Došli su teatri s raznih strana, ali banjalučkog pozorišta ni ove godine nema. Šta se igra u bosanskohercegovačkim pozorištima. Deset kantona, deset pozorišnih zakona

      Osamnaest predstava svrstano je u program Tuzlanskih pozorišnih dana koji su počeli 17. novembra a završavaju se četvrtog decembra. Predstave su iz Tuzle, Zenice, Pečuja, Sarajeva, Mostara, Šapca, Beograda, Užica, Pule i Podgorice. Dani imaju revijalni karakter, a jedna od karakteristika im je ta da okupljaju teatre iz bivših jugoslovenskih republika. Nema, međutim, ni ove godine Narodnog pozorišta Republike Srpske iz Banjaluke. “Banjalučane redovno zovemo, ali oni, iz nekih razloga, ne žele da dođu”, kaže Nijaz Alispahić, umetnički direktor tuzlanskog pozorišta. Iz Mostara su došla čak tri pozorišta, odnosno kazališta. U podeljenom gradu strogo je podeljen i teatarski prostor: na istočnoj strani radi Narodno pozorište, a na zapadnoj Hrvatsko narodno kazalište i Lutkarsko kazalište. Između prva dva nema nikakvih kontakata, a kamoli saradnje. Salko Pezo, upravnik Narodnog pozorišta, primećuje: “Glumci bi lako uspostavili veze, ali političari ne daju.”
      
       Drama iz 1969.
       Prva nedelja Dana koji se, menjajući imena, a s prekidom u ratnim godinama, održavaju deseti put, bila je prilika da se vidi deo novije bosanskohercegovačke produkcije, makar u suženom i možda ne baš reprezentativnom izboru. Najjači utisak ostavila je predstava “To” sarajevskog Kamernog teatra 55. Rađena je po tekstu Alije Isakovića, koji je još 1969. snimljen kao prva televizijska drama sarajevskog studija, a u istom pozorištu prvi put postavljena 1984. I posle toliko godina Isakovićeva drama deluje sveže, a tema zla u čoveku i nasilja koja je u njenom središtu dobija, sa iskustvom skorašnjih zbivanja, ako ne nova a ono izoštrena značenja. Odličan je Mirsad Tuka u ulozi onoga koji teroriše druge da bi se pokušao osloboditi terora sopstvene duše. Svojevrsnom teroru, odnosno torturi, podvrgnuta su i dvojica zatočenika nekog logora koji je u “Premijeri” Ines Tanović pozornica groteskno-makabrističke igre što za model uzima Ženeove “Sluškinje”. Predstava Sarajevskog ratnog teatra (SARTR), koju delikatno režira Aleš Kurt, ne bavi se nasilnom aktuelizacijom preuzetog motiva; ona po njenom tragu ispituje (ne)moć pozorišta da se suprotstavi zlu i zločinu, i kada je primorano da u njima učestvuje.
       Bosansko narodno pozorište iz Zenice (“bosansko” je od pre nekoliko godina) prikazalo je komad Žarka Milenića “To je propast tvoja”. Iako Dani u Tuzli nisu takmičarski festival, može se pretpostaviti da pozorišta za njih biraju najbolje što imaju. Zenička predstava, ako se tako može nazvati ovaj u svim elementima diletantski igrokaz, nije, u tom pogledu, srećan uzorak ili, tačnije, nije nikakav uzorak. Domaćini, Tuzlaci, premijerno su izveli “Operaciju ‘Beket’” Zlatka Jugovića, jednu varijaciju na teme apsurdnih komedija Dušana Kovačevića, ali u formi lakrdije ili proširenog skeča bez valjanog humorističkog i satiričkog uporišta. U mostarskom Narodnom pozorištu beogradski glumac režirao je “Silviju” A. R. Garnija, komad koji se već nekoliko sezona igra u Ateljeu 212. Solidna predstava za sirotinjske prilike u kojima, kako saznajemo, teatar deluje. (Uzgred, na pitanje koliko predstava pozorište daje nedeljno, direktor Pezo odgovara: jednu.)
      
