Hoće li se vratiti u politiku, da li će se kandidovati za gradonačelnika Niša, otvara li privatni univerzitet i šta misli o demokratiji u Srbiji?

      Doktorirao je, postao univerzitetski profesor i sedam knjiga objavio od kada je, kaže “nepravedno”, isključen iz Socijalističke partije Srbije, januara 1997. godine, pod optužbom da je u Nišu, kao šef tamošnjih socijalista, prekrajao izborne rezultate. Nekadašnji “vojnik Partije” se preporodio, “uživam u životu bez politike” i ponavlja rečenicu koju je izgovorio u svim, istina retkim intervjuima tokom šestogodišnjeg odsustva iz javnog života: “Kad sam bio u politici, mislio sam da je ceo život politika. Sada mislim da je sve drugo, osim politike, pravi život.” Potpuno se okrenuo sferi nauke, “gde sam pronašao sebe” (jednom prilikom je rekao da “istoriju ne pišu pobednici, nego naučni radnici”). I, “uplovio u jedan miran profesionalni i porodični život, tako da bih se teško odlučio na ponovno, aktivnije bavljenje politikom”. Pogotovo što su mu dve ćerke jasno protiv povratka, dok je “supruga još decidiranija”.
       Do lomne 1996. bavio se - isključivo politikom. Bio je i savezni i republički poslanik, prvi kandidovao Slobodana Miloševića za predsednika Srbije, “predlagao predlog” da se Miloševiću dodeli Nobelova nagrada za mir, posle Dejtona. Danas - druga priča. Ne bavi se ničim drugim do studentima - jedanput mesečno ide u Kosovsku Mitrovicu, gde predaje Upravno pravo na Prištinskom univerzitetu - i pisanjem knjiga iz oblasti lokalne samouprave. Zvali su ga na naučni skup o toj temi u Temišvaru, ali neće stići da ode pošto slavi slavu, Svetog Aranđela. Isto tako, neće stići ni na okupljanje bivših omladinskih funkcionera na Kopaoniku. Ako nekog zanima, i dalje “kicoški” izgleda, nosi skupa odela i zlato.
      
       Struja
       U politiku je ušao kao gimnazijalac, bio je predsednik Školskog komiteta Saveta omladine tadašnje Gimnazije “Svetozar Marković”, sadašnje “Bora Stanković” (i Ilić je sada zove “Bora Stanković”). Jedan je od osnivača SPS-a, važio je za čvrstorukaša. “Ako se pod tvrdom strujom podrazumeva potpuno i dosledno sprovođenje politike SPS-a, onda jesam bio i to dok sam bio u rukovodstvu partije.” Ali, trenutno je, naglašava, besmisleno o tome govoriti, ukoliko se u vidu imaju najpre frakcijska trvenja među socijalistima. Zato, u stranci nema nameru da se angažuje pošto “smatram da se pogrešno vodi, da ne postoji strategija političkog delovanja, da se vuku loši taktički potezi, da postoji frakcijska borba, nedefinisano rukovođenje partijom, niz grešaka”.
       Sadašnji naučni radnik bio je do 1996. godine, iako ni gradonačelnik, ni predsednik gradske vlade Niša, prvi čovek regiona. Niš su zvali gradom Mileta Ilića, smatran je jednim od retkih “malih Napoleona” Miloševićevog vremena. Zatim je osetio šta bi mogao da bude linč. Posle 5. oktobra, u novembru, a na inicijativu Gradskog odbora SPS-a, vraćen je u članstvo. “Od strane Slobodana Miloševića.” On je, pak, tražio da ga vrati Izvršni odbor koji ga je i isključio. Tako i bi. Tvrdi da nije tražio da se vrati. Tvrdi i da od 1996. nije ni video ni čuo Miloševića. I da se vraća “nikako kao funkcioner, već kao intelektualac - levičar i običan član”.
       Nije odustao od ocena koje je izneo te za njega veoma kritične godine. “Znate, ja sam u politici veoma autonoman i svojeglav čovek.” Partiju nikada nije gledao kroz ljude koji su sedeli i sede u rukovodstvu. “Ona je mnogo više od toga, ona je ideja, koncepcija, program.” Što se sukoba tiče, kaže: “Evo, vreme je pokazalo ko je bio u pravu i ko nije. Ja ne likujem zbog toga. Žao mi je što se SPS-u desilo to što se desilo”. U međuvremenu, ostao je u kontaktu sa svim partijskim kolegama iz Beograda. “Život me je naučio da nikada ne treba reći ‘nikada’. I kad je čovek bio na vrhuncu svog političkog uticaja mislio je, verovatno, da će to trajati celog života. Onda se dese politički vratolomi, a onda taj čovek, opet, dođe u situaciju u kojoj, u tom trenutku, ne vidi izlaz. Onda se otvaraju novi putevi na kojima može da se doživi afirmacija. Život je jedna ambivalentna pojava.”
       Nedavno je počelo da se šuška da će se Mile Ilić, možda, kandidovati za gradonačelnika Niša na sledećim lokalnim izborima. “Prerano je govoriti o tim kandidaturama. O tome priča niška čaršija. U ovom trenutku, kada se uopšte ne zna kada će biti lokalnih izbora neozbiljno je od ozbiljnog čoveka da daje odgovore na to pitanje.” Međutim: “Sve se može dogoditi u životu, pa i neke moje kandidature. Danas mi to, zaista, nije ni na kraj pameti.” Kategoričan je u stavu da ne zna za ljude koji po Nišu lobiraju za njega. “Možda bi moji prijatelji voleli da me vide na tom mestu - ne zbog mene, nego zbog sebe.” Svojevremeno je izjavio i da se “u principu nikako ne vraćam tamo gde sam bio” i da je “politički kambek vrlo rastegljiva kategorija”.       
       Sa rukovodstvom socijalista u Nišu održava “korektne odnose”, s opštinskim vlastima - nikakve. Analizira trenutno stanje u državi i procenjuje da baš i nema uslova za “kambek” kakav bi, eventualno, hteo. “Nema prostora za delovanje”, intenzivni razvoj sredine, kako niške, tako i drugih u Srbiji pošto je “politička scena prljava”. U njegovo vreme, Niš je zvao “najvećim srpskim gradilištem”. Podignuto je više od 600 objekata, počevši od tržnih centara “Kalča” i “Dušanov grad” (gde se, inače, nalazi sedište Balkanskog centra za lokalnu samoupravu, čiji je predsednik), pa nadalje, do puteva u okolnim selima. “Moj cilj je bio - i ceo politički angažman zasnovan na njemu - da se borim za ubrzani razvoj Niša”, kaže nekadašnji prvi čovek Saveta za razvoj grada Niša.
      
