srpske Krajine u Topuskom, ozbiljno je poljuljalo kredibilitet ovog krunskog svedoka optužbe. Na Slobodanu Miloševiću se videlo da mu ispitivanje pričinjava zadovoljstvo, i da mu posebno prija kada svedoka uhvati u raskoraku sa iskazom koji je dao Tužilaštvu pre početka suđenja. Unakrsno ispitivanje Lazarevića započelo je u sredu 30. oktobra kada je sudskim većem, umesto bolesnog Ričarda Meja, predsedavao sudija Patrik Robinson: primećeno je da ni Robinson nije preterano ubeđen u verodostojnost svedoka, jer je prilično hladno odbio zahtev tužioca Gruma da zaštiti integritet svedoka tako što će sprečiti Miloševića da ga svaki čas naziva lažovom. (Robinson je odgovorio Grumu: “On ima pravo da mu u toj formi postavlja pitanja.”) Milošević se, dakle, lepo provodio u verbalnom okršaju sa Lazarevićem (svedokom koji je od Tužilaštva dobio novi identitet i preseljenje u nepoznatu zapadnu zemlju; nešto slično obećano je i Ratomiru Taniću).
       No ova konfrontacija, za koju se videlo da smatra da mu ide u prilog, Miloševića je izgleda žestoko iznurila: podigla mu je pritisak, što je u kombinaciji sa njegovim srčanim problemima ozbiljna zdravstvena komplikacija koja je navela sudsko veće da naredi novu pauzu u suđenju. Ni posle desetodnevnog mirovanja, međutim, Milošević se nije bitno oporavio, jer je suđenje opet prekinuto u utorak 11.novembra, kada je optuženom ponovo izmeren veoma visok pritisak. Ove nedelje sudije su zatražile hitan kardiološki i psihijatrijski pregled najozloglašenijeg haškog pritvorenika.
      
       Bolesni predsednik
       Haški sud ne dozvoljava da se javno objavljuju lekarske dijagnoze niti terapije optuženika pritvorenih u Ševeningenu, tako da javnost zna samo toliko da Slobodan Milošević ima “kardiovaskularne smetnje” i da je lekarski konzilijum letos preporučio da se suđenje odvija tako da se optuženom u “procesu stoleća” pruži prilika da se redovno odmara. Ta preporuka je prekinula u prvom delu suđenja česte sumnjičave opaske Tužilaštva (i predstavnika nevladinih ustanova koje pružaju podršku radu suda) da Milošević “koristi” bolest kako bi sebi isposlovao prekid suđenja u času kada mu neki svedok svojim optužbama nanese ozbiljniju procesnu štetu. Takvi komentari tužilaca (i ponekog novinara) bili su redovna propratna pojava Miloševićevih ranijih zdravstvenih tegoba. Sada se to promenilo, barem utoliko što niko više ne negira da je Milošević stvarno bolestan.
       Karla del Ponte sada tvrdi nešto drugo: da je Milošević sam kriv što mu se pogoršava zdravstveno stanje. U njenom dopisu sudu početkom novembra kaže se da “ni međunarodna zajednica ni tužilac ne bi mogli prihvatiti obustavljanje ovog slučaja u situaciji kada optuženi, time što odbija da posegne za uslugama advokata, sam pogoršava svoje zdravstvene probleme”. Reklo bi se da i sudije veruju da bi Milošević i zdravstveno, a ne samo pravno, imao koristi od unajmljivanja advokata koji bi ga zastupao pred Haškim tribunalom. Sudija Robinson pokušao je Miloševića u to da ubedi još u julu ove godine.
       Bezuspešno, jer je Miloševiću od svega reklo bi se najviše stalo da očuva mit po kom on u “ovom vašem slučaju”, kako je sopstveno suđenje skoro nazvao u obraćanju sudskom veću, uopšte ne učestvuje. On i dalje odbija da formalno “prizna” Haški sud, mada istovremeno uverava sudije da mogu slobodno da ga privremeno puste iz pritvora dok se ne oporavi, jer, kako kaže, ni za šta na svetu ne bi propustio bitku koju u sudnici vodi.
      
