Hajnc Lokvaj: Sukob na Kosovu - kako se mogao izbeći rat (2)

      Čak ni ruski diplomata Majorski, jedan od trojice imenovanih pregovarača, nije u rukama imao ni nacrt papira o implementaciji. On se posle zvaničnog otvaranja pregovora već 6. februara 1999. požalio francuskom ministru inostranih poslova Vedrinu, da je, doduše, čuo za neki takav papir, ali da o njegovoj sadržini nije obavešten. Ostaje pod znakom pitanja da li bi se u Rambujeu pojavio bilo koji ruski diplomata da je Rusija bila do kraja informisana o namerama Zapada. No, za NATO-članove Kontakt grupe bilo je važno da se Rusi uopšte pojave u Rambujeu.
       Varka će bar još neko vreme biti produžavana. U Nacrtu sporazuma od 6. februara još ne stoji ništa o nekoj odgovornosti NATO-a za implementaciju sporazuma. Istina, nadležnost OEBS-a biće ograničena na civilni deo implementacije. U Nacrtu od 18. februara, pod “implementacijom” ne pominje se nikakva organizacija. Tek u Nacrtu od 23. februara pojavljuje se prvi put glava 7. U njoj će biti detaljno navedeni vojni propisi i ograničenja koji bi morali biti uvaženi. U Aneksu A određuju se slagališta municije, u Aneksu B utvrđuje se status NATO-trupa. Još je 16. februara portparol Kontakt grupe na jednom brifingu za štampu odgovorio na pitanje jednog novinara o prisustvu NATO-a na Kosovu: “I don’t have andž particular information on andžthing about NATO.” (“Nemam nikakvu posebnu informaciju o NATO-u”.) Onda je 19. februara podneta Glava 7 o vojnoj implementaciji, dakle dva dana pre planiranog kraja konferencije.
      
       NEMAČKI POLITIČARI STALNO SU PONAVLJALI da pregovori ne mogu nikako propasti na pitanju vojne primene, jer se o tome uopšte i ne pregovara. To je samo polovina istine. Istina je da su Srbi glatko odbili bilo kakvu inostranu vojnu jedinicu za implementaciju. Zbog toga su odbili da razgovaraju i o detaljima sprovođenja vojne primene. Istina je, takođe, da su i Sjedinjene Države najpre odbijale da govore o vojnoj primeni. Dokument o implementaciji trebalo je, takav kakav je, da bude prihvaćen od zainteresovanih strana. U Parizu su, potom, stavovi o odgovarajućim odredbama sporazuma bili ograničeni na tehničke detalje. Istina je, još, da se Rusi nisu slagali s glavom 7 - vojna implementacija - i da nisu prihvatali Glavu 2 koja se odnosila na policiju, jer je upućivala na glavu 7. Ruski pregovarač Majorski, prema izričitim uputstvima svoga Ministarstva inostranih poslova, iz tih razloga nije ni smeo da učestvuje u pregovorima koji su se odnosili na te delove. Preostalim pregovaračima je to odgovaralo; najvažnije je bilo da je Majorski tu, u Rambujeu, i time je izbegnut raspad.
       Protivurečnost u sebi nosio je i sine ljua non uslov koji su uvele Sjedinjene Države prema kojem su Sporazum i dokumenti o implementaciji nerazdvojni i koji se istovremeno imaju doneti. U suprotnosti s tim bio je paket koji je od početka bio razvezan, jer se, eto, najpre pregovaralo o delu Nacrta koji nije sadržao delove o implementaciji. Oni su tek kratko vreme pre završetka pregovora stavljeni na sto - kao vrlo providan pokušaj prepadačke taktike.
       Jugoslovenska strana je neprestano isticala argument da se najpre mora pregovarati o onome što treba da bude primenjeno, a tek onda o samoj primeni. Ova taktika usvojena radi dobijanja na vremenu, koja je logički bila zasnovana i koja je odgovarala i taktici pregovarača u odnosu na otvaranje pregovora, u početku nije bila potpuno bezuspešna. Srbi su pregovore prevukli na politički deo i time razgovore o implementaciji prebacili za kraj Konferencije. Kako je i nekolicina pregovarača iz Kontakt grupe videla svoje zasluge za otvaranje paketa, američka ministarka inostranih poslova zapretila je da će se SAD povući iz implementacije. Ni u kojem slučaju SAD ne bi bile spremne da politička poglavlja i implementaciju donose vremenski odvojeno. S tom pretnjom Sjedinjene Države su se nametnule.
