Izdaja je u alkoholizovanju svesti, u nerazlikovanju utopije od stvarnosti, u lakomislenoj podršci umesto hrabroj kritici. Jedno je angažman Pikasovog platna “Gernika”, remek-dela XX veka, drugo Pikasova podrška, čestitka samodršcu: “A ta sante Stalin”

      Dopunjenim izdanjem svojih autobiografskih kazivanja, velikom retrospektivnom izložbom u Narodnom muzeju i reprezentativnom monografijom, slikar i pisac Miodrag B. Protić na fascinantan način podvlači crtu svog životnog i umetničkog iskustva. U tom svođenju ličnih računa i bilansa tek minulog veka, u razgovoru koji sledi pokazaće se da je i NIN bio jedna od značajnih i nezaobilaznih činjenica.
      
       U Narodnom muzeju otvorena je vaša retrospektivna izložba (1945-2000) koju je NIN propratio; predstoji u njemu i promocija vaše monografije (sa uvodnom studijom Jerka Denegrije) - to su dva poduhvata koja ste najavili u drugom izdanju Nojeve barke (SKZ, 2000). Kada smo decembra 1996. razgovarali povodom druge sveske njenog prvog izdanja, nije se zaista moglo predvideti najgore, rat 1999, niti njegove posledice. Imajući to u vidu, šta vas je, osim rata i bombardovanja, još navelo da svoja sećanja i kazivanja produžite tačno do 2000. - milenijumskog kraja veka?
       - Postoje tri osnovna razloga: težnja ka celini, njenom ritmu i rasponu; poklapanje istorijskog i kalendarskog vremena; rat (Kosovo) koji kao kraj procesa na kraju XX veka nije mogao biti izostavljen ni iz suštinskih, ni iz geometrijskih, strukturnih spisateljskih povoda; izazov da se ratom dramatizovani aksiomi stave u jednačinu i negdašnji milenijumski strah shvati racionalno, kao strah uma, ne iracionalno, eshatološki, kao “propast sveta”.
      
       Koji su “aksiomi” ušli u tu jednačinu?
       - Ušle su činjenice: da je i po okončanju hladnog rata - naoružavanje svuda nastavljeno i povećano; da rat više nije relativno kratkotrajni produžetak politike; da je i cilj, ne samo sredstvo; da se više i ne ispoljava samo kao oružani sukob, već i kao vid manjih oružanih aktivnosti koje treba da spreče najveći. Tako monumentalizovan rat ponekad izgleda da umnogome i počiva na uverenju da bez njega nema napretka, dobiti, punog razvoja ljudskog genija. Da on unapređuje nauku, ali unazađuje njenu misiju. Zbog sve veće snage novih oruđa svet smanjuje i svodi na “svetsko selo”. Kao da se napreduje smrću i ratom a “nazaduje” mirom. Sa pojavom terorizma rat se vodi i unutar zemalja, ne samo izvan njih... Istorija se dakle dramatično nastavlja, ne završava; kao epifamija izgleda daleko poredak koji rat isključuje: promena ciljeva i sredstava kojim bi se sprečile katastrofe, očuvali priroda i ljudi. Gigantski mehanizmi pomerili su težište života i vrednosti. Jer otuđeni “jednodimenzionalni čovek” u takvim okolnostima živi samo u današnjem, prolaznom trenutku vremena, izvan “simboličnog svemira” kulture i istorije. Koja prestaje biti magistra vitae. Nasilje iz stvarnog sveta nastavlja se nasiljem virtuelnog sveta...
      
       U memoarima ste pisali o problemima izdaje intelektualaca, a u njihovom produžetku, dotičete i pitanje odgovornosti umetnika, odnosno saradnje, posredne i neposredne, između pojedinih vidova avangarde i totalitarnih, levih i desnih ideologija i sistema. Zašto su mnogi umetnici i intelektualci uopšte, u našem vremenu, tako lako privrženost boljševizmu zamenili nacionalizmom?
       - To je jedna shema procesa - osobena naročito u državama nastalim posle raspada Jugoslavije. Kad je reč o evropskim umetnicima, njih su zasenjivale utopije, sopstveno njihovo doživljavanje, ne stvarnost koja se paravanom utopija prikriva. To što se u knjizi Žana Klera Le responsabilité de l’ artiste, 1977, to pitanje ponovo pokreće, pedeset godina posle knjige Žilijena Bende Izdaja intelektualaca, znači da je reč o ozbiljnom simptomu dekadencije. Izdaja je u alkoholizovanju svesti, u nerazlikovanju utopije od stvarnosti, u lakomislenoj podršci umesto hrabroj kritici. Jedno je angažman Pikasovog platna “Gernika”, remek-dela XX veka, drugo Pikasova podrška, čestitka samodršcu: “A ta santé Stalin”. Iskustvo nalaže umetniku da ostane bar skeptičan prema zastupnicima “jedine istine”. Utoliko pre što uloga umetnosti nije nezavisna od njenog bića; nju ne treba određivati a priori, već konstatovati a posteriori. Konformističkim pristankom umetnika na “odricanje od slobode”, ruše se i vrednosti koje na njegovoj slobodi počivaju i poriče misija i sama svrha njegovog postojanja. Otuda sloboda nije samo njegovo pravo već i njegova dužnost. Ako su koncepti koji mu se nameću prolazni kao moda, samo nametanje je trajno kao sudbina - naglasio sam na forumu kulture Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (u Budimpešti 1985). Avangarda se dakle od revolucije duha i slobode kretala ponekad ka čistom nasilju. “Neka Istok, koga se vi užasavate najzad odgovori na naš zov. Svuda ćemo podsticati klice meteža i nevolje. mi smo smutljivci duha” (Aragon). Prećutkivati te činjenice nije mudro. Istorija dalekovidim smatra Žida, ne Aragona.
      
