Da bi Srbija dobila predsednika u decembru, Vojislav Koštunica, nesporni broj 1 po glasovima birača, mora da pristane na malu pomoć prijatelja iz septembra 2000. godine

      Samouvereni i odlučni Dragan Maršićanin, šef izbornog štaba Vojislava Koštunice, nije ni sanjao da će se njegovoj izjavi nasmešiti upravo tamo gde je on najmanje želeo. Ako je neizlazak na izbore isto što i glas za Zorana Đinđića, onda je lider Demokratske stranke, u stvari, jedini dobitnik, iako u intervjuu “Večernjim novostima” kaže: “Zaista se ne bavim pitanjem predsedničkih izbora.” Jer, po Maršićaninovoj “logici”, premijer Srbije je u prvom krugu izbora u septembru dobio 2 938 927 glasova, u drugom krugu 3 595 905 glasova, a u decembru će imati oko tri miliona, koliko neće dobiti nijedan od zvaničnih kandidata za predsednika.
       Maršićanin - koji će u ovom tekstu biti glavni komentator jer je njegov predsednik onaj od koga se očekuje da privuče glasače na izbore ovom tumačenju će se samo nasmešiti, znajući da niko ozbiljan neće na ovaj način tumačiti njegovu izjavu. Ali, rečena “logika” samo na jedan uvrnuti način pokazuje koliko je problema kada se u izbornu trku ubaci i neko ko u njoj nije i zvanično.
       Ali, dosad je to bilo korisno, jer je Koštunica upravo na kampanji “Uostalom, Đinđića treba spaliti” bio prvi u dva kruga septembarskih izbora, pobedivši u drugom krugu sa dvostruko više glasova Miroljuba Labusa, potpredsednika “svoje” vlade kojeg je sve vreme predstavljao kao marionetu premijera Srbije. Upravo zato su neki analitičari u ulozi savetnika požurili da upozore predsednika Jugoslavije, u vreme kada je Koštunica poslovično razmišljao da li će se kandidovati, da nikako ne odustane od napada na Đinđića, jer će time razočarati svoje birače. Međutim, takva kampanja dosad nije bila dovoljna za promociju Koštunice u predsednika Srbije. Zato ključno pitanje ovih izbora jeste da li je kampanja “Uostalom, Đinđića treba spaliti” dovoljna da privuče neophodan broj punoletnih stanovnika Srbije na birališta.
      