       Tek dva dana pre planiranog završetka Konferencije na sto je došao predlog o trupi koja bi brinula za primenu Sporazuma. No, dve sukobljene strane znale su već i od ranije da vojnu primenu treba da preuzme NATO. Albanska strana bila je o tome obaveštena još pre početka Konferencije, a jugoslovenska je o tome saznala najkasnije, u razgovoru nemačkog ministra inostranih poslova sa srpskom pregovaračkom delegacijom, 14. februara. Pri tome je Fišer jasno stavio do znanja da je prisustvo jedne NATO-trupe neizbežno. Takođe i u razgovorima s pregovaračem Hilom, 17. februara u Beogradu, Miloševiću je podastrt takav zahtev i naglašeno da bez NATO-trupe za implementaciju neće biti ni bilo kakvog sporazuma. Ali ništa manje jasan i odlučan nije bio ni jugoslovenski odgovor: vojna jedinica za implementaciju ne dolazi u obzir, a pogotovo ne NATO-trupa.
       Sigurno je da pregovori nisu propali samo na pitanju NATO-trupe za implementaciju. Ali potpuno je nesporno da Beograd ni u jednom trenutku nije bio spreman da prihvati jednu takvu NATO-trupu, a da i ne govorimo o tome da u tom smislu uputi poziv. Argumentacija Joške Fišera i njegove Kancelarije da se u Rambujeu o takvoj trupi nije ni pregovaralo, “pa je, prema tome, besmisleno da su na tom predlogu pregovori propali”, protivi se činjenicama i logici. Ipak je od početka svima bilo jasno da beogradsko rukovodstvo neće prihvatiti NATO-trupu za implementaciju. Inače, ceo diplomatski manevar u vezi s detaljima implementacije mogao je biti izostavljen. Srbi, koji su odbacivali trupu za implementaciju, konsekventno tome nisu hteli na pregovorima da razgovaraju ni o tehničkom sprovođenju stacioniranja. Uostalom, delovi o vojnoj implementaciji nisu bili nikakvi “predlozi” stavljeni za slobodno razmatranje, već kao neki model o kojem se, u najboljem slučaju, moglo pregovarati u tehničkim pojedinostima.
      
       NEKE OSOBENE VARIJANTE OBJAŠNJENJA DALI SU poslanici (nemačke) stranke Zelenih Ber, Lipelt i Štelcing, kad su konstatovali: “Nije se radilo o stacioniranju trupa na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije, već samo o prolasku kroz te delove na Kosovu.” Naravno da je bila reč o stacioniranju NATO-trupa na teritoriji SRJ, jer Kosovo je ipak deo te teritorije. I nije se radilo ni o kakvom tranzitu kroz SRJ prema nekoj drugoj zemlji: Kosovu. Zbog toga je ovde pogrešno i upućivanje na Dejtonski sporazum. Ovaj primer ukazuje ili na ignorantan stav ili na spremnost mnogih političara da manipulišu.
       Objektivno posmatranje ne bi nikako moglo odreći da je neizostavan uslov za prisustvo NATO-trupe za implementaciju sporazuma u odlučujućoj meri doprineo propadanju pregovora. Sve suprotne tvrdnje idu mimo stvarnosti i javnosti prodaju trice za kučinu.
       Prema pregovaračkom konceptu Kontakt grupe, zapravo je imalo o malo čemu i da se pregovara. Bitnu sadržinu mirovnog ugovora sukobljene strane trebalo je, prosto, da prihvate. Podložno pregovorima bilo je “samo” uobličavanje principa. No, i ovde su se mogli, kako kazuje istorija dosadašnjih pregovora, očekivati žustri razlazi. Ali, na kraju krajeva, i same sukobljene strane našle su se jedna prema drugoj s malo mogućnosti da odlučuju. Radilo se o tome da li će 23. februara 1999. biti potpisan ili ne interni sporazum koji su “pregovarači” stavili na sto.
       Kakve su se posledice mogle predvideti u sve četiri opcije, zavisno od toga da li je jedna strana potpisala, ili nije, taj sporazum:
       (1) NATO-protektorat na Kosovu
       Faktički će Kosovo, uz saglasnost obeju strana, postati NATO-protektorat na nekoliko godina. Biće još nekog ostatka srpske državne vlasti na Kosovu, kao i ostatka Jugoslovenske armije sa manje od 3 000 vojnika za obezbeđivanje granice. Pod zaštitom NATO-a Kosovo uživa široku autonomiju i nezavisnost.
