Ideja o samostalnoj Srbiji više je izgrađena na revoltu i razočarenju, nego na svesti o budućoj državi

      Ni u samom DHSS-u ne računaju da bi njihov zahtev za državnu samostalnost realno mogao da doživi uspeh u Skupštini Srbije, ali ipak, iz principa, ne odustaju, a sada čak stavljanjem na dnevni red uslovljaju buduću podršku vladajućoj koaliciji. “Ne vidim u čemu je problem da se naša inicijativa stavi na dnevni red i, ako ne postoji raspoloženje, da je skupštinska većina odbije”, kaže Milan St. Protić, funkcioner Demohrišćanske stranke Srbije. Ideja DHSS-a je, prema Protiću, da se za koju godinu zna ko se za šta zalagao i da niko ne može da njegovoj stranci prebaci kako se nije dovoljno odlučno zalagala za rešenje čiju ispravnost, veruje, budućnost neće dovesti u pitanje.
      
       Dvojni identitet
       Inicijativa DHSS-a za samostalnu Srbiju stigla je iznenada, reklo bi se iznenada i za samog Vladana Batića kojeg je zatekla na mestu predsednika poslaničke grupe DOS-a u Saveznoj skupštini, dakle, na mestu koje nije prirodno predodređeno za srbijanskog separatistu (docnije je Batić podneo ostavku). Ali, veći je problem što je inicijativa došla usred procesa koji je docnije urodio Beogradskim sporazumom. Zajednica Srbije i Crne Gore je rešenje za koje se odlučila i Evopska unija i svaka suprotna inicijativa u Srbiji bez sumnje predstavlja nepoželjnu komplikaciju.
       Istoričari podsećaju da se nikada u svom veku Srbija nije otcepljivala iz neke zajednice. Osim, naravno, ako se ne računa ono kada je “bežala” od Turske.
       Milan St. Protić, ipak, ne misli da je plan o državnoj samostalnosti Srbije “antiistorijski”. “U Crnoj Gori ne postoji nijedna relevantna grupa koja zastupa ideju zajedničke države izvan ideje komunizma - to konstatujem sa žaljenjem, ali je tako”, kaže. Projugoslovenski blok, predvođen SNP-om, prepoznaje se kao istorijski poražena “komunistička” ideja. “Pogledajte dokle nas je doveo zajednički život - 1918, na Podgoričkoj skupštini, “zelenaši” su bili zastupnici federalizma i nisu ni izdaleka dovodili u pitanje svoje srpsko poreklo. A danas? Udaljili smo se”, kaže Protić.
       Govoreći o srpskoj samostalnosti, neizbežno, uvek se dolazi do zahteva za crnogorsku samostalnost, pošto ga je on, nesumnjivo, i izazvao. Ipak, pitanje (dvojnog) identiteta u Crnogoraca je nerazrešeno i dobro ga je imati na umu i kada se stvar gleda iz striktno srbijanske perspektive. Prošlogodišnje istraživanje, koje navodi Ljiljana Baćević u nedavno objavljenoj studiji “Pristalice partija o državnom pitanju” govori da 41 odsto Crnogoraca iz Crne Gore smatra Srbe i Crnogorce jednom nacijom, 30 odsto srodnim, 18 odsto sličnim, a samo osam odsto različitim nacijama.
       Reklo bi se da ovi podaci veoma osnažuju uverenje da za velika odvajanja između Srbije i Crne Gore nema osnova.
       Otcepljenje od Crne Gore, prema tvrdnjama Bore Kuzmanovića, profesora socijalne psihologije, građani Srbije u ovom trenutku vide više kao neko nevoljno rešenje, izazvano osećajem frustriranosti, nego kao autentičnu želju građana za osamostaljenjem.
       “Pobeda Mila Đukanovića u očima prosečnog Srbina znači da su Crnogorci ovoj zajednici okrenuli leđa i da su proglasili razlaz. A to izaziva revolt u Srbiji i reakciju tipa -”ako mogu oni da se pitaju, možemo i mi”, ili, “zašto bi nas ucenjivao neko manji od nas”. To je sasvim očekivana reakcija, a imam utisak i priželjkivana od strane crnogorske vlasti, koja u tom slučaju ne bi bila jedini krivac za rasturanje Jugoslavije”, objašnjava Kuzmanović.
       Ovakav razvoj situacije za crnogorske vlasti bio bi savršen alibi pred Evropskom zajednicom, koja insistira na procesu integracije.
      
