Stevo Kotur, odbornik DHSS-a predložio je da se deo Trga Republike zove po Dimitriju Ljotiću. Odbornici se odluče za tu inicijativu, čak i odbornik GSS-a, koji je iskreno priznao da je čuo da je Ljotić bio antisemita, ali je njemu “baba pričala da je bio mnogo dobar čovek”

      Nije baš da ih nije briga. Makar neke od njih. Inače se ne bi okretali oko sebe da vide da li ih neko sluša dok došljake uveravaju da ih nije briga. “Rat se u Srbiji još nije završio”, kaže on i dodaje skoro proročki: “Mogao bi Ljotić još da zapali Smederevo.” Za sedamdeset i tri godine, koliko “traje”, naučio je da se boji ljudi. Tačnije onoga što mogu da urade. Zato mu i nije svejedno što baldisani dedica radoznalih buljavih očiju, “nabadajući” štapom po Trgu Republike u centru grada proklete Jerine, pokušava da “zakači” nešto od razgovora. Posle jednog: “šta buljaviš tu...”, “iscurelog” niz bradu, uspravlja se i upadljivo glasno, da ga “baldisani” dobro čuje, kaže diplomatski, i naravno, “samo anonimno”: “Eto, pa, kad nauka utvrdi šta je istina, neka menjaju, ako smatraju da treba.”
      
       Mita kod Sintelona
       Pa, ako treba da bude Ljotićev trg - da bude. Njih, naravno, nije briga. Imaju Smederevci i važnija posla od toga da li će se parče Trga Republike, “ono tamo kod Sintelona”, zvati “Venac Dimitrija Ljotića”. Ili se uopšte neće “zvati”, kao i do sada.
       Izlazak iz blažene anonimnosti tog “parčeta” centralnog smederevskog trga, dvestotinak metara od tvrđave despota Đurđa Brankovića, desio se letos, posle junske sednice Skupštine opštine na kojoj je odbornik DHSS-a Stevo Kotur predložio da se, zajedno sa promenom pločnika na Trgu Republike, obnovi i “lična karta” ove lokacije. Ne previše ambiciozno, i ne, naravno, ceo trg, nego samo to “parčence” sa tri, četiri klupice, da ponese ime “Mite” Ljotića. Naravno, ako se svi slažu. Odbornici, demokratski nastrojeni, otvoreni za predloge, odluče da se ta inicijativa prihvati, ostalih četrdesetak, koje je imala Komisija za promenu naziva ulica i trgova, odbije, a da Skupština konačnu odluku o ovoj jednoj usvojenoj inicijativi, donese posle konsultacija sa stručnjacima. Pa, ako nauka kaže da može, neka se taj delić Smedereva zove po Ljotiću. DSS, ipak, odluči da se uzdrži od glasanja, socijalisti izvodili performans sa napuštanjem sednice, ostali glasali “ZA”. Pa čak i odbornik GSS-a, koji je iskreno priznao da je čuo da je Ljotić bio antisemita, ali je njemu “baba pričala da je bio mnogo dobar čovek”, pa zato, hoće i on da se trg zove po “Miti”.
       “I eto, to se tako odigralo, mogu da vam pokažem i zapisnik sa sednice. I otkuda sada ja u celoj priči kao ljotićevac, ne znam. Valjda zato što sam diplomirao na Ljotiću. Mora da je zato”, priseća se početka smederevskog slučaja sa Ljotićem Slaviša Perić, direktor smederevskog Muzeja i honorarni profesor istorije u jednoj srednjoj školi, odbornik u Skupštini i član Komisije za promenu naziva ulica i trgova. Da, i potpredsednik Opštinskog odbora DSS-a u Smederevu. Ni kriv, ni dužan, samo eto, zbog diplomskog, on sada mora da se pravda da nije on predložio Ljotića, i da sa tim nije imao veze. Nije da mu on ne bi dao i ceo trg, možda pre, jednu ulicu, ali predlog nije njegov. A novinari, već mesecima, samo njega zovu.
       “Sve se to zakuvalo u Beogradu”, objašnjava Perić u svojoj skromnoj direktorskoj kancelariji Muzeja, koji samo što se ne “naslanja” na oronule zidine stare smederevske tvrđave. “Ovde skoro da niko i ne zna za inicijativu. Oni koji su čuli, čuli su iz novina. Tamo je krenula ona polemika između bivšeg ambasadora Milivoja Maksića, pa i Desimira Tošića, i jednog našeg uglednog Smederevca, inače profesora filozofije, Nebojše Jovanovića”, objašnjava Perić.
       “A jeste li videli šta kaže onaj Jovanović”, pita nas i onaj vremešni anonimni Smederevac, koji je ovo “zvanje” zaslužio četrdesetogodišnjim “stažom” u ovom gradu.
       “Ne. Šta?”
       “Pa, kaže, znate šta... Mislim, tu mora da se proveri literatura, istorijska građa, pa tek onda da se da sud. A, ne tako.”
       Nikako da čujemo šta je to tačno rekao profesor filozofije kome je u štampi zalepljena etiketa klerofašiste. U pomoć stiže direktor muzeja.
       “Ma, on je samo rekao da je Smederevo dobro obnovljeno posle one čuvene eksplozije municije kod tvrđave u kojoj je razrušeno pola grada. I to je istina, i to čak nije on rekao, nego se čovek pozvao na jedan objavljeni zapis iz 1947. godine. Gde, Nebo klerofašista!?”, retorički se pita Perić udarajući se rukom u čelo.
      
