Ljut na sankcije prema sebi i prema Jugoslaviji Bobi Fišer kaže: “Ja ne priznajem Ujedinjene nacije”

      U vreme martovske olimpijade na Bledu gde sam najavio peto izdanje knjige “Moj prijatelj Fišer” na moju elektronsku adresu došlo je preko 700 pisama vezanih za Fišera, za FBI-jevo praćenje Fišerove porodice, za tvrdnju da je Fišer vanbračni sin.
       Pre dolaska na olimpijadu na Bledu rekao sam Bobiju da ću objaviti u NIN-u njegovo mišljenje o aferama koje su ga opet stavile u centar pažnje i pitao ga kako mu je u Japanu nakon odlaska iz Budimpešte. Rekao je kratko i jasno: Bolje slobodan u Japanu nego u zatvoru u Americi. To što je FBI pratio njega i njegovu porodicu, Bobi mi je rekao da su to gluposti.
       Fišeru sam pokazao faksimile pisama koje sam dobio i koje ću objaviti prvo u NIN-u, a zatim u knjizi.
       Američki šahovski ekspert Sam Sloan koji mi svakodnevno šalje pisma i koji je izvanredno ocenio moju knjigu o Fišeru iz serije “Kraljevi šaha” (Zugarto, Madrid; “Politika”, Beograd) poslao mi je 18. novembra 2002. godine sledeći e-mail:
       “Ja sam siguran da je čitavo vreme Bobi Fišer znao ko je bio njegov otac. Od 1968. znam da postoji misterija o identitetu njegovog oca, jer je Frank Bredi proveo godine istražujući činjenice o njegovom ocu, ali ništa nije našao. Uvek sam mislio da je Bobijev otac nacista. Sada znamo da je Fišerov pravi otac bio levičar kao i Bobijeva majka. A sada imamo novu misteriju. Zašto je Bobi skrivao identitet svog oca sve ove godine. Da li zato što je Bobijev otac radio na atomskoj bombi ili zato što ga je zanemarivao...
       FBI ima dokument da je Bobijeva majka pisala Polu Nemeniju (pravom Bobijevom ocu) u kome stoji da Bobi ima groznicu već dva dana ali nemaju novaca da kupe lek. Bila je sigurna da Pol ne bi želeo da vidi takvog Bobija. Nema dokaza da je ikada dobila odgovor.
       Istoga dana poslao mi je iz Amerike drugi poznati šahovski ekspert i funkcioner Lari Par, samo jednu rečenicu: “Regina Vender bila je izdajnik koja je prodala svoju zemlju dvojici najvećih ubica u istoriji čovečanstva verujući da će Staljin i Berija stvoriti ljubazniji i nežniji svet.”
       Fišer nije mogao biti ruski špijun jer je iznad svega bio veliki protivnik komunista, uvek je kritikovao ruski režim i činjenica da je Kasparova, Karpova i Korčnoja nazvao najpogrdnijim imenima ima veze jer potiču iz Rusije. Fišer me pohvalio što sam u knjizi o Kasparovu objavio Garijevu fotografiju sa članskom knjižicom saveza komunista.
       Prema zapisima FBI Gerard Fišer bio je nemački komunista, radio je kao fotograf u Čileu. Borio se u Španskom građanskom ratu na strani komunista. Regina je bila levičar. Izgleda neobično da su “oba Fišerova oca” umrla u istoj godini, 1952.
       Kada sam upitao Sama Sloana kako je moguće da se u Americi pojavi takav antifišerovski tekst kao što je bio tekst Rene Čunov, on je odgovorio: “To je izgleda naručen tekst. Rene je korejskog porekla.”
       Dan kada je njujorški trejd centar goreo, u Budimpešti sa Fišerom vršimo korekturu naše zajedničke knjige na engleskom “Chess meets of the Centurdž”. Ova knjiga je na španskom jeziku doživela veliki uspeh. Bobi mi daje tajni dokument američke administracije iz 1992, u kome stoji da mu se zabranjuje igranje protiv Spaskog u Jugoslaviji. Da ga objavimo u novom engleskom izdanju naše knjige. Pokazujem Bobiju video-kasetu naših razgovora koja je u Americi jedno vreme bila po prodaji ispred slavne Madone. Jedna scena sa meča u Beogradu 1992. Fišer sa bankarom Vasiljevićem u poseti kod Miloševića.
       I Milošević i Vasiljević su u zatvoru, jedino si ti na slobodi kažem mu u šali, a Bobi priča kako je u njujorškom zatvoru igrao simultanku. Na Si-En-Enu potresne slike bombardovanog nebodera. Kažem Bobiju kako sam mesec dana na vrhu snimao TV kamerom meč Kasparov-Anand...
       “Ali niko nije predvideo šta će biti sa Trgovinskim centrom”, kaže Bobi Fišer.
       On je ljut naravno na američku administraciju, nije mogao da prisustvuje sahrani sestre pre dve godine koja ga je naučila šahu. Niti je mogao otići 1997. u Polo Alto na sahranu svoje majke Regine, koja je umrla ne znajući da li će se sin vratiti i da li će ga više ikada videti. Regina nije ni slutila da će poslednji put videti sina devedesetih godina pre njegovog odlaska u Jugoslaviju... 1992.
       Ljut je na sankcije prema sebi i prema Jugoslaviji i kaže: Ja ne priznajem Ujedinjene nacije Ljut je zbog žrtava nevinih ljudi...