       Da se sada odvojimo od dominantnih tema naših godina opasnog življenja, koje su za mnoge stvaraoce predstavljale, nažalost, i “godine koje su pojeli skakavci”. Vi ste i u takvom vremenu uspeli da nađete način da egzistencijalnu teskobu nadvladate stvaralačkim aktivizmom i zadivljujućim dinamizmom. Kako se osećate kao čovek i stvaralac koji je, po opštem uverenju, izuzetno uspešno dovršio svoj slikarski i spisateljski rad?
       - U poetikama osnivača moderne postoji termin “unutarnja nužnost” (Kandinski) da označi jaku, možda nedovoljno jasnu duhovnu energiju, moranje da se nešto načini, stvori. Danas i sam vidim da nije slučajnost što sam već u početku, pri kraju gimnazije, 1940, naslikao prve uljane slike, napravio prvi dizajn za omladinski časopis “Osvit”, i u njemu, objavio prvi ogled Umetnik i društvo, ali i jednu pesmu, Reljuiem...Šire poimanje umetnika vidi se i u mom celokupnom radu za proteklih šest decenija na izložbi u Narodnom muzeju, koja na zidovima ima platna i akvarele, a u vitrinama knjige iz oblasti kritike, teorije i istorije umetnosti, uz Nojevu barku I, II, kojom smo razgovor i počeli. Moranje da činim to što sam činio osećao sam kao razlog zaveštanja ili dužnost koju je - lako je na kraju utvrditi - pripremila, dakle i u mom slučaju ona “večnost unazad”, a svest posle postepeno je uvela u život, prostor i vreme, konkretizovala. Uprkos olujama i izazovima činio sam samo kompromise koji su omogućavali da ostanem slobodan i sledim šire poimanje umetnosti. Udružena sa svešću intuicija je tako prerastala u projekat.
      
       Gde smatrate da ste bili uspešniji - u slikarstvu ili u kritici, teoriji i istoriji umetnosti, ako ste uopšte spremni da na taj način delite svoje umetničko biće?
       - Nastojao sam da u svaku aktivnost unesem celokupno svoje iskustvo, ali - i dosegnuto obavezujuće iskustvo, koje bi mi omogućilo ubedljiviju interpretaciju dela ili argumentaciju ideje, izvornom. Ukratko, posle tako objedinjenih energija, uvek sam bio slikar kada slikam, pisac kada pišem, muzealac kada utemeljujem programski Muzej savremene umetnosti. Uvek su ona dvojica koja su prividno bez akcije, pomagala onom trećem koji je bio u akciji - kritičar i muzealac slikaru, slikar i kritičar muzealcu, muzealac i slikar kritičaru... Krleža je umnicima smatrao slikare intelektualce koji znaju šta se pre njih dogodilo u slikarstvu. Prepoznavao sam se ne samo u sadašnjosti već i u prošlosti, ali sam u sadašnjosti i iz sadašnjosti posmatrao celokupno povesno vreme...
      
       Poslednjih godina - izložbom u Galeriji Cepter, legatom Muzeju savremene umetnosti i sada velikom (drugom) retrospektivnom izložbom u Narodnom muzeju - javnosti ste više predstavljeni kao slikar. Svojom slikarskom poetikom prebrodili ste ili, tačnije, spojili modernizam i postmodernizam. Čemu imate da zahvalite tako dugo i plodotvorno prisustvo na slikarskoj (umetničkoj) sceni?
       - Samoći, visinskom poimanju umetnosti, moranju da uradim ono što je meni kao određenoj ličnosti naloženo da izrazim, načinim, počnem, ustanovim, napišem. Jedinstvu mira, kontemplacije i aktivizma... Najzad, evo, i dugom životu. Fascinaciji i predanosti koje su sa godinama rasle.
      