       (2) NATO-protektorat na Kosovu
       Samo uz saglasnost SRJ, NATO može bez daljeg da stacionira svoje trupe na Kosovu, što bi i bilo učinjeno. No, kosovski Albanci, kao oni koji su odbili da potpišu Sporazum, bili bi loše viđeni od svetskog javnog mnjenja. Vojna kaznena akcija NATO-a bila bi, doduše, isključena, a OVK bi naišao na NATO, ako bi nastavilo sa svojim napadima.
       (3) NATO-vazdušni napadi na Jugoslaviju
       Ovde su nedvosmisleno za NATO ispunjene pretpostavke za otvaranje vazdušnih napada na Jugoslaviju. NATO se meša u građanski rat na način kao da je on avijacija OVK.
       (4) NATO-vazdušni napadi na SRJ???
      
       PREMA NAJAVAMA AMERIČKE MINISTARKE inostranih poslova, i u ovom slučaju došlo bi do vazdušnih napada na SRJ. No, u ovome, moguće, ne bi učestvovali svi partneri NATO-a. Taj savez mogao bi se naći u teškoj političkoj situaciji.
       Kakve pregovaračke konsekvence prozilaze za glavne aktere iz ovakve situacije?
       Za SRJ, nijedna od moguĆnosti s do sada
       zastupljenim stavovima nije prihvatljiva. Složiti se s protektoratom NATO-a, to bi značilo kapitulaciju bez borbe. Prema dotadašnjim jugoslovenskim izjavama, rat bi za SRJ bio prihvatljiviji od predaje bez borbe. Jugoslaviji ostaje samo mogućnost da odlaže odluku i da tokom pregovora postigne neke bolje početne uslove.
       No, Srbi nisu samo pregovaračko-strateški bili u lošoj situaciji, već su to bili i pregovaračko-taktički. Na albanskoj strani radili su engleski i američki savetnici kojima su pregovarački dokumenti bili dobro poznati. Tako su ti savetnici pisali pisma umesto Albanaca svojim kolegama u Kontakt grupi i onima koji su bili među pregovaračima. Albanci su pre Srba dobijali i dokumente. Predstavnici NATO-a objašnjavali su im delove Sporazuma koji su se bavili vojnom primenom.
       Kosovski Albanci bili su u lagodnoj situaciji. U osnovi, za njih su sve mogućnosti bile prihvatljive. Najpovoljnija je bila Opcija 3. U tom slučaju, građanski rat bi, uključivanjem NATO-avijacije, bio brzo rešen u korist Albanaca. Kosovo bi tada bilo faktički nezavisno i oslobođeno svih oblika jugoslovenske ili srpske državne vlasti. Zbog toga nije čudno što su kosovski Albanci dosledno radili na ovoj opciji.
      
       ZA NATO JE NAJPOVOLJNIJA BILA OPCIJA 1. Bila bi to prilika da Savez dokaže kako se pretnjom primene vojnih sredstava mogu ostvariti politički ciljevi. Za 50-godišnjicu postojanja NATO-a, Savez bi u Vašingtonu zasjao nepomućenim sjajem. Opcija 2 je takođe bila prihvatljiva, uz uverenje da će se s kosovskim Albancima već izaći nakraj. Ali, još je i Opcija 3 bila prihvatljiva. Njome je SRJ mogla biti načinjena jedinim krivcem za propast pregovora. Što se tiče odnosa vojnih snaga, nije bilo nikakve sumnje da bi Savez taj rat dobio. Opcijom 4 takođe bi se stiglo do vazdušnih napada na Srbiju. Kao povod za rat mogla bi da posluži neka od humanitarnih katastrofa za koju bi bili odgovorni Srbi. Ali, proces odlučivanja u Savezu postao bi mnogo teži. Mogli bi da izbiju otvoreni sukobi među partnerima u Savezu. Iz tog razloga, u NATO-u se nastojalo da ta nepovoljna opcija u svakom slučaju bude izbegnuta.