       Raspirivanje optimizma
       Pitanje postaje užasno važno kada su dve činjenice sasvim nepromenljive. Prva, da je u biračkim spiskovima oko šest i po miliona ljudi sa pravom glasa i da u prvom krugu izbora treba da u glasačkim kutijama bude oko 3 250 000 listića da bi izbori uspeli. Druga je činjenica da su u utakmici trojica predsedničkih kandidata Vojislav Koštunica, Vojislav Šešelj i Borislav Pelević. U ovom trenutku sasvim je nevažno pitanje ispravnosti biračkih spiskova i postojećeg izbornog cenzusa. Ono će postati značajno tek ako Srbija ne bude izabrala predsednika i tada će, po ovdašnjem političkom običaju, za sve biti kriv jedino Zoran Đinđić, iako su, na primer, izborni cenzus podržali i pregovarač dobre volje Dragoljub Mićunović i iskreni navijači Koštunice kao što su Nebojša Čović, Velimir Ilić i Mile Isakov.
       Najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da manje građana kaže da će izaći ne izbore nego što je nameravalo u septembru. Tada je preko 60 odsto ispitanika tvrdilo da će odšetati do biračkog mesta, ali je to učinilo 55,3 odsto u prvom, i 45,31 odsto u drugom krugu. Jedina objavljena anketa (agencija “Ipres”), potvrđuje nalaze nekih neobjavljenih, da sada 56 odsto ljudi kaže da će glasati, što će reći - sudeći po septembarskom iskustvu - da je velika verovatnoća da će to uraditi manje od polovine upisanih birača. Od ljudi koji se profesionalno bave izborima i izbornim računicama uz direktora “Ipresa” Vinka Đurića, jedino je profesor Prirodno-matematičkog fakulteta i član upravnog odbora Cesida Zoran Lučić uveren da će 8. decembra na birališta izaći više od 50 odsto plus jedan glasač. Njegov optimizam zasniva se na iskustvu: u svim predsedničkim izborima od 1990. godine u prvom krugu izlaznost je bila veća od polovine plus jednog upisanog birača (pogledaj okvir “Izlaznost”). Profesoru Lučiću pri tome ne smeta što postoje dokazi da su na nekim od tih izbora listići ubacivani “lopatama” a ne rukom glasača. “Ako žele da izbori uspeju, trojica kandidata moraju da ponavljaju podatak o natpolovičnoj izlaznosti u prvom krugu dosadašnjih izbora i da uveravaju birače da će i sada tako biti, da neće uzalud prekidati nedeljni odmor”, kaže Lučić za NIN.
       Borislav Pelević, jedan od trojice kandidata, delimično je poslušao ovaj savet Lučića: jednoga dana optimistički tvrdi da će izbori uspeti, drugog da DOS sve radi da izbori propadnu. Koštunica je nešto prozborio o tome, pretpostavljajući “tradicionalni srpski inat” “evropskom optimizmu” profesora Matematičkog fakulteta. Predajući potpise za kandidaturu, Koštunica je pozvao birače na izbore tvrdnjom da su oni raspisani e s da bi propali. Predsednik stranke koja je nekada kao zaštitni znak imala šljivu, više je računao na birača koji će “po automatizmu” da kaže “E, ti će mi kažeš”, “E, ti će mi narediš”, nego na birača koji će da upamti onaj drugi deo njegovog govora o neophodnosti izgradnje čvrstih institucija društva.
      
       Koštunica 1,8 milion, Šešelj 1,1 milion
       Koliko glasova “fali” da bi Srbija izabrala predsednika? Dve su računice: pesimistička i optimistička. Prva polazi od septembarskih rezultata, druga od novembarskih istraživanja javnog mnjenja.
       Trojica decembarskih kandidata dobili su u septembru oko 2 100 000 glasova i da bi izbori uspeli, morali bi da privuku još oko 1 150 000 birača. Ali, od septembra do novembra narastao je broj ljudi koji veruju da će glasati za dvojicu Vojislava i tu je deo nade da Srbija može da dobije predsednika u decembru. Tako sada neki istraživači javnog mnjenja veruju da Koštunica, koji je u septembru dobio milion i dvesta, odnosno skoro dva miliona glasova, sada vredi oko 1 800 000 glasova, a Šešelj koji se u septembru zaustavio na 845000 glasova, sada može da dobije i 1 100 000 glasova. Peleviću se ne daje više od onoga što je dobio u septembru, od oko 140 000 glasova. Taj zbir od oko 2,9 miliona glasova kaže da je potrebno privući samo još oko 340 000 birača. Ovo, naravno, pod idealnim uslovima da svi koji kažu da će glasati, izađu na izbore, što nije slučaj. (Istraživanja pokazuju da od onih koji tvrde da će glasati za Koštunicu, na birališta izađe manje od 70 odsto.)
       Da se u igri našao još neki kandidat, pre svega iz Demokratske opozicije Srbije, bilo bi mnogo više izgleda da se u prvom krugu izbora dosegne broj od oko 3,25 miliona ubačenih listića. Pojavljivanje u izbornoj utakmici Mićunovića i Čovića, više nego Ilića i Isakova, sasvim bi jasno pokazalo da i DOS želi da izbori uspeju, i izvelo bi na birališta makar dve ili tri stotine hiljada ljudi. U situaciji kada je svaki glas važan i kada oni koji tvrde da žele uspeh izbora moraju da uveravaju baš svakog glasača da je njegov glas najvažniji, kao što je to činjeno za septembarske izbore 2000. godine, 200 000 - 300 000 glasova je veoma važno. Ali, to što niko od pomenutih političara nije želeo da, kako kaže Mićunović, glumi zeca u izbornoj trci, jeste sasvim razumljivo i prirodno ponašanje političara. Mnogo razumljivije od DOS-ove ponude predsedniku Jugoslavije - ili DOS-ov kandidat ili DOS-ova delimična podrška Koštunici - u trenutku kada su neki lideri DOS-a sasvim dobro čuli i od samog Koštunice da će izaći na izbore kao kandidat svoje Demokratske stranke Srbije.
      
