(“Zonino vreme”, NIN br. 2706)

      S razumevanjem prihvatam ljutnju gospodina Nebojše Kijametovića prema meni jer je čovek svoj dosadašnji vek proveo u uverenju da je njegova tetka Jevrosima-Zona Grbić, rođena Kijametović “jedina Zona Zamfirova, junakinja istoimene pripovetke Stevana Sremca”, ali to još uvek nije dovoljan razlog da tekst “Zona je iz Niš” ne pročita pažljivo i razdvoji ono što je moja niška priča od ostalih navoda koje je autorka ovog teksta uzela iz drugih objavljenih tekstova na ovu temu.
       Ključni izvor informacija je veliki tekst objavljen u NIN-u 1952. godine pod nazivom “Zona Zamfirova živi u Beogradu i priča kako se desio događaj koji je uznemirio Prištinu” (potpis autora teksta M. M.). I sama zainteresovana za priču koja je Sremčev roman (po Milanu Kašaninu, a ne pripovetku) prebacila u Prištinu i, naravno, podstaknuta “optužbom” g. Kijametovića da ja “odgovorno” tvrdim da njegov deda nikada nije bio hadžija (to nikada nisam izgovorila jer ne poznajem istoriju građanskog društva u Prištini), potrudila sam se da pribavim pomenuti tekst iz 1952. godine u originalu, a tu doslovno piše: “Čorbadžija Zamfir (ne hadži Zamfir, jer niko iz porodice Zamfira Kijametovića nije bio hadžija)”.
       Dalje priča govori o turskom zulumu, otimanju srpskih devojaka, srpskom pokretu otpora u Prištini, špijunaži u korist Srba itd. Potom se govori i o prijateljstvu čorbadžije Zamfira Kijametovića i kujundžije Koste Gapića, kao i o ašikluku njihove dece Zone i Maksima. “Roditelji Zonini i Maksimovi znali su za to i prećutno odobravali.” Nema nigde protivljenja ovoj vezi iz staleških razloga. A onda čorbadžija Zamfir jednog dana “pođe u radnju Koste, Maksimovog oca, da posrebri svoju atliju (pištolj)”, i tu se strašno posvađaju. Prijateljstvo se pretvorilo u mržnju. “Za taj događaj je i Zona saznala. I bi joj bolno. ...Ali zakon je zakon. I očeva mržnja prema Kostinom domu postala je i Zonina mržnja. ...I Maksim je tugovao - i mrzeo. Morao je da mrzi. ...Ta mržnja razvila je u Maksimu ljubomoru, a ljubomora plan za osvetu” itd. Potom sledi nameštena otmica, bruka, a finale je Zonin brak sa lepim, ali siromašnim mladićem Aleksom Grbićem.
       Nisam književni istoričar i na njima je da konačno raspletu ovo klupko, ali iz ove priče same Jevrosime Grbić i njenog brata Dragutina Kijametovića, što je, pretpostavljamo, isto ono što je Nušić mogao ispričati Sremcu (važno je utvrditi kada), Sremac je zaista mogao “pozajmiti” zvučna imena Zona i Zamfir (koja uistinu nisu niška), svog junaka Maneta (inače mladog trgovca) zaodenuti u kujundžiju i preuzeti anegdotu sa nameštenom otmicom, što na kraju krajeva nije bio prištinski “specijalitet”, već samo jedna od mnogih “ujdurmi” koje su se događale i u Nišu, ali i drugim našim južnim gradovima.
       Ostatak (i to nesrazmerno veći deo) Sremčevog romana je slika starog Niša koji je na njegove oči brzo nestajao, sa likovima koje je poznavao, sa kojima se družio, koje je poštovao, voleo i tokom 20 godina provedenih u Nišu na svoj način proživeo. Sremčeva priča nije o svađi očeva i mržnji porodica. To je priča o ljubavi i dertu, o pomalo uobraženoj “višoj klasi” koja još ne shvata da njeno vreme ističe, o duelu između dva muškarca, budućih tasta i zeta, o dvoje mladih čija je ljubav bila jača od prkosnog “dizanja gazdinskih noseva” i prirodne sujete mladog uspešnog muškarca, ali za starosedeoce u ovoj čaršiji, ipak, došljaka. I sve to uz mnogo, mnogo emocija i još više humora.
       To je bio Niš na raskrsnici vekova, Niš koji sam kroz priče mojih baka upoznala, zavolela i naučila da prepoznam. Stevan Sremac ih je u svojim delima “Zona Zamfirova” i “Ivkova slava” (i u jednom i u drugom slučaju likovi imaju svoje prototipove u Nišu ali imena su “uvezena”) ovekovečio. Za to mu mnogo hvala. Zbog Sremca i Niša sam ispričala svoju porodičnu priču, a porodicu Kijametović-Grbić pozivam da se sretnemo, recimo, baš u redakciji NIN-a, da sučelimo svoje priče, ali ne zbog nas već istine radi kako bismo pomogli istoričarima književnosti da sve kockice u mozaiku koji oslikava Sremčevo delo postave na svoje mesto.
      
       DR DRAGANA MILOVANOVIĆ-GRGUREVIĆ,
       Beograd