       Političari na Zapadu, (posebno vlada Savezne Republike Nemačke) neumorno su ponavljali kako su oni sve učinili da do rata ne bi došlo. “Nijedan, ama baš nijedan pokušaj nije propušten da bi se postiglo mirno rešenje kosovskog sukoba.” (Savezni kancelar Šreder, 26. marta 1999. u nemačkom Bundestagu)
       Dan pre završetka pregovora nemački ministar spoljnih poslova, u svojstvu predsedavajućeg Savetom EZ, pozvao je u jednom pismu jugoslovenskog predsednika da shvati dalekosežnost predstojećih odluka. Bio bi to izbor između mira ili unutrašnjeg haosa i međunarodne izolacije. Fišer je pozivao Miloševića da iskoristi poslednju priliku i predloženi mirovni sporazum prihvati u predviđenom roku. Za neuspeh sporazuma Jugoslavija bi morala da plati visoku cenu. Miloševiću je stavljen u izgled prekid sankcija, a kao prvi korak dozvola jugoslovenskoj avio-kompaniji da učestvuje u međunarodnom avio-saobraćaju. U okviru jedne dugoročnije perspektive, takođe i ponovno uključivanje u međunarodnu saradnju i međunarodne organizacije, čime je ukazivano na mogućnost da se status Jugoslavije popravi. Sve bi ovo moglo početi privremenom dozvolom da Jugoslavija bude posmatrač pri OEBS-u. Posmatrano s jugoslovenske strane, ovi diplomatski sročeni podstreci pre su mogli zvučati kao uvrede. To bi posebno bilo jasno na predlogu da prihvati status privremenog posmatrača u OEBS-u.
       Rezultat koji je 23. februara dobijen u Rambujeu bio je različito interpretiran i ocenjivan. U Sjedinjenim Državama pretežno je bio negativno ocenjen. Vlada se našla pod pritiskom. Mnogi su Rambuje videli kao neuspeh američke diplomatije, a odgovornost za to pripisivana je Olbrajtovoj. U Rusiji su izgledali zadovoljni što je “koncept Olbrajt”, politika sile i vojnih pretnji, očigledno propao. Veler, i sâm učesnik konferencije, konstatovao je da je konferencija u mnogom pogledu više ličila na otpad nego na neki veliki plan koji je ciljao na to da strane u pregovorima privede razumu. Ličila je na junački promašaj, mada je u određenoj fazi ipak izgledalo da se približava uspehu.
       Za neposredno odgovorne, međutim, francuskog i britanskog ministra inostranih poslova, pregovori su izgledali drukčije. Oni su oslikali vrlo pozitivnu sliku pregovaračkih rezultata i daljih pregovaračkih izgleda. Petrič je čak smatrao da je 95 odsto političkih delova Sporazuma bilo de facto postignuto, a da se o preostalih pet odsto iscrpno pregovaralo. Kako je Petrič stigao do takvog bilansa, nije moguće naknadno ustanoviti. Prema postojećim izvorima, bilo je nesumnjivo da je srpska delegacija imala primedbe veoma određene težine na politički deo, koje je, uostalom, jasno stavila do znanja i u svom prvom izjašnjavanju na kraju Konferencije. Što se tiče srpskih stavova od 23. februara, na dan završetka Konferencije, tu je odigrana jedna gotovo apsurdna igra. U prvom pismu napisanom u 13 časova, srpska delegacija je, istina, konstatovala veliki napredak u pregovorima, ali je potom navela nekoliko značajnih delova u kojima nije mogao biti postignut nikakav sporazum. To prvo pismo - tako su Srbima stavili do znanja - shvaćeno je i ocenjeno kao odbijanje Sporazuma. Na to je u 14,30 časova, stiglo drugo pismo s uopšteno naznačenim obavezama, a u 16,00 i treće pismo od strane Srba koje je bilo nešto pomirljivije. No, i dalje nisu mogle postojati nikakve sumnje da i za politički deo Sporazuma još postoje značajna razilaženja. Još kritičniji deo vojne implementacije uopšte nije bio ni stavljen na pregovore. Srpska strana oglasila se jednostavno spremnom da u Parizu razmatra “smisao i karakter” međunarodnog prisustva.
      
       PRETERANO POZITIVNO PREDSTAVLJANJE USPEHA konferencije mora se sasvim jasno sagledavati u funkciji prebacivanja krivice za neuspeh koji je bio predvidiv. Tako je srpskoj strani lako moglo biti prebačeno da je uzmakla od već navodno postignute saglasnosti.