       Manjinsko pitanje
       Tako će se podrška dela DOS-a Koštunici svesti manje-više na medijske istupe lidera stranaka koje javno pozivaju građane da glasaju za predsednika DSS-a. Biće to šarolika podrška. Mićunović će podržavati Koštunicu bez ograda. Goran Svilanović i njegov Građanski savez Srbije će pozivati građane da glasaju za Koštunicu, ali će odlučno odbijati njegove napade na Vladu Srbije i premijera Đinđića. Velimir Ilić će se svakako pojaviti makar na završnom mitingu Koštunice, pa i u društvu Matije Bećkovića čiju je ćerku onomad onoliko izvređao. Jožef Kasa će reći da bi dobro bilo da Srbija ima predsednika, ali će teret odlučivanja prepustiti svojim biračima. Slično njemu moraće da se ponaša i Rasim Ljajić.
       Savezni ministar za manjine i lider Sandžačke demokratske partije sasvim je svestan da su i Mađari i Muslimani u septembru u ogromnom procentu glasali za Miroljuba Labusa, ali on ipak misli da manjine u Srbiji nemaju onaj značaj koji imaju na izborima u Crnoj Gori. “Tamo manjine čine oko 25 odsto biračkog tela, u Srbiji tek oko deset odsto. Nije bez značaja ni činjenica da Muslimani u Srbiji ne izlaze na izbore u nekom velikom procentu”, kaže Ljajić za NIN.
       Ministar za manjine neće da govori o tvrdnji da bi snažno agitovanje među manjinama za Koštunicu možda moglo i da šteti kandidatu DSS-a. Izborna matematika etnički mešovitih sredina u Srbiji pokazuje da se u njima glasa za tvrde nacionalne opcije. Zato bi bučna agitacija za Koštunicu mogla ovome da donese jedan glas u korpusu manjina, ali da ga istovremeno košta dva glasa u etničkom srpskom glasačkom telu. Ključna nada da Koštunica može da namakne više glasova među manjinama nego što je to uradio u septembru, jeste da njih, manjine, neko ozbiljno zaplaši da Šešelj ima stvarne šanse da postane predsednik. Ali, niko ovde osim Šešelja ne vodi tu vrstu propagande.
       Maršićanin koji kaže da je kampanja politički užasno komplikovana, da je usmerena na povećanje izlaznosti i da mora da bude puna raznovrsnih poruka upućenih različitim grupama birača, i to poruka koje moraju da budu “jasne, ali ne smeju da budu jednoznačne”, misli da je DSS-ov ključ za manjine (pre svih za Muslimane i Mađare) da prepoznaju Koštunicu onakvog kakav on jeste i jasno u njemu vide demokratskog kandidata za razliku od Šešelja kao radikalno nedemokratskog.
      
