Naziv: Svet iza sveta (Ogledi i kritike o srpskoj poeziji XX veka)
Autor: Mihajlo Pantić
Izdavač: Narodna biblioteka “Stefan Prvovenčani”, Kraljevo 2002.

      Bogdan A. Popović
       Posvećenički istrajno i obilno ispisuje Mihajlo Pantić tekstove o srpskoj poeziji dvadesetog veka. I, u knjige slaže svoje oglede i eseje, književnoistorijske periodizacije i poetičke sistematizacije, kritike zbirki pesama i kritičke kolaže u kojima govor ide o dvema-trima zbirkama. Kako u prethodnim knjigama - u onim, dabome, među mnogim njegovim kritičko-esejističkim knjigama, u celosti posvećenim poeziji - tako i u novoj.
       Na čelu nove knjige su dva ogleda. “Srpska poezija novog doba”, na nekoliko stranica majstorski izveden istorijski sažetak zarad isticanja tokova tradicije koji će se projektovati na modernu poeziju. I “Pet fuga u savremenoj poeziji”, o njenom današnjem položaju koji određuje i meru smislenosti kritike pesništva i, u isti mah, o terminološkoj problematici (savremena, moderna, modernistička, postmoderna) koja bremeni svekoliko tumačenje poezije. A onda, nižu se ogledi o pesnicima i kritike pesničkih knjiga namenjeni da bar unekoliko “pokriju” poetičke promene (“vrtloženja”) u srpskom pesništvu prošlog veka. Ogledi i kritike o Disu i Rastku Petroviću (da spomenemo tek neke) markiraju prve decenije veka; o Popi, Raičkoviću, Laliću, Hristiću, Miljkoviću - pedesete i šezdesete; o Maksimoviću, Tadiću, Zubanoviću, Novakoviću - drugu polovinu veka; o Tešiću, Karanoviću, Nedeljkoviću, Šaponji - završne decenije. Predmet analiza su opusi i dela bezmalo četrdeset autora, preostali su zasigurno obrađeni u prethodnim knjigama.
       Osobenosti savremenog pevanja naprosto nalažu raščitavanje u jezičko-stilskoj, u ravni strukture i forme poetskog teksta, ali tzv. integralni kritički metod ostaje nedosežan ideal. Mihajlo Pantić ima dobre izglede da mu se približi. Besprekorno poznavanje materije u celom njenom opsegu, sposobnost da delo sagleda u istorijskom sledu i da ga, spram drugih dela nastalih u isto vreme, poetički diferencira kombinujući nekoliko temeljnih kritičkih postupaka, obezbeđuje njegovom pristupu sintetička svojstva. Na delu je kritičar kadar da pronikne i te kako suptilne, ili komplikovane relacije u poetskom tekstu i da svoja otkrića sa neuporedivom lakoćom formuliše. Kritičar neskrivene privrženosti modernom i postmodernom pesništvu, ali merila otvorenih prema postojanim, na nov način aktiviranim, ili preobraženim kvalitetima tradicije.
       Ni ovog kritičara nisu mimoišle disciplini imanentne sumnje, dileme i protivurečnosti, a ni one okolnostima sopstvenog vremena uslovljene. Slabašan je i suvišan govor kritike, vajka se Pantić, u odnosu na “neuhvatljivost i racionalnu nesvodivost” poezije. Ali, opet, ako ničim drugim ono milenijumskim trajanjem kritika je opravdala svoje postojanje. Još je više zabrinut nad činjenicom da čitalaca pesnici danas gotovo i nemaju, a na negdašnju ulogu učitelja društva apsurdno je i pomišljati! Kadgod je, međutim, spreman da rečenu činjenicu objasni “preovlađujućom upeglanošću” poezije, “visokim poetskim prosekom”, ali beznadnim odsustvom izrazitosti. Ume Pantić besprizivno da konstatuje kako “savremena srpska poezija (...) ima vrlo mnogo talenata, ali svega nekoliko realizovanih pesnika” i da, pri tom, pišući iz dana u dan, stotinak savremenih autora tretira analitički i teorijski krajnje ozbiljno, pa bogme i afirmativno... To su, dakako, prateće pojave koje kritičar prvorazrednim učincima svog delovanja neprestano prevladava.
       Savršeno je danas vidljivo, drži Pantić, da je ceo niz pesnika stasalih posle antologije Zorana Mišića (1956) zaslužan za “produbljenje (...) srpskog poetskog idioma”, pa je i vreme za sastavljanje jedne nove antologije srpskog pesništva dvadesetog veka. On sam, kako veli, za taj posao još nije spreman... Ako i nije (selekcije i redukcije su đavolji posao!), za drugi, bez sumnje važniji poduhvat je višestruko pripremljen: ne vidimo ko bi od Pantića bio pozvaniji i kvalifikovaniji da napiše istoriju srpske poezije dvadesetog veka