       Beograd je 5. marta objavio izjavu srpskog predsednika Milutinovića kojom se izražava čvrst i agresivan stav. Prema izjavi, predstojala je velika i lažna predstava u režiji Sjedinjenih Država. Od srpske strane tražiće se da stavi potpis na neki sporazum o čijim se glavnim delovima nije čak ni raspravljalo. Sjedinjenim Državama, nekim zemljama koje imaju predstavnike u Kontakt grupi i Hilu prebacuje se da su se bavili prevarama, falsifikatima i manipulacijama. Pritisak s kojim se radilo na stacioniranju trupa otkriva prave ciljeve; naime, da se jedan strateški važan deo Evrope zaposedne pod izgovorom da se želi doneti mir. Sadržina i jezik ove izjave jasno su govorili da se s jugoslovenskim rukovodstvom ne može postići sporazum na osnovu predloženog Nacrta.
       Napori SAD između Rambujea i Pariza bili su pre svega usmereni na Albance. Po nalogu Olbrajtove, u Prištinu je otputovao senator D. Dol (beogradsko rukovodstvo ga nije primilo) da bi predstavnike OVK lično pozvao u Vašington. Dok je albanska strana namamljivana “šećerlemama”, za jugoslovenske sagovornike najviše je bilo okorelog, suvog hleba. Evropljani su bili spremni da pri skidanju sankcija odu još i dosta dalje. No, SAD su davale pristanak samo za onaj deo sankcija koje su bile u neposrednoj vezi s krizom na Kosovu.
       Nemačka diplomatija bila je takođe aktivna, pa i u svojstvu svog predsednikovanja Evropskom zajednicom. Nemački ministar inostranih poslova sreo se 8. marta u Beogradu s tamošnjim rukovodstvom. Pri tome je ponovio svoje dotadašnje stavove. S jugoslovenske strane prijavljene su želje da se umnogome izmeni politički deo sporazuma, pri čemu je međunarodna mirovna jedinica odlučno odbijena. Nijedna strana nije odstupila od svojih stavova, nije ni najmanje došlo do približavanja gledišta.
       Još istoga dana Fišer je razgovarao i sa kosovskim Albancima u Prištini. Oni su izrazili spremnost da potpišu Sporazum i stavili u izgled da to učini i OVK. Ipak, naglasili su da se sa Sporazumom mogu složiti zato što će srpska vlast na Kosovu trajati još samo ograničeno vreme i što će na Kosovu biti stacionirana NATO-trupa. Nemački ministar inostranih poslova založio se i 9. marta kod albanskog rukovodstva u Tirani da se Sporazum potpiše i pre nastavka pregovora u Parizu. Kao i u Prištini prethodnog dana, on je kao istorijsku grešku ocenio to što kosovski Albanci nisu još u Rambujeu potpisali Sporazum, jer time nije mogao biti upotrebljen već izgrađen preteći potencijal, a pritisak na Beograd navodno je smanjen. Fišer je razvejao strahovanja svojih albanskih sagovornika u vezi s implementacijom. Od trupe predvođene NATO-om ni u kom slučaju neće se odustati.
       Preostalu uzaludnu putničku diplomatiju opširno je predstavio Petrič (Volfgang Petrič: “Kosovo, Kosova”). Ni pregovori u Parizu nisu mogli dati nikakav rezultat, jer nijedna strana nije bila spremna na neki istinski veliki korak ka kompromisu. Albancima takav korak nije bio potreban, jer su oni, bez daljeg, bili u dobrom položaju. Za Srbe bi jedan takav korak očigledno značio potčinjavanje diktatu, na koji nisu bili spremni.
       Tako ni Holbruk, kad je 23. marta 1999. stigao u Beograd na svoj poslednji, kako je mislio, susret s Miloševićem, nije mogao računati s tim da će prikloniti jugoslovenskog predsednika. Ova poseta mnogo više odnosila se na to da se ostvare drugi ciljevi. Za Klintona i američku vladu reč je bila o tome da preokrenu raspoloženje u Kongresu koji je i dalje imao negativan stav. Jer, još su mnogi američki poslanici i senatori bili protiv vojne intervencije NATO-a. Holbrukovom posetom moglo se pokazati da je zaista sve učinjeno kako bi se izbegao rat. I stvarno, nakon toga promenilo se raspoloženje u Americi. I za saveznike Sjedinjenih Država i njihovo pravdanje politike pred javnošću, neuspešna Holbrukova misija poslužila je kao dokaz nepopustljivosti i zle volje jugoslovenskog predsednika Miloševića.
       Pitanje o dobitnicima i gubitnicima može ovde dobiti odgovor samo time što bi se pokazalo u kojoj su meri postavljeni ciljevi bili postignuti.
