Od svih pravoslavnih crkava samo SPC ima krsnu slavu. Kako, zašto - nije lako objasniti, tek, to je samo običaj čak i kada se slavi i u “Mekdonaldsu”

      Ne, nije nekada bilo bolje nego sada, jer kada bih to tvrdio, ličio bih na onu babu koja je grdila mlade devojke: “Ja, jes’ da sam rodila dete k’o devojka, al’ bar nisam vozila bicikl.” Bilo je, samo, nekako drugačije, a mi smo se nekako “odrodili” od tog “drugačijeg” i prihvatili nešto sasvim drugačije, nešto što je samo naše, samo zato što nikad nije bilo ničije i, ako bog da, neće biti ničije. Toliko o prošlosti - kad vidite da u “Mekdonaldsu” slave slavu.
       Nekada su krsne slave bile najveći i najsvečaniji dani jedne porodice, sve dok komunisti nisu ukinuli Boga i srpske običaje. Ali običaji se tek tako ne ukidaju dekretom. Mnogi su nastavili da slave, neki javno, neki u potaji, ali slavilo se.
       Najviše sam voleo, a i danas najviše volim, da za Jovandan odem u varošicu K. gde svi slave istu slavu, tako da sam tri dana, po ceo dan, rado viđen gost u svakoj kući, jer sam, maltene, jedini gost. Tada je još zima i skoro praktično poslednja velika slava, posle tri uzastopna meseca jedenja, takoreći ždranja, sve do Đurđevdana.
       Mi, moja porodica, uvek smo slavili Aranđelovdan - Sabor svetog Arhanđela Mihaila. Godinama je to bio najsvečaniji dan za celu porodicu, rođake, komšije, prijatelje, kolege... Zato što su se na toj slavi sakupljali i Zagrepčani i Ljubljančani, prijatelji mog oca, koji su dolazili samo na ručak i odmah sedali u kola i kretali put severa... i zato što su se na toj slavi krstila deca. Znate, nekada nije bilo “moderno” biti kršten ili ići u crkvu, to naročito nije odgovaralo direktorima, raznim rukovodiocima, komitetlijama i ostalim komunistima, koji su odmah izbacivani iz Partije, “po učinjenom prekršaju”. Ali, mnogi su hteli da im se deca krste, naročito žene (majke).
       Tako su dolazili kod rođaka, prijatelja na slavu, ponekad bogami izdaleka, Ljubljane. Nije bilo strašno niti kažnjivo ići nekome na slavu, iako ni na to nije baš lepo gledano (sekretar komiteta i opštinski načelnik uvek su dolazili drugi dan, uveče). Kršteno je, tako, oko šezdesetoro dece. Sve do pred kraj osamdesetih godina.
       Onda me je, jednog decembra, prvi put, komšija, inače policajac (malo viši), pozvao “na slavu” - doći će samo njegov kum... Pa prijatelj, oficir (malo viši), kaže, neće više da slavi kod tasta. Danas, kad se približi Sveti Nikola, dođe mi da odem u Kairo, kako se ne bih izvinjavao onima kojima nisam otišao na slavu. Svi slave. Samo danas mi to nije tako svečano, tajanstveno.
       Ljudi su shvatili slavu kao priliku da se okupe, provesele, najedu i napiju, a “plavci”, koji tih dana ne slave, hvataju varijabilu (na duvku ).
       Svuda ima ikona, sveća, žito, kolač, kako treba, a ponegde, boga mi i muzika. Veliki “domaćini” dovedu muziku kući, najcenjeniji su trubači, pa slava izgleda kao svadba. Kad krenu torte, retko ko pravi sitne kolače, ako ih ne kupi, vino već uveliko teče. Sa njim i muzika, a kad počne podvriskivanje, to je znak da su se svi predali svom svecu.
       Video sam i bračni par koji je celo leto proveo u Grčkoj kako muči goste sirtakijem proslavljajući Svetog Jorgu (Đurđic) i neke druge kako drmaju kolce na Aranđelovdan, i udaraju petama u stražnjicu. I to u kafani. Da, danas se slava slavi i u kafani. Veliki domaćin, veliko društvo, a ko da sprema i čisti. Pečenje od juče i “deset s lukom” u pomen imena svetog arhanđela Mihaila.
       Čujem od kolege da se slavilo i u “Mekdonaldsu”. Dupli “big Mek” i dupli milk-šejk, uz pesmu “Jagnje moje malo” koju svira najčuveniji romski trubač, skoro Ciganin, Luis Armstrong.
       Što da ne. Ljudi smo - iako smo Srbi.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