       Ispisali ste ogromnu literaturu o drugima i likovnoj umetnosti uopšte, ali, doživeli ste i da sve više knjiga, ogleda i studija budu napisane o vama. Vrhunac je, svakako, sjajna monografija u izdanju Klija (Jerka Denegrija i Radmile Matić-Panić). Jeste li u celini zadovoljni priznanjima koja su vam ukazali savremenici i društvo?
       - Imao sam podršku naše kulturne i umetničke elite iz prvog pokolenja XX veka, čije je stvaranje prekinuto revolucijom - ona je zbog sličnog obrasca kulture u meni videla svoga nastavljača. Njeni protivnici - postali su, međutim, i moji protivnici. U knjizi Preko mere Sveta Lukić je pominjao zaveru ćutanja i prećutkivanja. Neprihvatanje činjenica da je neko uspešan u nekoliko oblasti. I tako dalje. Bio sam miran, zadovoljan priznanjima koja sam već kao mlad stekao. Znao sam da zavist može pokatkad biti i društveno korisna - kada je nastala iz poređenja sa “drugim” koje podstiče veći rad, budi iz čamotinje. I da je ona u tom slučaju i vid prećutanog poštovanja... Opasniji su bili sukobi oko modernizma, napadi u okviru kampanje protiv “apstraktne” umetnosti (1962/1963), četvrtog jugoslovenskog trijenala (1971), “crnog talasa” (1973) i tako dalje. Ali eto, godine su prošle, slikarski i spisateljski opus je rastao i u očima mnogih porastao.
      
       Ako se ne varam, kao kritičar progovorili ste u NIN-u, i u njemu gotovo celu petu deceniju pisali tekuću likovnu kritiku. Šta je vama i vašoj generaciji značio NIN u tadašnjim umetničkim previranjima i borbi za autonomiju umetnosti?
       - Svoju aktivnost kritičara počeo sam 1950, januara u časopisu “Umetnost” člankom Diskusija povodom IX prolećne izložbe ULUS-a. Te napise zapazili su pokretači novog posleratnog NIN-a i pozvali me na saradnju. U 1951. objavio sam u njemu deset napisa - među njima Tamo gde humanizam počinje - dogmatizam prestaje, prikaz izložbe Milana Konjovića “Ljudi”, zatim već istorijsku izložbu Lubarde (za njen katalog napisao sam predgovor), Dve izložbe jedan problem (ULUS i grupa Samostalni). U 1952. objavljujem trideset i jedan napis; najvažniji su Asocijacije na izložbu francuske savremene umetnosti, Pokreti u modernoj francuskoj umetnosti, ogled Stvarnost i slikarstvo. Prikazi izložbi Zore Petrović, o Palavičiniju, Marku Čelebonoviću, Milošu Bajiću, Mariju Maskareliju. Ogled Skice za razvoj savremene srpske umetnosti, 1953: I. Vasiljev, Zoran Petrović, izložba četvorice zagrebačkih slikara (grupe “Exact”, Sretena Stojanovića, Bogdana Šepeta, B. Jovanovića). O holandskom slikarstvu, Lubardi, Peđi Milosavljeviću, Vasi Pomorišcu, Kunu... Počeo sam, dakle, žestoko razarati socrealističku “jedinu istinu” kao anahroničnu, nerealnu; menjati stare anahronične definicije umetnosti novim, modernim; uspostavljati kontinuitet sa međuratnim vrednostima ali i boriti se za novine, stizanje vremena, izvorno uključenje u podneblje Evrope i sveta. Za pluralizam protiv monizma. Dela sam procenjivao prema plastičkoj artikulaciji i snazi, ne prema stilskoj težnji i pripadnosti. Podržavao sam sve slobodne, vredne iskaze trenutka. I nastojao da u svakoj važnijoj izložbi vidim i neki aktuelan problem. (Lubarda, Konjović, Milunović, Zora,Tabaković, Šumanović, Dobrović, Šejka, Damijan...)
      
       Takva sloboda i kritičnost koju je NIN uvek omogućavao svojim novinarima i brojnim saradnicima iz umetničkih i intelektualnih krugova, teško da će biti sačuvana ako u aktuelnoj tranziciji društvenog kapitala izgubi svoju nezavisnost i dođe u ruke nekog novobogataša koji će njegovu tradiciju, ime i ugled staviti samo i isključivo u funkciju zarade i materijalnog dobitka. Smatrate li dobrim zakon koji NIN, kao instituciju od nacionalnog značaja, podređuje pukoj materijalnoj dobiti i udaljava od njegovih čitalaca?
       - Mislim da tranziciju u oblasti takvih medija treba pažljivo sprovoditi u cilju očuvanja ali i povećanja njihove uloge. Mi smo, međutim, tek pred zasnivanjem kulturnog sistema u kome bi funkcije države, društva i ustanova bile međuzavisne i logički određene. Naravno, prema u svetu potvrđenim uzorima, u svakoj oblasti. To je nada i za NIN i za sve kulturne ustanove od pozorišta do muzeja, od filharmonije do kinoteke... U francuski kulturni sistem unosi se novina. Džek Lang pred francusku vladu izneo je petogodišnji plan “O značaju umetnosti i kulture”. Plan koji polazi od uverenja da bi u školi umetničko vaspitanje trebalo da bude glavni interaktivni činilac svekolikog saznanja. Čeka nas veliki posao.
      
       SAVA DAUTOVIĆ