Ne mislim i ne strahujem da će trenutna moda pisanja i štampanja knjiga latinicom, kao vidom zablude o nekakvom našem uključivanju u svet, istisnuti ćirilicu sa ovih naših prostora, na kojima se njom piše već trinaest vekova, a srpske knjige štampaju otkako se u svetu knjige štampaju uopšte. Te “mode” bilo je i ranije, i naročito u opasnim razmerama u tzv. Titovoj Jugoslaviji, kada je ona raznim načinima i naturana i kada je čak teško bilo doći do pisaće mašine sa ćiriličkim pismom, pa joj je ipak ćirilica odolela, uprkos svemu i braneći se samim svojim savršenstvom, svojom lepotom i svojim istorijskim značenjem.
       Smatram i da je latiničko pismo, kome su davnašnji koreni takođe u grčkom pismu, isto tako “naše” pismo i da ga se ni na koji način ne treba tako olako odricati. Tim pismom pisalo se u prošlosti, a piše se i danas, kako ovde, tako i drugde, i kod “običnog” našeg sveta, i u svetu više obrazovanosti i kulture. Podsetio bih i u ovoj prilici na preznačajnu književnost staroga Dubrovnika, koja je posle ranih početaka svojih u ćirilici - i čiji su prvi umetnički stihovi još godine 1421- prešla na latinicu, pod dejstvom raznih uzroka i razloga, naravno ne na latinicu “gajevskoga” vida i pravopisa, već onu u kojoj je naša reč pisana prilagođenim italijanskim pravopisom. Ta književnost je dubrovačka, ali i naša, i to se ne može zaboraviti. Ne treba smesti s uma ni da je bezmalo sve što je od srpske narodne poezije zabeleženo u vekovima od XV do XVIII, dakle u vreme te poezije koje nazivamo predvukovskim, zabeleženo latiničkim pismom te stare vrste u Italiji, u Dubrovniku, u Boki Kotorskoj i po raznim mestima Dalmacije. Kako bismo se mogli odreći te sjajne književnosti, umetničke i učene, i pisane, kao i one stvarne i prenošene usmenim putem i u širim slojevima naroda? Zar to odricanje ne bi bilo odsecanje nekih grana na kojima vekovima postojimo? I zar ono ne bi ličilo na one “slavne” i “civilizacijske” dekrete ministara kulture u “Tuđmanovoj” Hrvatskoj, po kojima su se iz svih biblioteka hrvatskih (i iz knjižarskih izloga takođe) morale izbaciti sve knjige štampane ćirilicom? Živo se sećam da sam pre tih godina sasvim mračnih čak od inače dobronamernih i visokoobrazovanih hrvatskih prijatelja svojih slušao uveravanja da ih boli glava kada čitaju knjige štampane ćirilicom. Takvo postupanje i toliku isključivost nipošto, nikada i ni pod kojim uslovima ne bih voleo da sretnem i doživim u mome narodu.
      
       Akademik MIROSLAV PANTIĆ