       Simpatični Dinkić
       Ako delimična DOS-ova podrška izgleda kilavo, ako ništa bolja nije ni zainteresovanost etničkih manjina Koštunici, jer je on, kako kaže profesor Lučić, jedini među kandidatima koji može da privuče glasače iz DOS-ovih 2,4 miliona iz septembra 2000. godine, ostaju još dve karte: Miroljub Labus i Zoran Đinđić.
       Baš kao što navijači sa “Zvezdinog” severa ili “Partizanovog” juga traže pomoć prozivkom “Javi se, istok”, “Javi se, zapad”, tako bi Koštuničin štab mogao javno ili tajno da prozove “Javi se, Labus”. Opravdanje za to će naći ne u tvrdnji potpredsednika savezne vlade da “Koštunica nije dobar predsednik za Srbiju”, već u više puta ponovljenoj Labusovoj rečenici da je neophodno da Srbija dobije predsednika. Dijana Vukomanović iz Instituta za političke studije (pogledaj okvir “Nada”) misli da se Labus već svrstao uz Koštunicu. Ako Labus javno kaže da podržava Koštunicu i ako ga posluša polovina od ljudi koji su za njega glasali u septembru i ako su tačne procene o narasloj snazi Koštunice i Šešelja, onda su izbori u Srbiji završeni, predsednik je predsednik DSS-a. Tu, međutim, postoji jedan problemčić vidljiv u nekim istraživanjima javnosti koja pokazuju da Labusu pada rejting.
       Maršićanin misli da je realno očekivati da i dve trećine Labusovih septembarskih glasova u decembru postanu glasovi za Vojislava Koštunicu, ali tvrdi da dosad nije bilo zvaničnih razgovora sa potpredsednikom savezne vlade o mogućoj podršci.
       Ma koliki bio, Labusov rejting je svakako iznad rejtinga G17 plus koji je tri puta pokušao da uzme vlast u Srbiji (Preobraženjski sabor 1999. godine, 5. oktobar, septembarski izbori 2002. godine), pozivajući se koliko na svoju stručnost, toliko i na apolitičnost i koji će u petak (22. novembar) da prelomi da li će podržati Koštunicu ili to neće da učini. Javno objašnjenje za obe odluke već postoji u izjavi Milana Pajevića, predsednika Izvršnog odbora G17 plus: “Podržati Koštunicu je istovremeno logično, jer nam je potreban bilo kakav predsednik, ali i nelogično, pošto nismo oduševljeni njegovom politikom.” Naravno, G17 plus ima čime da trguje, ima i Koštunica i jedno mesto guvernera Narodne banke može biti sasvim dovoljno da organizacija o kojoj je predsednik DSS-a govorio sa onoliko ironije i cinizma, zalegne za svog kritičara čijom politikom nije oduševljena.
       Maršićanin kaže za NIN da se na raznim mestima sreo sa Mlađanom Dinkićem, i da ti razgovori nisu izgledali kao televizijski dueli, i da bi svakako podrška G17 plus, makar ona bila izrečena u stavu “Izađite na izbore, važno je da Srbija dobije predsednika”, dakle i bez agitovanja za Koštunicu, bila od i te kako velike koristi.
       Naravno da bi Koštunica lako postao predsednik kada bi napravio bilo kakav dogovor sa Zoranom Đinđićem. “Oni koji su zainteresovani (za ove izbore) - nisu nam ponudili ozbiljan dogovor”, kaže u intervjuu “Večernjim novostima” premijer Srbije i lider Demokratske stranke. Doduše, DS je ponudio Koštunici “pakt za izbore”, ali ovaj očigledno nije mogao da pristane da se u izbornoj kampanji liši napada na Vladu Srbije i njenog premijera. Posle toga bila bi neviđena politička patologija da DS kaže da podržava čoveka koji protivnika ne vidi u zvaničnim protivkandidatima, već u liku premijera Srbije i šefa DS po kome predsednik Jugoslavije i njegovi saborci mesecima sipaju tone što kritika, što uvreda, što kleveta... Ipak, jasno je da DS neće ništa koštati da do 8. decembra drži otvorena vrata za saradnju. Ali, Maršićanin je odlučan: “Besmisleno je nasilno pronalaziti dodirne tačke sa politikom Zorana Đinđića, kojih, zapravo, nema.” Ipak, živi bili pa videli: tolika smo čuda već doživeli na političkoj sceni Srbije da je sasvim neoprezno isključiti mogućnost bilo kog novog.
      
