Priznajem da retko gledam televiziju, što ne treba odmah uzeti kao vrednosni sud. Zapravo, može se reći da, iz porodičnih razloga, poslednjih pedesetak dana gotovo uopšte ne gledam TV, ponekad samo okrznem neki od programa. Nedavno sam na srećnoj televiziji nasmejane Bojane Maljević video da se ponovo prikazuje serija Opstanak. (Pink još nije bacio oko na obrazovni program, jer takve emisije su jedino što se tamo još ne prikazuje).
       Verujem da je ova repriza obradovala mnoge koji su odrasli na Obrazovnom programu nekadašnje Radio-televizije Beograd, pa ostaje još da se neko seti Dejvida Belamija. Repriziranje Opstanka je za pohvalu tim pre što se ta emisija dugo nije mogla videti na TV-ekranima, što odudara od sadašnje prakse da se serije repriziraju odmah po završetku jednog ciklusa prikazivanja.
       Oduvek sam voleo glas naratora Opstanka koji prijatnim tonom, precizno i sigurno izlaže rezultate istraživanja o pojedinim životinjskim vrstama. Priče su uvek jednostavne, “popularne”, a slika verno prati tok izlaganja. Priče su i uzbudljive, potpuno obuzimaju TV-gledaoca. Istraživanja su uvek poučna i upozoravajuća, glas naratora postaje ozbiljniji kada se pomenu ugrožene vrste i razorna uloga čovekova u prirodnom lancu. Veličanstveni prizori prirode sa svih strana sveta...
       Uspeo sam nedavno da odgledam jednu epizodu Opstanka koja je bila posvećena gorilama, nastavak nisam stigao da otpratim.
       Novijim serijama takve vrste moderna tehnologija je omogućila da životinjski svet još više približe gledaocu. Objektiv kamere postao je sveprisutan, tako da se oko gledaoca može naći odmah uz čeljust pirane, neke morske nemani ili zmije, u vazduhu pored orla ili kolibrija, pored samog roga nosoroga, kandže lava, u samom mravinjaku. Poslednji primeri su serije koje su nedavno išle na TV B92 - “Borba polova u životinjskom svetu” i “Rođene ubice”.
       Dok je prva besprekorna i, za razliku od Opstanka, bavi se samo onim što proizlazi iz naslova, drugoj se mogu naći izvesne zamerke. Pre svega, rastrzani “sajber” pristup koji se teško može pravdati temom - prikazivanjem životinja koje važe za posebno krvoločne i onog elementarnog u njima koje ih pokreće. Novi momenat je, ipak, narator koji sam uverava gledaoca u ono što govori kroz direktno sučeljavanje sa životinjama. “Rođene ubice” na taj način daju novi doprinos uzbudljivosti ovog tipa emisija, jer voditelj ne zazire od toga da skoči u jednu od uvala Amazona, u jato pirana, na primer. Ne smeta nam što u nekim slučajevima biva srušen i mit o ubilačkoj moći određene životinjske vrste. Međutim, u svakoj od ovih emisija osnovni princip je da gledalac u svakom trenutku vidi ono o čemu se priča, dok se, istovremeno, brutalni momenti izbegavaju kad god je to moguće. Priroda je lepa, nedirnuta. Nema lovišta, foto-safarija. Lovaca pogotovo.
       S druge strane, nasuprot dobrom duhu ovih emisija stoje informativni programi većine domaćih TV-stanica. Nisu od pomoći čak ni direktna uključenja u studio, koja izgledaju potpuno namešteno i ukočeno. Kvalitativna razlika između dva tipa emisija uočljiva je pogotovo kada se poredi momenat bliskosti kamere sa temom koja se obrađuje. Primeri su brojni, a kao dobar primer nameće mi se izveštaj sa jednog političkog sastanka. Reči spikera u tom izveštaju prati mračan, mutan snimak nekih ljudi koji se šetaju da-li-ispred-neke-zgrade. Snimak bi mogao da ilustruje bilo šta, pa čovek može da poveruje da se tu rešavaju čak i važna državna pitanja.
       Glasam, dakle, za veći broj emisija i raznovrsniji naučno-popularni program. Za početak repriza emisije o životinjama “Šesto čulo” bila bi pun pogodak.
      
       VIKTOR ŠTRBAC