       Veliki dobitnici bili su kosovski Albanci, posebno OVK, koji su narasli do odlučujuće snage na Kosovu, čak i za pregovaračkim stolom. OVK je postigao maksimum onoga što se moglo postići: rešenje građanskim ratom putem sticanja moćnog saveznika koji svojim učešćem u ratu umnogome menja vojni odnos snaga. Frapira to s koliko se doslednosti i bez odstupanja išlo za tim ciljem. Kasno stavljanje potpisa na Sporazum u Parizu bilo je taktičko majstorstvo. Preranim potpisivanjem u Rambujeu, Kontakt grupa bi dobila diplomatsko sredstvo za pritisak na SRJ da takođe potpiše Sporazum. No, albanskim “stratezima” moglo je baš to da ne bude po volji. Mnogobrojni pokušaji Amerikanaca i Kontakt grupe da vođu albanskog pregovaračkog tima Tačija privole za prevremeno potpisivanje, ne mogu izbeći izvesnu komičnost. Sugestija nemačkog ministra inostranih poslova, da albanska strana treba konačno da potpiše kako bi se na Beograd mogao izvršiti pritisak, samo je učvrstila Albance u njihovom otporu. Političari sa Zapada očigledno nisu bili u stanju da shvate strateški cilj OVK. U očima jednog Fišerovog savetnika, Albanci su bili “gomila sirovine i nedorasli zadatku”; ali ta “gomila sirovine” ipak je pred sobom imala jasan cilj, išla je za njim s doslednom taktikom i instrumentalizovala sve one koji su na “gomilu sirovine” i na “Balkan” gledali s predrasudom i ignorantski.
      
       PRAVI GUBITNIK, OBJEKTIVNO GLEDANO, bila je Savezna Republika Jugoslavija. Naravno, početne pretpostavke za uspeh bile su loše. Nije bez razloga izrazio svoju zabrinutost francuski predsednik Širak, pri jednom neformalnom susretu pre inauguracionog govora u Rambujeu 6. februara 1999, svoju zabrinutost da je Kontakt grupa previše hendikepirala Srbe. Francuski ministar inostranih poslova, u jednoj drugoj prilici, još pre početka pregovora, takođe je izrazio mišljenje da je pripremljenim dokumentima potrebna dorada, jer u njima nije poklonjeno dovoljno pažnje srpskim zahtevima za suverenitet. Doduše, tokom pregovora promenjeni su pojedini elementi teksta, nešto je ubacivano, nešto izbacivano, da bi se ublažila zabrinutost strana učesnica. No, sasvim je i to moglo biti odlučujuće što su Srbi stekli utisak da im se taktičkim trikovima sprema prepad koji će dovesti ne samo do toga da prihvate NATO-protektorat na Kosovu, već i da izgleda kao da su to hteli. Ali Srbi su takođe postali i zarobljenici sopstvene propagande protiv NATO-a kojom su preplavili zemlju. Jednu sramnu kapitulaciju, kako su oni to videli, beogradsko rukovodstvo nije moglo da prihvati. Rudolf Augštajn je, principijelno, bio u pravu kad je u članku “Arogancija sile” napisao u “Špiglu” 18/1999: “Sjedinjene Države bile su postavile takve vojne uslove u Rambujeu kakve nijedan školski obrazovan Srbin ne bi mogao da potpiše.” Pri tome se ne može prevideti da bi NATO-protektorat imao i sasvim objektivne prednosti za SRJ. Neki naoružani delovi OVK svakako bi nastavili oružanu borbu, ali tada bi imali posla sa NATO-trupama. Jedan od argumenata kojima je Zapad hteo da beogradskom rukovodstvu učini pristanak ukusnijim, bio je i to da će NATO od jugoslovenskih snaga bezbednosti preuzeti posao u vezi sa OVK. Za SRJ su mogle proizići i političke prednosti, ako bi došlo do uspešne saradnje s NATO-om. Skidanje sankcija, postepeni prijem u OEBS i približavanje Evropskoj uniji bili bi takođe mogući. Saradnja Jugoslovenske vojske i vojnika NATO-zemalja razbila bi predrasude. No, preterano nepoverenje jugoslovenskog rukovodstva prema Sjedinjenim Državama koje su, u viđenju SRJ, bile podvrgnute interesima NATO-a, nije dalo da ove moguće prednosti budu ostvarene. Doduše, stiče se utisak da ni vodeće zemlje NATO-a nisu se zalagale za kompromis, već da su htele bezuslovnu kapitulaciju beogradskog rukovodstva. Tako se Beograd konačno odlučio za objektivno goru od dve loše mogućnosti. Pri tome je i fatalistički osnovni stav, da se rat nikako ne može izbeći, mogao igrati nekakvu ulogu.