       Politički testament
       Nije tajna da su i sudije i Tužilaštvo od prvog dana želele da Milošević uzme advokata da ga zastupa, kao i da su na razne načine nastojale da ga na to privole, bez obzira na to što pravila Haškog suda dopuštaju mogućnost da se optuženi sam brani. To je u početku verovatno bilo iz iskrene brige za kredibilitet suđenja, za pravnu besprekornost procesa: sudsku presudu je uvek moguće naknadno osporiti ako se i kada posumnja, odnosno dokaže, da branjenik nije imao dobre uslove za odbranu. U Miloševićevom slučaju nije isključeno da neku ulogu igra i to što se procenjuje da Milošević suviše uspešno koristi sudnicu za pisanje svog političkog testamenta u Hagu, i da suđenje nije ni nalik onome čemu se, kad je reč o istini i pomirenju na Balkanu, međunarodna zajednica nadala.
       Karla del Ponte je očigledno uznemirena mogućnošću da se suđenje zbog bolesti obustavi ili na duže prekine. Sudije su o tome počele ozbiljno da razmišljaju, mada je portparol Džim Lendejl početkom novembra ulagao dosta truda u to da (direktnim telefonskim pozivima pojedinačnim novinarima) u javnosti razbije taj utisak. Sudija Mej je, naime, 4. novembra eksplicite iskazao zabrinutost za okončanje suđenja i o tome zatražio mišljenje optužbe, odbrane i dvojice preostalih prijatelja suda (Stivena Keja i Branislava Tapuškovića, budući da je M. Vladimirovu otkazano zbog nedopustivih novinskih izjava). Kej i Tapušković su potpisali mišljenje u kom nedvosmisleno stoji da suđenje iz medicinskih razloga treba obustaviti ako se pokaže da optuženi nije u stanju da učestvuje u procesu bez nanošenja štete svom zdravlju. Rekli su i to da treba razmisliti i o tome da se Slobodan Milošević na određeno vreme pusti iz pritvora kako bi se lečio van zatvora, ukoliko lekari smatraju da su uslovi pritvora faktor koji doprinosi pogoršanju njegovog zdravlja, i ukoliko smatraju da bi, posle oporavka van pritvora, suđenje moglo da bude nastavljeno.
       U anglosaksonskoj sudskoj praksi, naime, kako je to ove nedelje pisao londonski “Gardijan”, sud je “dužan da osigura da branjenik bude dovoljno zdrav da mu se može suditi”. U Americi, na primer, zakon brani izvršenje smrtne kazne nad bolesnim osuđenikom: to znači da i kada postoji pravosnažna sudska presuda o smrtnoj kazni, vlast mora da čeka da osuđenik na smrt ozdravi pre nego što ga stave na električnu stolicu, ili ga drugim putem umori. U Americi se primenjuje sistem suđenja uz pomoć porote, pa je tamo standardno da se suđenje poništi ukoliko se optuženi razboli u toku suđenja i onda započne sve ispočetka sa novom porotom kada optuženi ozdravi dovoljno da bi se vratio u sudnicu. No u Americi je standardno i to da se presude ponište ako se utvrdi da je optuženi bio suviše bolestan da bi mogao da pomogne svom advokatu pri odbrani.
       Ti presedani govore u prilog Miloševićevom žilavom nastojanju da spreči sud da mu nametne advokata, što je rešenje koje preferira Karla del Ponte. Mora se reći da tu izgleda nailazi na razumevanje sudija koje su već predlagale Tužilaštvu u nekoliko navrata da olakša proces tako što će maksimalno sažeti optužnicu i smanjiti broj svedoka. Tužilaštvo se takvoj soluciji jednako žilavo opire kao i Milošević imenovanju advokata po službenoj dužnosti: Džefri Najs je jednom prilikom rekao svom sunarodniku sudiji Meju da ga “vređa” Mejova tvrdnja da se nije dovoljno trudio da optužnicu dokaže u prvobitno predviđenom roku.
      
       Američka praksa
       Predviđeno je, naime, da suđenje traje dve godine no već sada je jasno da će taj rok biti probijen ako Tužilaštvo bude insistiralo na stotinama svedoka koje je najavilo. Smatra se da suđenje koje traje duže od dve godine nije “fer” suđenje u smislu koji se toj reči pridaje na Zapadu. Tužilaštvo insistira na tome da su stotine svedoka neophodne kako bi se, između ostalog i iz pijeteta prema žrtvama, dokazalo svako stecište masovnog ubistva.
       Sudije pak misle da su mnogi svedoci nepotrebni: sudsko veće je jednom prilikom otvoreno sugerisalo Najsu da dokaže samo Miloševićevu komandnu odgovornost, iz koje bi onda sledilo sve ostalo. Tužilaštvo se uvredilo i na tu ideju. No teško je oteti se utisku da Tužilaštvo dokazuje stotine pojedinačnih zločina pomoću stotina svedoka zato što mu je lakše da dokaže da su se zločini desili na terenu, nego da dokaže ono što je najteže dokazivo i za šta ima najmanje svedoka: Miloševićevu navodnu ličnu umešanost u zločine u delu koji se tiče “planiranja, podsticanja i naređivanja” genocida i drugih ratnih zločina iz optužnice. Florans Artman podruguje se ideji o sažimanju optužnice i kaže da Tužilaštvo ne želi da sudi Miloševiću kao što se u Americi sudilo Al Kaponeu (gangster i ubica koji je u zatvor dospeo zbog izbegavanja poreza). To je smela izjava, ako se uzme u obzir da je Tužilaštvo do sada uglavnom dokazalo to da je Milošević bio predsednik države u kojoj su za vreme rata snage bezbednosti počinile zločine protiv civilnog stanovništva na Kosovu. To je još daleko od dokazivanja da je Milošević “planirao, podsticao, naređivao i pomagao” izvršenje genocida.
       Ostaje utisak da je Slobodan Milošević težak protivnik i u zatvoru u Hagu. Možda se danas i oni koji su najviše radili na tome da se on nađe iza rešetaka na Zapadu, kaju što su mu pružili još jednu priliku da zaigra na otvorenoj političkoj sceni. Hag je za Miloševića, pokazalo se u poslednjih devet meseci otkako je počelo suđenje, bio početak novog političkog bitisanja. On je posle 5. oktobra 2000, do hapšenja i izručenja Hagu, u Beogradu bio politički mrtav. Hag ga je vratio u politički život. Ako umre iza rešetaka, kao čovek kome nije izrečena presuda, dakle čovek kome nije dokazana krivica, Hag će ga možda odvesti u legendu.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