       Evropska ponuda
       Imajući sve ovo u vidu, u DHSS-u opciju samostalne Srbije objašnjavaju kao racionalni izbor koji otvara mogućnosti za budućnost oslobođenu tereta nametnutih problema u odnosima sa Crnom Gorom. Taj teret je, pre svega, crnogorska unutrašnja nesaglasnost po tom pitanju, koji, posredno mora da nosi i Srbija, ni kriva ni dužna, i, sa druge strane, pritisak međunarodne zajednice. Evropska unija je, naime, a tako kaže i Ljiljana Baćević u svojoj analizi, “crnogorskoj strani, praktično onom njenom delu koji predstavlja DPS, SDP i albanske stranke - Beogradskim sporazumom garantovala sve - od zahteva što ih je postavljala, izuzimajući poseban međunarodni subjektivitet, a Srbiji ništa, izuzimajući poseban međunarodni subjektivitet”. Osobenost situacije u Crnoj Gori je možda i u tome da snaga Đukanovića možda nije samo u njemu samom, već i u nedostatku jasne i ozbiljne alternative, s obzirom na to da se njeni glavni politički protivnici (SNP) očito još potajno nadaju da bi Slobodan Milošević mogao da se, na belom konju, vrati iz glavnog grada Holandije.
       Čak i postizanje brzog sporazuma sa Crnom Gorom Milan St. Protić ne vidi kao rešenje problema, jer takva zajednica bi imala “podeljen suverenitet” a on “ne može da bude podeljen”. Starateljstvo EU nad čitavim procesom stvaranja zajednice Protić vidi, s obzirom na to da smo se osvedočili kao neko ko ne može da sam rešava svoje probleme, kao izraz njihovog straha da možemo ponovo da napravimo neku štetu kakvu smo napravili prilikom raspada Jugoslavije. Taj strah Evropljana, smatra Protić, možda je i preteran, ali nije nerazumljiv s obzirom na to s kim imaju posla.
       Međutim, ideja o nekoj novoj Srbiji, kako potvrđuju neka ispitivanja, mnogo je više izgrađena na revoltu i razočarenju, nego na predstavi i svesti o budućoj državi.
       S takvim poretkom stvari, poligon za manipulaciju postaje nepregledan. Referendum bi bio samo jedna manifestacija te manipulacije. Kako to može da izgleda videlo se na slučaju bosanskog, pa i makedonskog referenduma. “Nisam siguran da su ljudi svesni koliko se manipuliše pitanjima koja se na referendumu postavljaju”, u dilemi je Bora Kuzmanović.
       Rasprostranjen argument kojim se obezvređuje inicijativa za samostalnost Srbije jeste da je to samo marketinška akcija kojom DHSS želi da se profiliše u odnosu na niz malih, kao kupusne glavice neprepoznatljivih stranaka DOS-a. Milan St. Protić jednim delom i ne odbija takvu interpretaciju. “Mi smo to uradili, jer smo osetili da za to postoji raspoloženje. Stranke valjda zato i postoje da bi bile krvotok društva, da bi se kroz njih formulisale inicijative za koje postoji javni interes. Uostalom, mi smo rizikovali iznoseći takav zahtev i trpimo udarce sa svih strana”, kaže.
      
       Marketinška akcija
       Nasuprot nekim instant anketama “za i protiv”, politička elita Srbije, formulisana kroz srpski parlament, stoji na stanovištu da ne postoji realno zanimanje u Srbiji za projekat nezavisne Srbije. Razlozi za to možda su praktični - zbog zahteva EU (Demokratska stranka), možda državno-istorijski (DSS), možda velikodržavni i hegemonistički (SRS), možda kod nekih postoji i kombinacija tih razloga, ali svakako da inicijativa nema realnih izgleda na uspeh u skupštini.
       Za većinu onih Srba koji imaju crnogorsko poreklo može se reći da su za zajedničku državu, ali ima i onih, ja sam ih sretao, kaže Kuzmanović, neobičan broj ljudi koji su poreklom odande, ali se zalažu za odvajanje. “Nije mi sasvim jasno zašto”, dodaje. Za otcepljenje nisu ni oni koji se boje anticrnogorskog raspoloženja i nekog progona Crnogoraca iz Srbije. A takvo raspoloženje se prema profesoru Kuzmanoviću, u jednom delu srpske populacije zasniva na negativnom odnosu prema Crnogorcima koji važe za ljude koji se nalaze na rukovodećim mestima, direktori su, nameću se kao rukovodioci u Srbiji. To može biti neko uporište za širenje nekog anticrnogorskog raspoloženja. Ipak, sve će zavisiti od onoga što budu političari i intelektualci na javnoj sceni govorili, jer to raspoloženje može da se razbukti, ali i da se smiri.
       U suštini, ideja samostalnosti Srbije, ne dovodeći ni najmanje pod znak pitanja postojanje resursa i kapaciteta za takvu samostalnost, izraz je otpora prema držanju Crne Gore vođene inicijativama Mila Đukanovića kojima, opet, opozicija ne nalazi način da se odupre. U ovom trenutku taj zahtev više liči na demonstrativni odlazak na pusto ostrvo nego na preporod nacije.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ
      