      
       NATO, KAO ORGANIZACIJA, nije zvanično učestvovao u pregovorima. Ali faktički je Kontakt grupa pregovarala za NATO, jer Rusija nije u pregovorima praktično igrala nikakvu primetnu ulogu. U “mini NATO-u” Kontakt grupe, ton su davale Sjedinjene Države. U početku su se Evropljani još i držali mandata UN po kojem bi NATO dao trupu za implementaciju. Ali uz jasnu američku izjavu da to za SAD ne dolazi u obzir, taj razgovor je završen.
       NATO-pretnja ratom nadvijala se nad Konferencijom; kakvo je stvarno značenje ona imala u dnevnim konferencijskim događanjima, to se ne može dokučiti. Na kraju, Savez nije postigao ono što je hteo: jugoslovensku kapitulaciju iznuđenu samo pretnjom ratom. No, rezultat je ipak izgledao prihvatljiv za NATO. Za SAD i za NATO bilo je važno da se sad dođe do neke odluke; jer bi najgore rešenje ipak bio otvoren izlazak iz pregovora i nastavak nasilja na Kosovu. Sve zajedno, NATO se može ubrojiti u dobitnike, pre svega zbog toga što je Savez, bez neposrednog prisustva, mogao da odigra dominantnu ulogu u pregovaračkom procesu. Najzad, ličnu pobedu mogla je da uknjiži i američka ministarka inostranih poslova. Ona je bila ta koja je odlučno i ciljano dovela na svoj beskompromisni kurs sve evropske članice NATO-a, i odsečno podsecala svaki povremeni pokušaj skretanja.
       Suprotno ovome, Evropska zajednica može se ubrojati u gubitnike, ne toliko u pogledu materijalnog rezultata, koliko u pogledu uloge u pregovaračkom procesu. U osnovi, EZ u pregovorima nije imala sopstveni profil. Ona je uz pregovore raspalila čak i novu raspru oko budućeg vođstva u organizaciji za implementaciju. Nemačko EZ Predsedništvo očigledno se zadovoljilo početnim uspehom, doprinosom da se Konferencija ostvari i da u austrijskom diplomati Petriču da jednog od trojice pregovarača. Naravno, Petrič sve to vidi drukčije. On u svojoj knjizi opisuje koliko je lično doprineo uvažavanju EZ i koliko je mogao usmeravati pregovarački proces. No, to ne oslobađa nemačko Predsedništvo koje se bilo uveliko povuklo; koje su, zapravo, Britanci i Francuzi potisnuli u pozadinu. Kako su se SAD ophodile prema EZ, pokazalo se i time što je Petrič, prilikom Hilove posete Miloševiću 16. februara, zajedno sa svojim ruskim kolegom bio “zaboravljen” u Parizu. Najzad, Evropljani se nisu probili ni sa jednim svojim stavom, ako je on odudarao od američkog. Fišer je u pravu kad konstatuje: “Što su pregovori u Rambujeu duže trajali, tim se više smanjivala razlika između SAD i Evrope.” No, to nije bilo obostrano približavanje, već skretanje Evropljana na američku liniju.
       Tako se s osvrtom na ulogu međunarodnih organizacija može konstatovati: Ujedinjene nacije i OEBS nisu u pregovorima igrali nikakvu ulogu, dok je Evropska zajednica imala marginalnu. Apsolutno dominantan bio je NATO, doduše ne direktnim prisustvom ali po teži njegove vodeće sile, Sjedinjenih Država, i po odlučnosti i rukovodećem umeću američke ministarke inostranih poslova.
