Uprkos novim članovima, to više nikad neće biti jaka vojna sila, ali Amerikancima je cilj da ga upotrebe u borbi protiv terorizma

      Prag će biti glavna prekretnica sposobnosti NATO-a da omogući sigurnost koja nam je svima potrebna”, rekao je generalni sekretar NATO-a lord Robertson. “Sa novim članovima, novim misijama i novim vojnim sposobnostima, transformacija NATO-a doživeće ogroman skok napred.”
       Krajem ove nedelje, 21. i 22. novembra, šefovi država i vlada iz zemalja NATO-a i njihovi partneri (budući članovi) drže samit u Pragu na kom se odlučuje o budućnosti alijanse, njenoj ulozi i prioritetima. Na ovom 16. samitu alijansa će praktično prihvatiti nove ciljeve nastale njenom evolucijom i izmenjenim potrebama i okolnostima.
       Velika i značajna je i tema proširenja NATO koji će ovom prilikom pozvati još nekoliko zemalja da se pridruže alijansi, naravno ukoliko prethodno ispune uslove, kao i uspostavljanje novih odnosa sa zemljama koje nisu članice i promocija ideje o Planu partnerske akcije u borbi protiv terorizma.
      
       Obezbeđenje
       Koliki je značaj Praga kao centra okupljanja NATO-a možda govori i podatak da je nedelju dana pre održavanja samita češki predsednik Vaclav Havel potpisao dokument kojim je dozvolio Amerikancima da se staraju o obezbeđenju učesnika od moguće terorističke akcije i (ili) uličnih nereda. Praška policija je već uhapsila pet osoba, od toga dvoje tinajdžera, pod sumnjom za pripremanje sabotaže tokom samita.
       Američki vojni avioni će patrolirati češkim nebom takođe u cilju sprečavanja eventualnog terorističkog napada. Glavnu sigurnosnu liniju predstavljaće američki vojnici koji su došli u Prag, takođe nedelju dana ranije, kako bi pomogli češkim kolegama. Američke trupe i deset borbenih lovaca stacioniranih 8o kilometara južno od Praga biće pod američkom komandom, što je, po hitnom postupku, odobrio češki parlament. Ove mere predostrožnosti, smatraju i Česi i Amerikanci, potrebne su ne samo zbog eventualnog terorističkog napada već i zbog mogućnosti demonstracija kakve su bile za vreme održavanja Samita Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke.
       Policija je dobila odobrenje da uhapsi svakog maskiranog demonstranta. Saznaje se da organizacija “Anti-
       NATO” sprema proteste na kojima se očekuje 12 000 ljudi, a policija je spremna da još na granici zaustavi većinu od 2 000 stranih demonstranata koji su već na crnim listama. Sve mora biti u redu da bi se obezbedio miran boravak u Pragu 46 predsednika država, 3 000 delegata i 3 000 novinara. Tako će, najverovatnije, protesti na glavnoj aveniji, gde je počela “plišana revolucija” 1989, biti odloženi za nedelju, kad učesnici Samita odu u svoje zemlje.
      
       Nepoželjni i dragi gosti
       Prilikom pripreme samita odlučeno je da se proglase nepoželjnim predsednici Belorusije i Ukrajine, Lukašenko i Kučma. Odluka je donesena pošto je Lukašenko zapretio ukidanjem diplomatskih i ekonomskih odnosa sa Češkom, takođe i da više neće sprečavati migrante i švercere na njihovom putu ka Zapadu. Lukašenku je uskraćena viza zbog kršenja ljudskih prava u Belorusiji a ova poseta bi samo “ozvaničila” Lukašenkov položaj. Međutim, prisustvo samitu nije zabranjeno nižim beloruskim zvaničnicima, ukoliko ih Lukašenko pusti da odu u Prag.
       Kučma, koji je nekada dobro stajao kod NATO- a, prvenstveno zbog saradnje sa alijansom oko uništenja atomskog naoružanja, koje je posle raspada SSSR-a ostalo u Ukrajini, dospeo je na crnu listu NATO-a kad je shvatio da je to naoružanje bolje prodavati drugima. Tako je direktno uhvaćen u prodaji vojnih radara Iraku. Drugim ukrajinskim zvaničnicima prisustvo samitu je dozvoljeno, ali kao i u slučaju Belorusije, sumnja se da će Kučma ikome dozvoliti da se “šeta” po Pragu u njegovo ime.
       Listi nepoželjnih gostiju u Pragu suprostavljena je lista poželjnih, čak i dragih gostiju. To su Džordž Buš i Džordž Buš Mlađi. Nekadašnji i sadašnji predsednik Sjedinjenih Država. Predsednik Džordž Stariji biće počasni gost samita, koji će, prema pisanju “Vašington posta”, “videti trijumfalno ispunjenje misije” koju je on definisao i prorekao Zapadu onih kritičnih meseci 1989. godine pred pad Berlinskog zida. “Nemačka celovita i slobodna u slobodnoj Evropi”, bila je fraza koju je on skovao u Majncu.
       U vreme predsednika Buša Mlađeg, piše dalje “Vašington post”, Evropa je ujedinjena i slobodna kao što je Buš Stariji obećao. I zaključuje: “Porodica evropskih zemalja duguje mnogo porodici Buš”, napominjući tugaljivo da NATO, ipak, nije mnogo “popularan u Evropi, a nije ni predsednik Buš”.
       Po dolasku u Prag Buš se obratio novinarima i rekao da njihov (NATO) neprijatelj više nije Rusija, već svetski terorizam i da je potrebno da se svi ujedine u toj borbi, anticipirajući tako glavnu temu ovog sastanka, koja i nije bila velika nepoznanica.
      
