Nedostatak vizije i novih ideja koji je, na kraju prošlog veka našao utočište u jednostavnoj eklektici i postmodernizmu, kao da se protegao i na početak ovog, 21. veka, koji je, kao i svaki početak, težak i pomalo konfuzan. To bi se najbolje moglo videti na programima satelitskih, a potom i domaćih televizija koje, u nedostatku ideja, kopiraju jedna drugu do mere koja graniči sa neukusom. Svaka ima po jednu “Zlatnu žicu”, po jedan “Citdž”, po jednu Rušku Jakić ( koja se na BK Telekomu zove Aleksandar Filipović), po jedno nedeljno popodne, po jednu emisiju o filmu sastavljenu od jeftinih trejlera, po jednu varijantu “A što ne bi moglo” i beskonačno mnogo “Otvorenih studija” u kojima uglavnom DOS-adni lideri razgovaraju sami sa sobom, osim u slučajevima kad emisiju vodi Bojana Lekić, pa onda ona razgovara sama sa sobom. Kad se tome dodaju VIN, TV mreža i porodični turista Slobodan KonTiki Mićić, koji se emituju na svim kanalima, dobija se kakva-takva slika naših savremenih televizija. Muzički proizvodi sopstvenih, malih porodičnih diskografskih kuća glavni su sadržaj marketinške ponude, a jeftine latinoameričke serije sa arapskom muzikom osnova su igranih programa, ako se ne računaju reprize domaćih serija snimljenih u vreme kad su Goran Milić i Omer Karabeg, na besprekornom ekavskom, vodili beogradske TV dnevnike.
       Na ovako važnom mestu, u ovako uglednom nedeljniku, svakako bi trebalo pozdraviti ukidanje rubrike “Nije teško biti fin”, koja nas je mesecima ugnjetavala sa svih programa RTS-a predstavljajući pravo pedagoško mučenje kakvom nismo bili izloženi još od vizionarskih komentara Sime Gajina i predstavljanja kandidata Partije prirodnog zakona u vreme principijelne i miroljubive politike našeg bivšeg predsednika. To uterivanje finoće sa amaterski režiranim hiperrealističnim spotovima u kojima takozvane javne ličnosti objašnjavaju kako ne treba jesti pokvarenu hranu i voziti u pijanom stanju i kako, za platu od stotinak maraka, povremeno treba izvesti baku na ručak, predstavljalo je najeklatantniji primer potcenjivanja naroda koji je, ipak, živeo i pre i posle vremena na koje se misli kad se smišljaju ovakve mere tranzicionog duhovnog prevaspitavanja.
       Željko Mitrović, čiji nesebični trud je najviše odmogao Miroljubu Labusu u izbornoj kampanji za predsednika Srbije, kozmetičkim promenama i novokomponovanim CNN vestima, koje saopštavaju na plej bek neki loši imitatori informativnih novinara, nije uspeo da nas ubedi u svoju odanost demokratiji. Njegovo me ponašenje ne iznenađuje, čude me političari koji su tri meseca lupali u šerpe dokazujući da televizija nije svemoguća, a sad veruju da se uz pomoć Pinka može postići ono što se nije moglo sa tri RTS - ova kanala.
       Neke naše televizije, više po formi nego po sadržaju, neodoljivo podsećaju na vremeplov. Uprkos tome, u 15 nedeljnih popodneva nema ni traga od nekadašnje nenametljive elegancije Saše Zalepugina, od nekoliko kulturnih magazina nijedan nije ni prići nekadašnjem Petku u 22, od petnaest kvizova u kojima “možete postati milioner” nema ni senke šarma nekadašnjeg Miće Orlovića, a od milion ispraznih zabavnih programa nijedan nije ni blizu “Top liste nadrealista”, da ne pominjem neskromno neke televizije u čijem sam osnivanju i realizovanju i sam učestvovao.
       Časni izuzeci kao što je “Utisak nedelje”, “Kulturni nokaut”, Gojko Andrijašević ili Tanja Vojtehovski, samo potvrđuju ova pravila i mogu se pripisati pre svega retkim autorima koji su, tokom svih ovih godina, sačuvali vedrinu i dobar duh.
      
       RADOMAN KANJEVAC