       DRAGANA MATOVIĆ
      
      

Stojan Cerović        Ova inicijativa mi liči kao kad neko ide u susret svojoj sudbini, kao kad očekuje da se nešto dogodi, pa prvi povuče potez. U svakom slučaju, mislim da inicijativa nije politički pametna, budući da sada treba biti strpljiv i ne srljati. Ovo je prvi put da Srbija za projekat zajedničke države ima podršku Zapada. To je dragoceno. Takođe, smatram i da bi Srbija mnogo lakše podnela gubitak zajedničke države od Crne Gore.               Ratko Božović        Nisam stručnjak kada su takve stvari u pitanju, ali mislim da bi o zajedničkoj državi trebalo da odlučuju i Srbija i Crna Gora. Ništa pametno se ne može uraditi bez harmonije obe strane.        Mislim da se radi o sindromu politike koja ne vodi računa o vremenu u kojem postavlja pitanje postojanja zajedničke države. Sada nije pravi trenutak, jer nismo u apsolutnoj slobodi da bismo pitanja te vrste mogli da rešavamo sami. Naprotiv, često smo “naterani” da prihvatimo ono što je diktat Evrope.               Stevan Koprivica        Mogućnost raspisivanja referenduma o samostalnosti u Srbiji ili Crnoj Gori ne doživljavam kao separaciju nego kao akt reanimacije i revitalizacije država koje su tokom većeg dela istorije postojale. Ako i dođe do razdvajanja možemo da izgubimo samo ekonomske i političke ujdurme koje su se množile protekle decenije. Odnos između naroda, kulturne i privredne veze, ubeđen sam, neće se promeniti, ostaće korektne, da ne kažem - bratske.               Marko Nicović        Pitanje samostalnosti Srbije i Crne Gore ovde služi samo za unutarstranačke obračune. Jer, u suštini tu se ne pita mnogo ni Srbija ni Crna Gora već sve zavisi od stava Evropske zajednice. Kako intencije EZ idu u pravcu integracije država, do samostalnosti Srbije a samim tim i Crne Gore, neće doći. Ovaj prostor će za deset godina verovatno biti jedna carinska unija na kojoj uopšte neće biti granica i u kojoj će jedni pored drugih živeti i Srbi i Hrvati i svi ostali.               Nikola Barović        Srbija i Crna Gora su samostalne od 1987. godine, u smislu da postoji jedna država sa dve samostalne vlasti. Za građane je sadašnje stanje najzgodnije, jer u jednoj zemlji imaju dve samostalne vlasti na dve različite teritorije. Oni koji razmišljaju o nezavisnosti Srbije naravno misle o tome da se izdvoje dve suverene države. To je poduhvat u koji se upustio DHSS. Mislim da je osnovni razlog poduhvata taj što ova stranka hoće da se markira kao posebna stranka u okviru DOS-a sa posebnim programom. Sem toga, demohrišćani su prepoznali da jedan deo građanstva, nebitno koliki, želi da se ta situacija reši, kao i to da ovoga puta i Srbija može da traži samostalnost.               Đorđije Vuković        Zajednička država mogla bi da bude stabilnija i jača od Srbije i Crne Gore ponaosob. Ako smo svesni toga i ako znamo da imamo isti jezik, veru, etničko poreklo i kulturnu tradiciju, jasno je da bi od eventualnog razdvajanja štete imali i jedni i drugi. Posebno Crna Gora. Đukanović i grupa okupljena oko njega nisu svesni posledica razdvajanja. Oni imaju bezočan plan da proglase samostalnost a da sve ostane isto. U stvari, oni bi hteli da Srbija bude zajednička a Crna Gora samo njihova. Nadam se da do toga neće doći jer pravoslavna Crna Gora nije za to. Ne sporim da svi građani ravnopravno treba da učestvuju u odlučivanju ali nije dobro da nacionalne manjine presuđuju kada su ovako važne odluke u pitanju.