       Socijalna uravnilovka
       Pre dve godine, kada je NIN pisao o Narodnom pozorištu u Tuzli, ono nije bilo ni carsko, ni spa’ijsko, odnosno bilo je na papiru opštinsko, ali finansijski prepušteno samo sebi. Zapretila je u jednom trenutku opasnost da bude čak zatvoreno. U međuvremenu, Opština i Tuzlanski kanton dogovorili su se da podele osnivačka prava. U nadležnosti Opštine bilo bi upravljanje zgradom, dok bi za plate i finansiranje programa bilo “zaduženo” kantonalno ministarstvo. Danas pozorište od zajednice dobija oko 700-800 hiljada maraka, što je za 30-40 odsto manje nego 1998. ili 1999, a dva do tri puta manje nego do 1991. Tim podacima Eldin Tabučić, direktor teatra, dodaje još jedan: za program se iz budžeta ne izdvaja “gotovo ništa”. Kako se, onda, finansiraju programi? “Od zamolnica.” To bi bila druga reč za sponzore koje je, opet, u osiromašenoj privredi, sve teže naći. Iz nužde je smanjen broj zaposlenih: 1998. bilo ih je sedamdeset dvoje, danas ih je četrdeset osmoro, od toga šesnaestoro glumaca. Glumačke plate su, s prosekom od 450 do 500 maraka, nešto bolje nego u Federaciji, ali dovoljne tek za preživljavanje.
       Tabučić je, zanimljivo je dodati, tek treći direktor tuzlanskog pozorišta od njegovog osnivanja, 1949, na toj funkciji je petnaestu godinu. Kada su u pitanju plate, njegove ingerencije su nikakve. “Ja sam samo servis kantonalnog ministra.” Država je propisala kvote, koliko kome zaposlenom pripada. Nema nikakve stimulacije. Radio ne radio, na istom si. Radi zaštite socijalnog standarda uspostavljena je i praktično uravnilovka, pa je raspon plata od čistačice do direktora neznatan.
       Od marta ove godine Tuzla ima još jedno pozorište. Teatar “Kabare” radi u preuređenom prostoru bivšeg noćnog bara hotela “Tuzla”. To je, prema rečima Vlade Keroševića, nova scena Gradskog pozorišta Živinice i Teatra Soli. (Nije baš jasno o kakvom je tipu pozorišta reč, osim da nisu profesionalna.) Na repertoaru “Kabarea” je deset predstava u kojima redovno nastupaju i studenti tuzlanske Akademije dramskih umjetnosti. Teatar nema stalni ansambl, ni zaposlenih. “Prodajemo ono što radimo i od toga živimo”, kaže Kerošević koji uglavnom režira sve predstave. Nije da to želi, već mora, pošto nema novca da se plate reditelji sa strane. Od Tuzlanskog kantona, veli, dobijaju tek neku crkavicu. Za osam meseci dali su devedeset predstava. A publika? Odziv, čujemo u gradu, nije naročit, ali Kerošević ima objašnjenje: “Ovo je priličan šok za Tuzlu. Ljudi se tek navikavaju da dolaze ovde. Nismo ni očekivali nekakav euforičan odziv publike.” Saradnje sa Narodnim pozorištem nema, Kerošević čak tvrdi da u tom pozorištu, u koje je svojevremeno stupio kao prvi diplomirani glumac u njegovoj istoriji, ne vole to što radi “Kabare”. Eto, nema ih ni na Pozorišnim danima. Organizatori Dana podsećaju da na reviji nastupaju samo profesionalna pozorišta, a “Kabare” to nije. Neke druge Keroševićeve optužbe u Narodnom pozorištu odbijaju da komentarišu.
      
       Kako uloviti ribu
       Kerošević predaje na Akademiji dramskih umjetnosti sa koje upravo izlazi prva generacija glumaca. Na sve četiri godine trenutno ima trideset četvoro studenata. Da li će za sve biti posla? Kerošević smatra da je njihova perspektiva dobra, ukoliko im zajednica bude krenula u susret. “Bosanskohercegovački teatri su u užasnoj kadrovskoj situaciji. U zeničkom pozorištu nema nijednog glumca sa završenom Akademijom, u mostarskom takođe. Ne daju mladima da uđu u teatar, ne daju da uđe zdrava krv. Ali, oni će da se bore za svoj posao. I ja se borim za svoj posao. Tako ih učim. Ne učim ih da jedu ribu, učim ih da love ribu, pa da onda sednu i ko ljudi pojedu ribu.”
       Dok je još neizvestan rezultat “sezone lova”, izvesno je da se delatnost pozorišta stavlja u zakonske okvire. U julu je donet Zakon o pozorišnoj djelatnosti koji se odnosi na Tuzlanski kanton. U zakonu se propisuje da se sa dramskim umetnicima potpisuju dvogodišnji ugovori koji mogu biti “otkazani” ili produženi. Ne precizira se, međutim, ko odlučuje o otkazu ili produženju. Izričito se samo kaže da se sa umetnicima koji imaju najmanje 25 godina radnog staža ugovori potpisuju na neodređeno vreme. Zakone o pozorištu doneli su i drugi kantoni, svaki svoj. “Deset kantona, deset država, deset zakona, bogatstvo neviđeno”, ne bez ironije zaključuje Eldin Tabučić.
       Pozorišne zakone dobile su i županije, što je drugo ime za kantone u Hercegovini. Petar Šurkalović, direktor mostarskog Lutkarskog kazališta, navodi tim povodom primer županije koja je takođe uredno izglasala zakon o pozorištu, iako u toj županiji nikada nije bilo ni amaterskog teatra, niti ga danas ima. Apsurdi ne poznaju granice.
      
       FELIKS PAŠIĆ