       Učinak američkog ambasadora
       Ovo naročito, ako je tačno ono što tvrdi jedan tabloid koji navija za Koštunicu, da je američki ambasador u Beogradu Vilijam Montgomeri već završio posao: Koštunica predsednik, Đinđićeva vlada vladaće do kraja mandata. Jedan od DOS-ovih lidera takav dogovor ne isključuje tvrdeći da je Koštunica pokazao potpunu kooperativnost prema američko-engleskim zahtevima u priči o izvozu oružja u Irak.
       U dogovor u prisustvu Amerikanca posredno veruje i Vuk Drašković, lider SPO-a, kome nikada nije manjkalo poverenje u sopstvenu političku vidovitost. “Čoveku koji je, donedavno, obmanjivao Srbiju parolom da će on i njegov DSS ‘rasturiti DOS-ić za mali poslić’, sada pravi svoj ‘privatni poslić uz DOS-ić’”, piše u saopštenju Draškovićeve stranke.
       Maršićanin na ovo kaže: “Neizvesni su i izbor predsednika i opstanak vlade. Možda Amerikanci i vide neki interes u opstanku vlade, ali sam slobodan da kažem da interes ove države mi mnogo bolje vidimo od Amerikanaca. Kakogod, odluka je u rukama naših građana, oni će ili izaći na izbore ili neće izaći na izbore, shvativši koliko je velika ta naoko mala moć jednog glasa i razumevši sopstvene odgovornosti za ono što će se dešavati u Srbiji.”
       A ako su u pravu rečeni tabloid i SPO, a nije u pravu Maršićanin, onda je ovaj tekst džaba pisan, što je svakako najmanja šteta i za Srbiju i za čitaoca i za onog koji ga potpisuje.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ
      
      

Predlozi Dragan Đilas, direktor agencije        “Ovejšn”               Prosto nisam pametan šta da se uradi kako bi Srbija dobila predsednika. Ponekad pomislim da je to nemoguće. Pa, nema još nijednog bilborda sa predsedničkim kandidatima, nigde nema kampanje, a ostalo je svega petnaestak dana do izbora.        Ne znam, možda bi patrijarh Pavle trebalo da baci neku kletvu, “Ko ne izašao na izbore...”.        Ili da se krene u kampanju “Izađite i glasajte, makar upisali ime svog komšije”. Jer, ako vam se niko ne sviđa, možete, ipak, da ubacite listić. I on se računa u broj ukupno izašlih, a to je jedino važno za uspeh izbora. Ja sam u drugom krugu u septembru upisao ime svog komšije. Znam da je važno da dobijemo predsednika, ali mi se nijedan od kandidata nije u potpunosti dopao.        Televizijski dueli, naročito između Koštunice i Šešelja svakako bi podigli izlaznost, jer sam siguran da bi šef radikala mnoge iznervirao i naterao da glasaju protiv njega.

Dragan Đilas, direktor agencije “Ovejšn”
      
      