       Skromnost
       Balkanski centar za lokalnu samupravu “osnovali su pravni fakulteti balkanskih zemalja” (67 osnivača) 1996. godine, na inicijativu Mileta Ilića. Nema tablu, ne piše gde se ulazi. “Skromno, nema para, nema donacija...” Unutra su Mile Ilić i sekretarica koja radi volonterski. “Centar je društvena organizacija koja se bavi pitanjima izučavanja teorije i prakse lokalne samouprave”, izdaju i časopis s logičnim imenom “Lokalna samouprava”. Organizuju prave naučne skupove, uprkos komentarima zlih jezika da je “Mile Ilić počeo da pruža i intelektualne usluge”.
       I to nije sve. U Nišu se takođe priča o otvaranju privatnog univerziteta. Inicijator: Mile Ilić. Valjda zato što se samo njegovo ime i spominje u tom kontekstu, iako će on reći da je “grupa profesora iz ovog kraja” došla na tu ideju, podstaknuta osnivanjem privatnog univerziteta u Novom Pazaru. “Globalni cilj univerziteta bio bi brži razvoj juga Srbije.” Inače, imena, pa i tih drugih profesora ne pominje budući da “svako nosi krst svoje sudbine, ja mogu da govorim samo o globalnim procesima”.
      
       Univerzitet
       Univerzitet bi, naravno, pratio preporuke Bolonjske konvencije, bio bi savremenog tipa, “profilisan tako da se u njemu obrazuju visokoškolski kadrovi za potrebe privatnog biznisa, privatnog preduzetništva, pošto takva privatna škola kod nas ne postoji”. Da se, čim se završi, odmah može početi praksa, da se stekne znanje, ne samo diploma. Ovo podseća na menadžerski duh premijera Zorana Đinđića. “Da!” Nastavni plan i program su u izradi, još se ne zna u kom će južnom srpskom gradu univerzitet biti. Čeka se i novi zakon o univerzitetu. S grupom biznismena, oko početnog kapitala, i dalje se pregovara. O rektoru? “Još je rano.”
       Do tada, nastavljajući o politici, Ilić je siguran da njegova stranka ima “jedan od najboljih programa”, koji “nažalost, nije konsekventno sprovođen”. Veruje da bi SPS mogao da bude dobra, jaka opozicija s odlučujućom ulogom u stvaranju ravnoteže na političkoj sceni Srbije. “Da niko ne može da formira samostalnu vlast.” “Mnogo ima pametnih ljudi sa strane, nisu svi u partijama. Ne treba sve da se prepusti strankama.” Ne odustaje od uverenja da je jedini pravi kandidat SPS-a Slobodan Milošević, Branislavu Ivkoviću zamerio je “samo način” na koji je hteo da sprovede reforme u stranci, a podršku Šešelju tumači “kao realan politički zahtev za objedinjavanjem celokupne srpske opozicije oko jednog kandidata, što ima jedan pragmatski karakter”. O JUL-u neće da priča.
       O vlasti važećoj: “Ima dobrih i ima loših stvari, kao i u svakoj vlasti”. Najbolji odgovor na to pitanje, rekao je nekoliko puta, davali su i daće građani - na izborima. Najzad, “dobro je što, po mom utisku, prolazi vreme ostrašćenosti, revanšizma, animoziteta među ljudima, zato što pripadaju različitim političkim strankama”. Radi se o značajnom koraku ka demokratiji, “da svako može da kaže šta misli i da posle ne snosi posledice”. Dakle, da li je Srbija danas “demokratičnija”? “Jeste.”
      
       ANA VUČKOVIĆ