Kad je ugledni iranski istoričar osuđen na smrt vešanjem zato što se usudio da javno kritikuje konzervativne krugove u zemlji i zatraži odvajanje crkve od države, čitavu zemlju potresao je talas studentskih protesta, kojima se još ne vidi kraj

      Najnoviji politički potres u desetomilionskom Teheranu, po mnogo čemu nalik na onaj iz 1999. godine, kada su tokom masovnih studentskih demonstracija pale i prve žrtve, započeo je - pre dve nedelje - naizgled bezazleno: studenti su se, kako to obično i biva, najpre pobunili zbog loše hrane u univerzitetskoj menzi... Ali, kako su protesti počeli da se šire poput šumskog požara, zahvativši ne samo većinu fakulteta u glavnom gradu, nego i visokoškolske ustanove u više gradova u unutrašnjosti ove velike zemlje, poput Hamadana, Isfahana i Tabriza, postalo je odmah jasno da su razlozi za izliv nezadovoljstva mladih i ovoga puta političke, a ne socijalne prirode.
      
       Predizborna kampanja
       Jer, ubrzo će se ispostaviti da je studente, zapravo, najviše uznemirila presuda jednog revolucionarnog islamskog suda u gradu Hamadanu, kojom je popularni profesor istorije na Teheranskom univerzitetu i poznati zagovornik liberalnih reformi u Iranu Hašem Aghaxari osuđen na smrt vešanjem! Nije zato trebalo dugo čekati da kao odgovor na proteste liberalno i proreformski nastrojenih studenata, po već viđenom scenariju, uslede i javni protesti konzervativaca. A zatim i sukobi različito nastrojenih grupa, oko kojih će se odmah na dva dobro prepoznatljiva tabora podeliti i štampa i dobar deo domaće javnosti. To će samo potvrditi da ono što se sada dešava, predstavlja novo opasno zaoštravanje dugotrajnog političkog sukoba između zagovornika konzervativne struje, oličene u verskom i nacionalnom poglavaru ajatolahu Ali Hamneiju, kojeg je pokojni ajatolah Homeini odredio za svog zvaničnog naslednika, na jednoj, i protagonista umerene i reformske struje, koje predvodi popularni predsednik, i uzdanica generacije mladih i obrazovanih Iranaca, ajatolah Muhamed Hatami, na drugoj strani.
       Novo zaoštravanje starog unutrašnjeg sukoba u Iranu, baš u ovom trenutku, sasvim je sigurno u neposrednoj vezi sa pokušajem Hatamijevih reformista da u mexlisu (parlamentu), u kojem oni - bar nominalno - imaju većinu, izdejstvuju značajnu reformu izbornog zakonodavstva i postojećeg pravnog sistema u celini, jer su konzervativci, koji kontrolišu sudove, i dalje u prilici da ponište svaku odluku parlamenta koja im se ne dopada. I, koja - po njihovom mišljenju - nije u skladu sa strogo shvaćenim principima islama. A budući da uskoro predstoje i novi parlamentarni izbori, zagovornicima reformi je bilo važno da se donese novi izborni zakon po kojem verski sudovi više ne bi imali posebnu privilegiju da izdaju specijalne potvrde o verskoj i moralnoj podobnosti poslaničkih kandidata. Međutim, jedan revolucionarni islamski sud je, u funkciji vrhovnog autoriteta, odmah poništio takav zakon, uprkos činjenici da je on prethodno bio usvojen u skupštini...
       Čini se, takođe, da bi najnoviji talas nemira i sukoba koji potresaju Iran mogao da ima i neke, makar indirektne, veze i sa ozbiljnim političkim previranjem u čitavom regionu izazvanim pripremama za američki napad na susedni Irak. Reč je, jednostavno, o tome da je i ova zemlja sada sučeljena sa ozbiljnom dilemom: šta činiti ako američki predsednik Buš udari na Sadama Huseina? Treba li, možda, za ovu priliku reafirmisati drevni princip: neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj? I, kako postupiti ako, kojim slučajem, Amerikanci uskoro možda zatraže i neke usluge od Irana da bi efikasnije mogli da napadnu Irak? Recimo, ako zatraže da njihovi avioni koriste iranski vazdušni prostor, ili čak i mogućnost da koriste neke vojne baze u toj zemlji?
       Iako je po oficijelnoj klasifikaciji Vašingtona i Iran svrstan u zemlje “osovine zla”, Iranci su se i tokom američke intervencije u Avganistanu ponašali krajnje uzdržano. Uprkos nepromenjenoj antiameričkoj retorici, oni su nedvosmisleno osudili svaki terorizam, pa i napade na Njujork 11. septembra prošle godine, a potom su čvrsto zatvorili svoju državnu granicu prema Avganistanu i odbili da pruže utočište izbeglim talibanima i pripadnicima Al kaide...
      
