Samitom NATO u Pragu obezbeđeno je “svrstavanje” praktično čitave centralne Evrope, uključujući njen severni (Baltik) i južni (Rumunija) klin, a istovremeno i kretanje ka Kavkazu

      O Ukrajini se nije ni preterano ni glasno govorilo na nedavnom samitu NATO-a u Pragu, ali je bilo primetno da je ta najveća evropska zemlja posle Rusije, nedvosmisleno na pravcu značajnih interesa i planova Alijanse. Sadašnje zahlađenje u odnosima SAD, pa i NATO-a, sa Kijevom, predsednikom Leonidom Kučmom pre svega, posle optužbi u vezi sa prodajom ukrajinskih radara “kolčuga” Iraku, mogu se pre razumeti kao potvrda nego kao slabljenje takvih interesa.
       Mada je više zvaničnika iz evroatlantskih integracija glasno izjavljivalo da ne želi da ukrajinskog predsednika vidi na samitu, Leonid Kučma se ipak pojavio u Pragu. Češke vlasti mu nisu, kao drugim čelnicima zemalja iz Partnerstva za mir, uputile zvaničan poziv, ali su mu, za razliku od beloruskog predsednika Lukašenka, ipak dale vizu. Taj jedva primetni kompromis omogućio je održavanje zajedničke komisije NATO-Ukrajina, mada ne na najvišem, već na nivou ministara inostranih poslova. NATO i SAD su tako potvrdili svoj interes i prisustvo u Ukrajini. Vojni i civilni aerodromi te zemlje i dalje su im na raspolaganju, a novi kontakti i dogovori predstoje.
       Naravno, dalje približavanje i priključivanje Ukrajine Alijansi i zapadnim integracijama predstavlja proces koji ima svoju složenu unutrašnju (ukrajinsku) i spoljnu (rusku) komponentu. Nema sumnje da čelnici SAD i NATO-a već razmatraju postkučmino vreme u Ukrajini kao izgledniji period za razrešavanje unutrašnjih konfrontacija i zastoja u reformama. S druge strane, snažno ekonomsko i duhovno prisustvo Rusije predstavlja realnost, u kom smislu se antiteroristička transformacija NATO-a sagledava i kao formula koja može voditi većoj fleksibilnosti Moskve prema prozapadnim opcijama u Ukrajini. Pri tom, dosadašnje uglavnom pojednostavljeno viđenje rivaliteta Moskve i Kijeva za što boljim odnosima sa SAD i tretmanom unutar Alijanse, dobijaju nove uglove i varijante gledanja i procenjivanja.
      
       Geopolitika
       Ako se predsedniku SAD Džordžu Bušu pripisuje da je ulazak Rumunije u članstvo NATO-a okarakterisao kao “vrh koplja NATO-a usmerenog ka istoku”, onda bi se privlačenje Ukrajine moglo tumačiti kao zaposedanje predvorja ili otvaranje vrata “istočnjačkog šatora”, strateški važnog područja centralne Azije.
       Samitom NATO-a u Pragu obezbeđeno je “svrstavanje” praktično čitave centralne Evrope, uključujući njen severni (Baltik) i južni (Rumunija) klin, a istovremeno i kretanje ka Kavkazu. Sa tih prostora već stižu glasovi o zainteresovanosti i spremnosti za pristupanje Alijansi (Gruzija, na primer). Taj pravac, obelodanjeno je, ima centralni značaj u aktivnostima NATO-a i SAD u narednoj deceniji. Ukrajina je u tom smislu višestruko značajna karika.
       U strateškim proračunima SAD i NATO-a Ukrajina se doživljava kao zemlja okružena sa četiri izuzetno značajne regije: centralna Evropa, čije je priključivanje Alijansi, ako apstrahujemo male i usitnjene zemlje u delu zapadnog Balkana, praktično već okončano, Kavkaz, gde se nalaze strateški pravci daljeg proširivanja, Crnomorska zona, gde su pozicije SAD u ojačanju dolaskom nove pragmatične vladajuće ekipe u Turskoj, i najzad, same Rusije, prema kojoj proces njenog prilagođavanja traje sa povoljnim vetrom koji je nastao posle 11. septembra 2001. godine.
       Iz tog ugla gledano, nelegalna prodaja ukrajinskih radara Iraku, za šta je direktno osumnjičen sam šef ukrajinske države, i nije dugoročno gledano bitna, ako se stvara teren da se i Ukrajina nađe u krugu planetarne antiterorističke akcije na način i sa ulogom koja će joj biti dodeljena. Neki analitičari pri tom primećuju i da je lista onih koji su osumnjičeni za kršenje embarga prema Iraku dovoljno duga da se na njoj nađu i neke zemlje i iz samog sastava proširenog NATO-a (Bugarska), pa procenjuju da presudni činilac nije ono što je do juče, iz ovih ili onih razloga, bilo, već spremnost da se bespogovorno odgovori obavezama koje su preuzete.
      
       Unutrašnja scena
       Silina uticaja i interesa spoljnih faktora i nužnost prilagođavanja političkih snaga zemlje učinili su od Ukrajine, bez obzira na njen značaj i veličinu, u većoj meri objekat nego subjekat u međunarodnim odnosima. Na užarenoj političkoj sceni, gde se smenjuju afere i optužbe i cveta korucija i kriminal, političkim strukturama je teško da iznađu neophodni zajednički imenitelj koji bi otvarao vrata usponu privrednih i drugih mogućnosti zemlje.
       Pozicija predsednika Kučme i njegovog propredsedničkog bloka već duže vremena su ozbiljno uzdrmane. Afere i optužbe, izricane i lično protiv šefa države, pokrenule su lavinu protesta i objedinile najveći deo opozicionih struktura, kako sa levice tako i sa desnice.
       Tokom ove godine zemlju su potresle snažne demonstracije i bojkoti kojima je traženo da predsednik Kučma podnese ostavku i omogući “Ukrajinu bez Kučme”. Na pozicijama kritičkog odnosa prema vlasti i predsedniku Kučmi nalazi se i lider značajnog proreformskog bloka “Naša Ukrajina” Viktor Juščenko. Ali, podržavajući proteste, on im se nije neposredno pridruživao. Ocenivši da je parlament i dalje pretežno u rukama propredsedničkog bloka, Viktor Juščenko se nije libio da sa vlastima, koje oštro kritikuje, i pregovara. S obzirom na to da se procenjuje da je za Evropu i SAD Viktor Juščenko izglednije rešenje za period posle Kučme, postavlja se pitanje kada će to nastupiti. Po svemu sudeći, Juščenko preferira da na vlast dođe legalno, prilikom predsedničkih izbora 2004. Time, smatra on, bili bi izbegnuti socijalni nemiri i buntovnička rešenja, kojima bi se Ukrajina ponovo udaljila od reformi i daljih transformacija.
       Na drugoj strani, ne zna se da li i Rusija ima ličnost koju bi preferirala da vidi na čelu Ukrajine posle Kučme. Za sada, Rusija faktički održava Kučmu, ako ničim drugim ono normalnim tretmanom i uvažavanjem. Nedavna podrška ukrajinskog parlamenta da se za premijera izabere Viktor Janukovič, guverner Donjecka, tumači se kao ojačanje pozicija Kučme i verovatnoća da će izdržati do kraja mandata 2004. godine.
      
       VLADIMIR STANIMIROVIĆ