       Rusija se zadovoljila time da očekuje, to jest slabom ulogom. Istina, ruski diplomata Majorski bio je jedan od trojice pregovarača; ali oni su imali samo ograničen mandat. Za zapadne sile bilo je važno da Rusija samo bude prisutna i da se postigne privid da je Kontakt grupa oformljena. Inače, jedva da je nekog bila briga za ruski stav. Uzeto je na znanje da je Rusija striktno protiv vojne trupe za implementaciju, ali kad se ni Beograd nije s tim saglasio, taj stav nije uziman u obzir. To što rusko rukovodstvo nije povuklo Majorskog, već je za pravo čuđenje. S ruske strane se tako postupalo, tako izveštavalo, da Konferencija ne propadne. Dva zakasnela pokušaja, gotovo očajnički motivisana i od početka bezizgledna, uspela je još da načini ruska diplomatija kako bi uticala na događaje. Pri jednom susretu trojice pregovarača s beogradskim rukovodstvom, 22. marta, Majorski je, prema Petričevom kazivanju, istupio s nečim što nije bilo dogovoreno. Navodno je ponudio Miloševiću “još jedno raspakivanje Sporazuma” i “ceo politički deo stavio na raspolaganje”. Majorski je, prema Petričevom kazivanju, zatražio od Miloševića da svoje pregovarače ovlasti za nastavak pregovora. Ali ova iznenađujuća ponuda nije na Miloševića ostavila nikakav utisak i on je tako i prešao preko nje. On je Sporazum iz Rambujea već bio označio kao prevaru...
      
       DA LI OVA VERZIJA ODSLIKAVA stvarnost, i to se može staviti pod sumnju. Ali jedno je sigurno, a to je da se članovi Kontakt grupe iz zapadnih zemalja nikako ne bi složili s “još jednim raspakivanjem” paketa o Sporazumu koji čak nije bio ni spakovan. Tako bi istorija trebalo pre svega da pokaže koliko je Milošević bio jogunast, nepopustljiv i neodgovoran.
       Poslednji, i zaista poslednji, ruski pokušaj preduzeo je Primakov kad je 23. marta ponudio Holbruku da zajedno s njim pregovara u Beogradu o političkom delu Sporazuma. Ali o tome se, očigledno, u Savetu NATO-a nije ni raspravljalo. Imajući u pozadini sopstvene probleme s Čečenijom, Rusiji je pre svega bilo stalo da ne dozvoli nastanak bilo kakvog presedana, to jest da do vojne intervencije dođe bez saglasnosti Saveta bezbednosti, ili da se bar takvom slučaju usprotivi i da ga proglasi za kršenje međunarodnog prava. Pri tome je neku ulogu igralo i to što Rusija nije smela da dođe u totalnu konfrontaciju sa Zapadom, jer je ipak bila zavisna od njegove finansijske podrške. Mandelbaum (Mihael Mandelbaum, “Savršen promašaj”) opisuje Rambuje/Pariz na sledeći način: “Predvođen američkom ministarkom inostranih poslova Medlin K. Olbrajt, NATO je pozvao Srbe i OVK u francuski zamak Rambuje, podneo im detaljan plan za autonomiju Kosova pod kišobranom NATO-a, zatražio pristanak obe strane, preteći vojnom intervencijom ako i jedna od njih odbije. Amerikanci su o tome pregovarali sa OVK, dobili su njihov pristanak za Plan-Rambuje, i kad su se Srbi ušančili u svom odbijanju, Amerikanci su sačekali da se posmatrači OEBS-a povuku i onda su počeli bombardovanje.”
      
       (Kraj)
       S nemačkog: ĐORĐE DIMITRIJEVIĆ
      
      

Kratka biografija generala Lokvaja govori da je on u Ratno vazduhoplovstvo Nemačke stupio još 1959. godine, kao regrut. Od 1968. do 1973, Ministarstvo mu omogućuje da studira ekonomiju na Univerzitetu u Kelnu, a potom i da stekne generalštapsko obrazovanje na vodećoj akademiji Bundesvera u Hamburgu. Počev od 1980. godine, slede šest godina rada u Saveznom ministarstvu odbrane, a zatim prelazi na rad u nemačku sekciju NATO-a kao rukovodilac referata za nuklearnu politiku. Od 1989. do 1991. general Lokvaj je šef Štaba i zamenik komandanta divizije, a 1995. odlazi u Beč da bi preuzeo poslove u vojnom odeljenju nemačkog predstavništva u Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Od 1996. Lokvaj je član OEBS-ove misije za Balkan u Beču, i u tom svojstvu savetnik onih posmatrača OEBS-a koji su zaduženi da prate sporazum o prekidu vatre između OVK i srpskih snaga bezbednosti. Taj posao, na poziv OEBS-a, general Lokvaj nastavio je da obavlja i posle penzionisanja, ali posle otvorenih kritika koje je upućivao nemačkom ministru odbrane Šarpingu, u junu 2000. bio je prinuđen da napusti i OEBS.