       Kojom brzinom
       Budući da za Sadama Huseina, suseda sa kojim su tokom osamdesetih vodili dug i krvav rat, nemaju, naravno, nimalo simpatija, sasvim je razumljivo što se Iranci sada, na ovaj ili onaj način, pitaju - da li je možda došao trenutak i za normalizaciju odnosa sa Amerikom?
       Mlada generacija Iranaca, bez sumnje, podržava Hatamijevu politiku daljeg otvaranja prema zapadnom svetu i politiku “dijaloga civilizacija” islamskog i hrišćanskog sveta, koja je - zaslugom iranskog predsednika - dobila i zvaničnu podršku Ujedinjenih nacija. Za koji dan trebalo bi da započnu i važni pregovori izmeću zvaničnog Teherana i Brisela o daljem proširenju ekonomskih veza ove zemlje sa Evropskom unijom. Naime, mnoge evropske zemlje (Francuska, Nemačka, Italija...), kao i Japan, za razliku od Amerike, uveliko sarađuju i sklapaju krupne poslove sa Iranom. Recimo, u toj zemlji montiraju se automobili nekoliko evropskih proizvođača (“Pežo”, “Reno”, “Fijat”), evropske firme i stručnjaci angažovani su u krupnim industrijskim i projektima u poljoprivredi (irigacija, navodnjavanje), po holandskoj tehnologiji u Iranu se gaje i širom sveta prodaju čuvene ruže...
       Drugim rečima, većina stanovnika ove zemlja sa 66 miliona stanovnika, među kojima danas preovlađuju oni rođeni nakon što je ajatolah Homeini uspešno izveo islamsku revoluciju (1979) i zbacio sa vlasti neomiljenog šaha Rezu Pahlavija, sada sasvim sigurno priželjkuje promene.
       Ali, kakve promene, kojom brzinom, to su sve pitanja o kojima se ovog trenutka u Iranu vode žestoke rasprave. Tokom poslednjih godina u toj zemlji su značajno liberalizovana nekada stroga pravila o ponašanju u svakodnevnom životu: u oblačenju i modi, u muzici, kulturi... Za razliku od, recimo, Saudijske Arabije, gde je ženama zabranjeno da voze automobil i obavljaju većinu drugih “muških” poslova, u Iranu žene voze taksi i mogu se sresti na svakom koraku, u svim mogućim kancelarijama, bankama, novinskim redakcijama... Žene su znatno angažovane i u politici i svim drugim javnim poslovima, a u iranskom parlamentu ima više žena nego u mnogim evropskim državama... Ali, za ilustraciju da taj proces ne teče uvek lako i jednostavno, možda može da posluži i podatak da je u parlamentu, u kojem preovlađuju Hatamijevi reformisti, upravo ovih dana nagovešteno i donošenje novog zakona kojim bi ubuduće bilo dopušteno i gledanje stranih TV programa, odnosno korišćenje privatnih satelitskih TV antena. Samo što konzervativci i u ovom slučaju (baš kao što se to već radi i sa Internetom, koji je pažljivo cenzurisan), kažu da bi to bilo moguće jedino ako se prethodno obezbede tehnički uslovi da građani mogu da gledaju isključivo podobne strane kanale, dok bi oni koji vređaju islamske vrednosti, bili i dalje zabranjeni...
       Studenti i njihovih liberalni istomišljenici, koji su započeli novi talas protesta u Teheranu i još nekoliko gradova, sada imaju novog heroja, profesora istorije Aghaxarija, koji je 6. novembra osuđen na najstrožu kaznu, smrt vešanjem, pod optužbom da je uvredio samog proroka Muhameda! Međutim, vrlo je karakteristično da su oni koji su proteklih dana glasno klicali Aghaxariju, čoveku koji važi za sledbenika Hatamijevovog reformskog kursa u Iranu, istovremeno glasno tražili od samog Hatamija da podnese ostavku na predsedničku funkciju! Razlog, izgleda, treba tražiti u činjenici da mladi doživljavaju Aghaxarija kao osobu koja je spremna da se bori protiv konzervativne teokratije, pa i da umre za svoja uverenja, dok je predsednik Hatami - po njihovom shvatanju - odviše popustljiv i sklon kompromisima... To je, zapravo, samo još jedno svedočanstvo da su zagovornici reformi iz dana u dan sve radikalniji, i imaju sve manje razumevanja za dugotrajno taktiziranje i izbegavanje otvorene konfrontacije sa konzervativnim delom vladajućeg sveštenstva, čemu je očito bio sklon izabrani šef države i njihov dosadašnji idol.
       Iako je dva puta uzastopno (1999. i 2001) ubedljivo pobedio na neposrednim izborima za predsednika Irana, Hatami se sve vreme žalio da on, zapravo, nema velike ingerencije da do kraja sprovede željene reforme, da su mu praktično vezane ruke, i zato je uglavnom samo nekom vrstom unutrašnje “tihe diplomatije” nastojao da sve ostale moćnike u zemlji ubedi da prihvate njegov kurs. Ali, u tome nije baš imao mnogo uspeha: mnoge njegove pristalice, među kojima i ugledni novinari, intelektualci i profesori, završavali su u zatvorima. Mnogi proreformski orijantisani listovi, u ovoj zemlji u kojoj je štampa inače veoma razvijena i uticajna, bili su jednostavno zabranjeni i pogašeni. Ipak, njegov ugled i uticaj je i dalje veoma značajan, i u zemlji i u inostranstvu, jer je Hatami očito jedan od najobrazovanijih i najmudrijih državnika savremenog sveta.
      
