Iako Kineza u Beogradu nema ništa više nego što ih je bilo, našli su se neki u Bloku 70a da se u ime Srbije uplaše od “žute poplave” i pozovu na bojkot imigranata

      Genetičari-amateri, zabrinuti za “naš srpski opstanak”, dramatično su upozorili prošle nedelje sve kojima je “stalo da im deca i unuci ne budu kosih očiju”. Naštampali su letke, ubacili ih u sandučiće nekoliko zgrada u Bloku 70a; došle su onda televizije, i, za letke i problem sa Kinezima čuli su i u ostalim delovima bloka. Saznalo se tada da nam “posle rata između vlasti i opozicije dolazi nova opasnost - ŽUTA POPLAVA!”, da se “stranci iz Azije bogate na našoj muci”, da ‘nasmejani’ Kinezi dobijaju državljanstvo”, ali ni to nije sve pošto se “finansijski potplaćuju mešoviti brakovi između Kineza i Srba, a pri tom nas nema ni deset miliona dok je njih preko milijardu”. I, kako niko ne bi ostao ravnodušan, “u poslednje vreme najopasnija kineska mafija TRIJADE je pustila i ovde svoje korene...”. Na kraju, objašnjava svojim “dragim sugrađanima” anonimni tekstopisac potpisan sa “Srbin za Srbina, Srbija Srbima!”, “ovo nije politički letak već patriotsko obaveštenje”. Patriotsko obaveštenje, ipak, završava se komercijalnom porukom: “Bojkotujte imigrante!”. Kineski buvljak pun je kao i uvek ...
      
       “Poplava” Kineza
       Istina je da Kineza ima preko milijardu, što je i jedini tačan podatak do koga je došao nepoznati autor pamfleta. No, ne treba mu (joj/im) preterano zameriti na netačnostima, počev od one “žute poplave” koja je u najboljem slučaju mogla tek da nam pokvasi prste na nogama - iako su neki od članova sadašnje vlade svojevremeno, kada je to bilo zgodno, upozoravali na desetine hiljada Kineza koji će glasati za SPS i JUL na izborima u septembru 2000. godine, njih nikada nije bilo ni blizu toliko, i sve ih je manje.
       Masovniji dolazak Kineza u Jugoslaviju počeo je 1998. godine, kada ih je u Beograd sletelo dve hiljade i dvesta, kažu zvanični podaci MUP-a Srbije koje nam je preneo Predrag Zlatić, šef Odseka za strance Uprave pogranične policije za strance i upravne poslove. Sledeće, 1999. godine, doputovalo je u Jugoslaviju više od šest hiljada Kineza, a godinu dana kasnije rekordnih 10 377. Te 2000. godine dozvolu za privremeni boravak u Jugoslaviji, na osnovu braka, posla, školovanja..., imalo je još 2 034 kineska državljanina; ukupno, dakle, manje od 12 i po hiljada, verovatno uz još nešto onih koji su ovde bili “na crno”, i to je sve.
       U međuvremenu, posle smene vlasti pooštren je režim izdavanja jugoslovenskih viza u Pekingu, a i JAT je ukinuo direktnu avionsku liniju, pa je potpuno jasno što je u prvoj polovini prošle godine u Jugoslaviju doputovalo svega 1 184 Kineza. Njih je ovde dočekalo 1 330 njihovih sunarodnika sa dozvolama za privremeni boravak. Drastično smanjene brojke, takođe, potvrdile su i pretpostavke da je Jugoslavija Kinezima samo usputna stanica na putu ka boljem životu, koji je valjda još zapadnije. No, ako su Kinezi i otišli, neodmerene i neodgovorne izjave političara ostale su, pronašavši neku novu publiku.
       Još jedna zabluda: mali je, veoma mali broj državljana Kine koji imaju makar stalnu dozvolu za boravak u SRJ, o državljanstvu da i ne govorimo. Odličan je primer generalni sekretar Udruženja Kineza u Jugoslaviji, Šen Hong, koji je u Beograd stigao pre 18 godina ali eto, iz godine u godinu, mora da produžava svoju privremenu boravišnu dozvolu. Uzgred, kako kaže, to je i razlog koji ga sprečava da ovamo prebaci deo poslova svog oca, koji u Šangaju ima dve fabrike visoke tehnologije.
      