Strepnja Srećko Mihailović, sociolog        Institut društvenih nauka               Siguran sam da će na predsedničke izbore 8. decembra izaći više od 60 posto punoletnih građana Srbije, a u odnosu na ukupan broj onih građana koji žive izvan Kosova i Metohije, koji su u trenutku izbora u Srbiji, koji su upisani u birački spisak, koji su fizički pokretni, koji nisu u pritvorima i zatvorima i oni kojima ne treba više od 50 dinara da dođu do biračkog mesta na kojem mogu da glasaju.        Sasvim je druga priča kada se u nju uključi izborni zakon takav kakav je i birački spisak takav kakav je. Sa njima takvima kakvi su, potrebno je da izađe više od 65 da bi se važilo 50! Za tako nešto verovatnoća je veoma mala.        Takođe je veoma mala verovatnoća da se u narednih dvadesetak dana nešto desi, samo od sebe, na našoj političkoj sceni što bi doprinelo da na predstojeće političke izbore izađe više od polovine oficijelnog biračkog tela.        Da li je nešto moglo da se učini (čak i onako, na brzinu) da bi se problem izbegao. Moglo je. Mogao se smanjiti izborni prag (na primer, izborna participacija 40 posto građana), bilo je moguće i ukidanje svakog praga... Iz druge su priče “sporije” mogućnosti - izbor predsednika u skupštini, upristojenje biračkog spiska... No, nije se učinilo ono što se moglo učiniti.        Da li se sada nešto može učiniti e da bi se preskočio u ovim uslovima visoki prag? Smatram da je moguće ali da je neverovatno u tolikoj meri da se može tvrditi da je to nemoguće! Neverovatno je i nemoguće zato što oni što mogu oni neće!        Nesporno je, mislim, da bi jasan i glasan stav društvene elite Srbije o potrebi izlaska na izbore, bio dovoljan razlog da građani na njih masovno izađu. Smatram da bi jedinstveni poziv (i kampanja) svih uglednika, političkih ljudi, ljudi iz kulture i javnih delatnika uopšte, političkih stranaka, sindikata, nevladinih organizacija, svih medija - urodio plodom, te da bi izbegli kal u koji smo, kao društvo, po ne znam koji put ponovo zakoračili.        Ne znam, da tako kažem, ko neće, odmah ili skorije, vanredne parlamentarne izbore, - a oni gotovo da zavise od njegove volje! Ne znam ni ko je taj koji u ovom trenutku neće da omogući uspele predsedničke izbore, - a uveren sam da bi to mogao da učini - ako bi hteo! Znam samo, pouzdano, da kada još malo građana spozna ko je ta politička ličnost, onda je gotovo sa njegovom političkom karijerom!

      
      

Nada Mr Dijana Vukomanović        Institut za političke studije, Beograd               Formula uspeha predsedničkih izbora utemeljena je na sledećim političkim činjenicama i brojkama. Sva tri predsednička kandidata - Šešelj, Koštunica i Pelević pozicionirani su kao direktna opozicija aktuelnoj vlasti u Srbiji. Pod pretpostavkom da sva tri kandidata mogu da potvrde svoj rejting iz prvog talasa izbora - ukupno: 2 976 302 glasova, trebalo bi dodatno mobilisati da na izbore izađe nešto više od 300 hiljada birača - da bi se obezbedio cenzus od 50 odsto plus jedan.        Ova se cifra birača može mobilisati iz redova tvrdog jezgra glasača SPS-a, Obradovićevih socijaldemokrata i Vukovih ravnogoraca. Reč je o disciplinovanim biračima koji će poslušati instrukcije svojih lidera - podsećamo da je SPS sada i zvanično podržao Šešelja, odnosno da je Socijaldemokratija ponovno podržala Koštunicu. Prećutnu instrukciju svojim biračima već je dao i Miroljub Labus, distancirajući se, takođe, od predsednika vlade, Đinđića i njegove stranke. Gotovo milion njegovih birača najveći su rezervoar podrške za Koštunicu.        Bivši Labusovi birači biće motivisani da izađu i daju svoj glas “za” Koštunicu, jer su “protiv” Šešelja i Pelevića. Brojke, dakle, govore da će svakako 8. decembra izaći na birališta više od 50 odsto birača, jer Đinđić ne može nikakvim sredstvima da demobiliše svih 995 hiljada Labusovih birača i nagovori ih da bojkotuju izbore. Dovoljno je da birači Građanskog saveza Srbije poslušaju Svilanovića, da Kasu poslušaju vojvođanski Mađari, da ne pominjemo ostale javne ili tajne podrške Koštunici od strane ostalih lidera DOS-ovih članica. U svakom slučaju, antivladina kampanja plus nacionalizam dva su ključna sastojka predsedničke kampanje sva tri kandidata - pobednik će biti onaj ko odmeri pravu dozu prvog, naspram drugog sastojka ove političke formule.