Dvadeset premijernih filmova sa velikih svetskih festivala

      Verovatno iz poštovanja prema Majku Liju, deveto izdanje Festivala autorskog filma u Beogradu svečano je počelo njegovim poslednjim ostvarenjem “Sve ili ništa”. Samo je ugled tog britanskog reditelja (“Ogoljeni”, “Tajne i laži”) presudio. Jer, “Sve ili ništa”, film inače prikazan u konkurenciji ovogodišnjeg Kana, ne zaslužuje tako visoki rejting. On ponavlja, u stvari, vrti li vrti, porodičnu dramu običnih ljudi već viđenu, recimo, u filmu “Tajne i laži”, ali ne na onaj egzotičan pa, dakle, i efektan način.
       Ako ostanemo kod Kana 2002, neuporedivo zanimljivijim i tačnijim čini se izbor nekih drugih filmova: “Božja intervencija” Elija Sulejmana, “Ruska barka” Aleksandra Sokurova i, pre svih, “Nepovratno” Gaspara Noa. Sva tri filma suštinski pogađaju razlog zbog kojih je ovaj festival, zvan inače “Pogled u svet”, nastao, zbog čega postoji i (uspešno) traje. Ti filmovi imaju zaista pečat autora i po ideji i po realizaciji. Očaj je njihovo zajedničko ime, tačka koja ih spaja. Ponekad je on izražen jasno i direktno, ponekad tek da se nasluti.
       “Božja intervencija” mladog palestinskog reditelja Elije Sulejmana (koji igra i glavnu ulogu) naizgled je pričica o svakodnevici malih ljudi u blizini kobne granice (žica i policija); u stvari, zida koji se teško probija a ljude deli. Jevreji i Palestinci, večni sukob, mržnja kojoj se kraj ne vidi. Zavidan kvalitet tog filma, jednog od najboljih u Kanu 2002, u tome je što on na krajnje jednostavan, često veoma duhovit način, a spotovski režiran, govori o složenoj, teškoj drami Bliskog istoka i to bez pretenzija da nešto mudruje ili radikalno osuđuje. To vam je to, pa gledajte. Ispod površine - film ima mekoću, emociju, blagost, ironiju - nazire se užas u kome strane u ratu tako dugo opstaju, ne popuštaju, i tim više gledaoca ta strahota dotiče. Nije uopšte patetičan, naprotiv, ali pristrasan negde jeste. Međutim, ne udara maljem već suptilno. Elija Sulejman (rođen 1960. u Nazaretu, studirao u Njujorku, osnovao filmsku akademiju u Jerusalimu, živi u Parizu) nazvao je svoj film “Hronika ljubavi i bola” pošto je oružana izraelska rampa jedino mesto sastanka dvoje zaljubljenih. U tom mraku počinju i završavaju se svi njihovi snovi.
       Aleksandra Sokurova smo otkrili, i to sa oduševljenjem, upravo na ovom festivalu kada je njegov izvanredan film “Majka i sin” pobedio 1996. godine. Otada je ovaj Rus evropskog renomea često ovde prisutan (“Moloh”, “Taurus”), sada s filmom “Ruska barka”. Na magičan način, kroz putovanje Ermitažom i to u jednom kadru, ovaj film nudi zaista poseban pogled na Rusiju kroz tri njena poslednja veka pokazujući, ovlaš, dokle je ona stigla. Sa umetnošću pre svega, a sve to uz zapitanost koliko je ona, ruska umetnost, autentična. Moćan film koji vas polako uvlači ukoliko izdržite prvih pola sata. U Kanu mnogi nisu.
      