       Šen Hong
       Oštriji uslovi i stroža kontrola prilikom izdavanja jugoslovenskih viza u Pekingu, kako nam je “sugerisano” iz Evropske unije, presekli su unosni posao švercovanja Kineza preko Jugoslavije, što je izgleda bio zajednički jugoslovensko-kineski poslovni poduhvat. Šen Hong kaže da je u ovom poslu sarađivalo “nekoliko čuvenih privatnih turističkih agencija odavde i jedan Kinez, Ma, koji je od 1991. do 1993. godine bio u Jugoslaviji i od tada doveo hiljade i hiljade Kineza”. “Njima su obezbeđivane avionske karte i rezervacija hotela, najčešće ‘Slavija’ i ‘Jugoslavija’, da bi dobili vizu i kontakt u Beogradu. Dok je JAT leteo povratna karta bila je 750 dolara, rezervacija hotela još 100 do 200, a po čoveku se ovaj aranžman, iako hotel ne bi ni videli, naplaćivao 1 700 do 1 800 dolara. Zarada je, znači, bila preko hiljadu dolara po čoveku”, kaže Šen Hong.
       Put od Kine do konačnog odredišta koštao je i po čitavih 10 000 dolara, a Kinezi su švercovani preko Crne Gore, Bosne i Hercegovine ili Mađarske. MUP je shvatio da se nešto čudno dešava kada je uočio “nesklad između broja onih koji su ušli i koji su izašli iz zemlje, iako su svi imali povratne avionske karte”. Onima kojima su povratne avionske karte propale, pomoć da one propadnu pružali su i jugoslovenski državljani, “šerpasi” koji su ih noću prevodili preko poroznijih delova granice za sto, dvesta maraka po čoveku.
       I u policiji su nam, inače, potvrdili da znaju za Kineza Maa, čoveka po svemu sudeći živopisne biografije; tražio ga je Interpol, uhvaćen je navodno u Kini i osuđen na smrt ali se nekako izbavio iz zatvora. Šen Hong tvrdi, uz pomoć tajlandske policije.
       Šta je od ovoga tačno a šta samo mit teško je reći, ali izvesno je da je Ma bio jedan od retkih Kineza koji bi mogli da se dovedu u vezu sa famoznim trijadama, a da su se ovde zadržali nešto duže. Što zbog dobrog rada policije, što zbog toga što su ovdašnji Kinezi mahom nezanimljive sitne ribe; seosko stanovništvo koje se bavi ne previše unosnom trgovinom na malo.
       Ali sve što je u vezi sa Kinom i Kinezima igra je velikih brojki, pa se njihovo malo ovde čini kao mnogo. Pogotovo prodavcima na ovdašnjim buvljacima koji nemaju kose oči i dovoljno niske cene da privuku jugoslovensko potrošačko društvo. A Kinezi, zadovoljni niskim maržama, ušančili se ovde, i ostaće tu sve dok ne stignemo u priliku da poželimo i nešto bolje.
       No, uveren je Šen Hong, neće za trgovce sa Dalekog istoka ni tada biti zime. Kaže, “prave se u Kini perjane jakne i za deset, i za sto dolara, pa ko šta može da plati”.
      
       Imaju li mafiju
       Da li u ovom ekonomskom grmu leži uzrok poziva na bojkot imigranata iz sedamdesetog bloka, ili je to samo nečiji nevešt pokušaj da se našali i privuče pažnju, možda će se jednom i utvrditi, ali činjenica koja treba da zabrine jeste da su leci, ipak, pronašli svoju publiku. “Prljavi su, bre, smrde. Pre neki dan jedan je uzeo kokošku i zaklao je nasred ulice, pa mahao na sve strane. Poprsk’o je sve okolo”, gnevan je jedva punoletni Goran. S prezirom gleda na svoje nove komšije dok s rancem na leđima kreće u školu, srednju mašinsku u Zemunu. Nikada nije jeo u kineskom restoranu (“Ma kakav pirinač, daj ti meni ćevape.”), za razliku od mnogih svojih komšija sačuvao je letak koji je pronašao u poštanskom sandučetu. “Nisam baš video njihovu mafiju, ali, sigurno tu ima nečega. Što ne odu negde drugde”, pita.
       Ruku na srce, pa i na sreću, mnogo je više drugačijih komentara koji se mogu čuti među zgradama sedamdesetog i 70 a novobeogradskog bloka. Posetioci tržnog centra svoj stav pokazuju više delom nego rečima, laćući se novčanika. “Pravo da ti kažem, i ne primećujem ih”, lakonski će Dragan Jovanović, penzioner. Usredsređen na popravku svog “jugića” i ne haje mnogo za letke o kojima je samo slušao na televiziji.
       Letke upućene poštovanim građanima Srbije nije video ni dvadesetpetogodišnji Dušan, niti je primetio da “bilo ko čačka ove Kineze”, iako “svaki dan bleji s društvom ispred zgradice”. “Dođu, odu, nose robu. Smeta mi kad pljuju po ulici, ali, smeta mi i kad bilo ko pljune”, kaže.
       Ipak, ne svedoče samo antikineski leci da se nešto događa; u radnjicama u “kineskom” tržnom centru, i kada neko od kosookih Beograđana kaže da govori srpski, momentalno ga zaboravi kada čuje da posetioca zanima imaju li problema sa novim srpskim rasistima. Tek po koja reč među njima, pa stanu da premeštaju s police na policu kofere ili donji veš koji prodaju, i, ljubopitljivom je posetiocu jasno da mu je vreme da se okrene i ode. A u poštanskim sandučićima novobeogradskih blokova, letke protiv Kineza već su zamenili oni potpisani, s reklamama za picu i kablovsku televiziju.
      
       NIKOLA VRZIĆ