       Uvreda proroka
       Inače, Aghaxarijev “greh” sastoji se u tome što je on letos u jednom govoru u gradu Hamadanu javno kritikovao konzervativne krugove u Iranu, koji kontrolišu sudsku vlast i blokiraju većinu reformskih zakona usvojenih u parlamentu, rekavši, pri tom, da iranski šiitski muslimani nisu “majmuni” da bi slepo sledili učenje vrhovnog verskog poglavarstva... To je, praktično, značilo da se on otvoreno založio za razdvajanje države od crkve.... Očigledno, to je bilo dovoljno jednom tamošnjem sudu da oceni kako je profesor time ne samo izdao svoju veru, nego i uvredio proroka Muhameda lično, te da mu izrekne najtežu moguću kaznu: javno vešanje!
       Ništa nije pomoglo ni to što je Aghaxari poznati intelektualac i naučnik, i jedan od nacionalnih heroja iz vremena iransko-iračkog rata, gde je bio teško ranjen i izgubio jednu nogu.
       Atmosfera je postala naročito naelektrisana od trenutka kada je osuđeni profesor poručio da mu ne pada na pamet da se žali na presudu, niti da za sebe traži bilo kakvu milost. Tim pre što bi, po nekim poznavaocima iranskog zakonodavstva, možda mogao da se pronađe i način da najteža kazna, ipak, bude ublažena i zamenjena kaznom javnog bičevanja (74 udarca bičem), osam godina strogog zatvora i potom deset godina zabrane rada na univerzitetu...
       Ali, s obzirom na to što su prilike u zemlji zbog ovog događaja počele opasno da se komplikuju, pogotovo otkako su proteklih dana i grupe mladih konzervativaca i fundamentalista počele da upadaju na Teheranski univerzitet (uz povike “Iračani, Iračani”), i da se tamo obračunavaju sa reformski nastrojenim studentima koji i dalje protestuju i štrajkuju, reagovao je i parlament, čiji je predsednik Mehdi Karubi (takođe Hatamijev sledbenik) uputio javni apel vrhovnim sudskim vlastima da ovaj slučaj razmotre “krajnje obzirno”.
       “Odluku o smrtnoj kazni treba odmah povući da našim neprijateljima na taj način ne dajemo povoda da nas napadaju, ali i da našim prijateljima, koji nam upućuju dobronamerne kritike, takođe izađemo u susret”, rekao je Karubi pre neki dan u jednoj specijalnoj emisiji iranske državne televizije. U međuvremenu je nekoliko stotina univerzitetskih profesora potpisalo peticiju i dostavilo je vrhovnom poglavaru ajatolahu Aliju Hamneiju, tražeći pomilovanje za profesora Aghaxarija.
       Reagujući na peticiju, ajatolah Hamnei se nakon samo nekoliko dana sastao i sa moćnim predsednikom Vrhovnog suda Mahmudom-Hašemi Šarudijem, da bi posle njihovog susreta bilo izdato zvanično saopštenje u kojem se kaže da bi odluku o smrtnoj kazni trebalo još jednom - razmotriti i preispitati!?
       Istina, Vrhovni sud se još nije konačno izjasnio o ovom zahtevu ajatolaha Hamneija, ali su studenti - koji nastavljaju proteste - poručili da se neće umiriti dok profesor Aghaxari ne bude bezuslovno oslobođen od svih optužbi. Drugim rečima, mada je sudbina hrabrog profesora u ovom trenutku i dalje neizvesna, sve govori da se Iran ubrzano menja. I da stoga ne bi uopšte bilo nemoguće da upravo sam ajatolah Hamnei, koji po uobičajenoj političkoj klasifikaciji uživa reputaciju tvrdog konzervativca, sada pobere slavu kao čovek koji je pomilovao profesora Aghaxarija. I da tako svima, i prijateljima i neprijateljima Irana, pokaže da je rukovodstvu ove zemlje, ipak, veoma stalo do toga da ih drugi uvažavaju i cene. I da ih više ne trpaju u društvo zemalja koje spadaju u - “osovinu zla”... Jer, koliko sutra, kad se u susednom Iraku dogode krupne promene, i mnogi od onih koji toga možda nisu uvek bili dovoljno svesni, imaće priliku da shvate realno značenje i potencijal ove velike i važne zemlje.
      
       STEVAN NIKŠIĆ