       Prokleto vreme
       Slično važi i za francuski film “Nepovratno” Gaspara Noa. Nema ostvarenja koje je tako temeljno podelilo kansku publiku i kritiku kao upravo ono. Malo njih ga je u zvezde dizalo, velika većina ga se, jednostavno, gadila. Odvratno, sve to nasilje, sve te perverzije, sav taj izopačeni seks, bla-bla-bla. Čak je proglašen i najvećim skandalom na Kroazeti uz tvrdnju da nikako nije smeo da se nađe na glavnom programu. Pripadam manjini koja je izašla iz dvorane impresionirana tim filmom, tačnije šokirana. Najzad tako nešto! Originalan, nešto što ćete ipak retko videti u bioskopu: nezamislivo brz početak, bez reza petnaestak minuta, žestok tempo praćen žestokom muzikom u kome, kroz barove i noćne klubove, Vensan Kasel juri ubicu svoje voljene Monike Beluči pa tako unatrag, do srećnih dana kada je počela njihova ljubav. Gaspar Noe, reditelj argentinskog porekla, sjajno je u Kanu definisao tužan naslov svog izuzetno surovog filma: “Zato što vreme uništava sve. Zato što su neke stvari nepopravive. Zato što je čovek životinja. Zato što je želja za osvetom prirodan impuls. Zato što mnogi zločini ostaju nekažnjeni. Zato što je gubitak onoga koga volite kao udar groma. Zato što je ljubav izvor života. Zato što vreme otkriva sve. I najgore i najbolje.” Gaspar Noe očekuje se ovih dana u Beogradu.
       Iz kanskog prtljaga na ovom festivalu je i film “Deset” Abasa Kijarostamija. To je deset fragmenata iz života šest žena u Teheranu danas. Ako je suditi po tom filmu, legenda svetske kinematografije Kijarostami više ne zna ni šta bi ni kako bi.
       Šta još donosi “Pogled u svet” 2002? Rumunski film “Bog nas svakog dana ljubi u usta” Siniše Dragina, mračan kao noć. Prema rečima autora, to je “biblijski mit o Kainu smešten na razvalinama komunizma, u haosu istočne Evrope”. Predug i sa dva (tri, četiri) kraja je film Otara Joselijanija “Ponedeljak izjutra” koji, svejedno, na momente, i to česte, pleni vizuelnom lepotom i humornim obrtima, rečju - sladak film. Možda odviše sladak, naročito u drugom delu. Tu je, zatim, i film “11. septembar 2001” grupe autora među koje se ubacio i “terminator” Danis Tanović, svaki sa svojim viđenjem “najžalosnijeg dana u novijoj američkoj istoriji”. Vredi pomenuti i film “Pričajte mi o ljubavi” Sofi Marso koja je, muški ambiciozna, rešila da režira. Festival autorskog filma joj sada time uzvraća pošto je ona, lepa kao san, bila pre nekoliko sezona njegov najveći ukras i poen.
       Posebno je intrigantan film Lenija Klarka i Edvarda Lahmana “Ken Park”, necenzurisana verzija o orgijama tinejdžera u Kaliforniji. Zapostavljeni, pa i zlostavljani od roditelja, mladi traže spas u seksu. Opominjuća drama o klincima. Jedini jugoslovenski film na festivalu, preciznije srpski, jeste “Dobro jutro, dobar dan, laku noću” Puriše Đorđevića. To je, inače, njegova premijera, traje pedeset i jedan minut, a finansirala ga je, nećete verovati, Televizija Čajetina! Da se zna.
      
       Bez presude
       Puriši Đorđeviću je taj podatak važan. On će još reći: “Na Zlatiboru ima raznog cveća. Seljaci tvrde da neki od tih cvetova ispuštaju muziku. Slušanjem nekoliko različitih cvetova kao da se čuje skala do-re-mi-fa... Moj film pokušava da nađe muziku i u licima ljudi, žena i dece.” Konačno je tu, ostavljen za sam kraj festivala, valjda da mu doda na težini, film Bertrana Tavernijea “Propusnica”, o čoveku, još živom, koji nije prezao da radi za naciste u okupiranom Parizu samo da bi mogao da nastavi svoj posao u kinematografiji. O tome je napisao autobiografiju ne tražeći oproštaj. Tavernije nudi, na osnovu te priče, zanimljiv film, ne esej nego film, o delikatnoj temi izdajstva i, paralelno, ljubavi prema profesiji koja se u konkretnom slučaju pokazala jačom od ljubavi prema sopstvenoj zemlji. Sasvim izbalansirano, ne braneći ali niti ocrnjujući svog junaka.
       Među malobrojnim gostima festivala bio je značajni švedski reditelj Jan Troel. Videli smo njegov poslednji film “Bela kao sneg” ali i, u okviru retrospektive, još neke: “Hamsun”, “Predah na severu”, “Zaleđeni san”, “Orlov let”, “Il capitano”. Festivalu je, takođe, prisustvovao i mladi Siniša Dragin, rumunski reditelj srpskog porekla. Ukoliko dođe i Gaspar Noe, to će već biti kakva-takva lista. Pri tolikim pozivima i uzdasima u Evropu i za Evropu, navatasmo - toliko! S druge strane, Festival autorskog filma i dalje izuzetno privlači mlade i to je njegov glavni adut. Po pravilu su to odlični poznavaoci kinematografije koji Holivud drže u malom prstu pa svojim dolaskom na Festival autorskog filma dokazuju radoznalost za drugačije slike. U tom smislu ovaj festival jeste i dragocen i neophodan. Recimo još da se on okončava u subotu, 30. novembra, kada će žiri u sastavu Karpo Godina, Želimir Žilnik i Oleg Novković doneti odluku kome ovog puta pripada nagrada “Aleksandar-Saša Petrović”.
      
       JASMINA LEKIĆ