       Povećavanje alijanse
       Na početku hladnog rata država pobednica u drugom svetskom ratu, saveznika, ali ideološki suprotstavljenih zemalja, osnovan je NATO, 1949. godine. Sačinjavalo ga je 12 zemalja i cilj im je bio eventualna, zajednička, odbrana od zajedničkog protivnika sa Istoka. Kasnije im se pridružilo još sedam zemalja: Grčka i Turska 1952. godine, Nemačka 1955, Španija 1982. i Češka Republika, Mađarska i Poljska 1999. godine.
       Posle raspada Sovjetskog Saveza, sve zemlje nekadašnjeg Varšavskog ugovora htele su da stupe u NATO koji je, odjednom postao “otvoren” i za bivše komunističke zemlje i koji više nije bio, nekadašnji, prvobitni Severoatlantski savez već jedna sasvim nedefinisana organizacija koja je sprovodila američku politiku vojnim pretnjama. To nije odgovaralo većini zemalja i u samoj alijansi, prvenstveno Francuzima kojima je ograničavalo sopstvenu moć i stavljalo je pod tuđu komandu, pa sve do Grka i kasnije Španaca koji, jednostavno, finansijski nisu mogli da izdrže to naporno druženje.
       Prelomni trenutak je nastao 1991. kada su UN intervenisale u Iraku. Pod zastavom Ujedinjenih nacija ratovao je NATO, a pod njegovom zastavom Amerikanci. Došlo je vreme da se i
       NATO menja. Amerikanci su shvatili da im je potrebna jedna šira vojna alijansa koja više neće biti štit od Rusa, već sredstvo za intervencije širom sveta. Bivše komunističke zemlje su bile odličan saveznik, samo, nažalost, siromašan, a mnoge su bile zaokupljene i drugim problemima, sve do ratova na teritoriji bivše SFRJ. Prvo rešenje su bile jednonacionalne, ekonomski relativno stabilne zemlje. Tako su Poljaci, Česi i Mađari dobili svoju šansu. Ne može se reći da je i narod u njima bio presrećan.
       Izbijali su protesti, država se stalno zaduživala jer su morali da bace staro naoružanje i kupe celokupnu skupu opremu za relativno male vojne formacije. Ali polako su se učili da budu dobri NATO vojnici. Sa druge strane ostale evropske države i državice su se prosto utrkivale da uđu u NATO. Zato je, 1999. godine lansiran plan (MAP) da se države koje hoće da uđu u NATO, pripreme. Ta priprema je uključivala promenu vojnih formacija, promenu naoružanja uz praktičnu pomoć i obezbeđenje političkih i vojnih savetnika. Do sada je ovu “obuku” praktično prošlo deset zemalja. To su : Albanija, Bugarska, Hrvatska, Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka, Slovenija i Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija (samo je Turska priznaje pod imenom Makedonija). Na samitu u Pragu biće primljene tri baltičke republike, kao i Bugarska, Slovačka, Slovenija i Rumunija.
       Većina građana Slovenija, se burno protivi ulasku zemlje u NATO, dok oni koji najviše žele da uđu, Hrvati, Albanci i Bugari, moraju još da čekaju.
       Naravno, na ovom sastanku biće ohrabrene i druge zemlje da se pridruže alijansi.
      
       Anonimni autokrati
       To više nije NATO, to je klub
       NATO, kaže Majkl Mandelbaum, autor nedavno objavljene knjige “Ideje koje su porobile svet”. On smatra da će klub NATO delovati kao neka vrsta podrške novopriznatim demokratijama istočne i centralne Evrope koje su patile pod autoritarnim režimima u vreme hladnog rata. On kaže da to sad postaje klub anonimnih autokrata, klub u kome bivše autokratske nacije mogu rešavati probleme svojih mladih demokratija i razvijati ih.
       Klub NATO više nikada neće biti jaka vojna sila, ali, kaže Mandelbaum, to zna i Pentagon koji ovaj “klub” neće upotrebiti za borbe u Avganistanu ili Iraku. Stari i novi NATO se uvek sastojao od tri “sličnomisleća” sagovornika sa engleskog govornog područja : Amerike, Britanije i Australije, sa Francuskom kao “partnerom za mir, u zavisnosti od rata”.
       Džordž Buš Mlađi sada pokušava da uveri NATO i uvuče ga u borbu protiv terorizma, trenutno osnovni američki cilj. Izgleda da će u tome i uspeti, jer su i druge zemlje osetile teret terorizma u sopstvenim državama, iako im ne pada na um da se tome suprotstave na “američki način”. Ukoliko ne uspe da ih ubedi da mu se pridruže, bar će uspeti da ih ubedi da mu se ne mešaju u posao i ne
       podmeću klipove u točkove. Uglavnom, očekuje se i dalja navala u klub
       NATO, a posle će da se bune, ako ne državnici, onda stanovnici.
       I pitaće se, kao Česi pre nekoliko godina: šta će oni (NATO) nama i šta ćemo mi njima? Tada je jedan praški kolumnista odgovorio: Česi su potrebni NATO-u da učestvuju kao vojna muzika. Čak bi poneli i note sa sobom. Slično su potrebni i ostali narodi. Estonci i Litvanci da love ribu, Mađari da kuvaju, a Rumuni da čiste krompir.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