       “Da ga vole, vole ga”
       Posežući za znanjem o Ljotiću stečenim tokom pisanja diplomskog, koji je odbranio sa devetkom, a ne desetkom, kao što su preneli neki novinari, Perić pokušava došljacima da objasni šta Ljotić znači za ovaj kraj. On je potomak veoma ugledne familije Ljotića, čuvene u ovom kraju, njegov otac Vladimir, inače konzul Kraljevine Srbije u Solunu, bio je levičar, svojevremeno je prevodio Marksa. Majka Ljubica pisala je memoare koji se objavljuju u emigraciji. Deda, takođe Dimitrije bio je jedan od čuvenijih ljudi u kraju, poznat po dobročinstvima. Ljotići su pomogli izgradnju četiri crkve, pa i one koja se nalazi u samom centru grada. Sam “Mita”, kako ga seljaci u okolini Smedereva i danas zovu, važio je, kako tvrdi Perić, za poštenog čoveka, hrišćanina, disciplinovanog čoveka koji je obnovio Smederevo posle eksplozije 450 vagona municije 5. juna 1941. godine u kojoj je razrušeno pola grada i izginulo više od hiljadu Smederevaca. Kakav je bio za života, kažu oni koji ga brane, govori i to što mu je oproštajni govor posle pogibije u saobraćajnoj nesreći u Sloveniji 1945. godine, držao niko drugi do vladika Nikolaj (Velimirović). Za “Mitinog” vremena, kako se priča, Smederevci nisu stradali od Nemaca. Od partizana jesu, što dokazuje i Jezavska jama u kojoj se nalaze kosti oko 2 000 Smederevaca koje su streljali partizani. Smederevo je u vreme velike eksplozije imalo oko 12000 stanovnika, a njihov broj prepolovile su nesreća, streljanja i odlazak u inostranstvo. Sada od 123 000 stanovnika, i njih 70 000 u samom gradu, skoro polovinu čine doseljenici sa Kosova i juga Srbije.
       A Ljotić među njima i nije baš popularan. Njegove jedinice su, prisećaju se mnogi, učestvovale u streljanju civila u Kragujevcu i Kraljevu. U neuspelim pokušajima da se Ljotić odbrani od ovakvih optužbi mogu se čuti i argumenti poput onog da “on nije ubijao, već da su njegove jedinice učestvovale u streljanju tako što su pokušavale da trampe Cigane za srpske intelektualce”. Podatak, koji možda i nije za štampu, napominju njegove pristalice. A njih, Ljotićevih pristalica, najviše je u Skobalju, selu poznatom po sastancima Zboraša - sledbenika Ljotićeve političke misli. “To je selo koje se nalazi odmah do Male Krsne iz koje je Labus, i blizu Miloševca, rodnog sela Koštuničine majke”, napomnje Perić. “Niko iz tih sela oko Smedereva, pogotovo stariji meštani, ali i oni mlađi, nemaju ružnu reč za Mitu Ljotića. Svi ga se sećaju sa poštovanjem”, tvrdi.
       “To je istina”, potvrđuje i predsednik opštine Smederevo Tomislav Petrović, “rodom” iz DS-a. Ne bi on da ocenjuje koliko je to što Perić priča istina ili ne i da li trg treba da dobije Ljotićevo ime, jer, priznaje malo zna o tome. “Ja sam veterinar”, brani se od pitanja na tu temu. “Ali da ga meštani vole, vole ga”, dodaje. Ne svi, doduše, o čemu svedoči i peticija sa stotinak potpisa žitelja Smedereva koji su se, čim su čuli za inicijativu, suprotstavili takvom predlogu. Za to da trg, pa makar i jedan njegov deo, dobije Ljotićevo ime, prirodno, nisu ni oni iz SUBNOR-a, a da je inicijativa potpuno neprimerena smatraju, kaže Petrović, i neke nevladine organizacije. “Ne mogu da se setim koje tačno, jer, pravo da vam kažem, imam mnogo važnija posla od toga”, kaže skoro prekorno predsednik opštine.
      
       Dimitrije - spas Srbije
       Zna, doduše, da se niko u Smederevu, niti iz Beograda, nije pobunio kada su potomci Dimitrija Ljotića iz inostranstva dali novac za obnovu crkve i Spomen kosturnice. Niko nije tražio da se vrate prljave ljotićevske pare. Ni biblioteka, koju je osnovao Ljotić sa svojih nekoliko hiljada knjiga, nije se mnogo nećkala kada su njegovi naslednici odbili da traže nazad svoje nasledstvo. Tada se smederevskim vlastima nije javljao niko iz Beograda da proveri šta se to dešava. Međutim, ubrzo pošto je cela stvar oko trga procurila u javnost i pošto su se slučaja dohvatili novinari, reagovalo je i nadležno ministarstvo. Zvali su Smederevo da vide šta se to događa. Samo jednom, posle više nisu. “To je toliko nevažno ljudima ovde, ali eto, digla se prašina, i ja sam znao da će se to desiti, i smatrao sam da nije vreme da se pokreću takve inicijative. Zašto da se ljudi sada razdvajaju oko takvih stvari”, pomirljivo kaže Petrović, uveravajući nas da su šanse da predlog prođe na Skupštini, skoro minimalne. I bolje da se to “preseče”, smatra.
       Da nije vreme za promene ove vrste, na iznenađenje nekih svojih sugrađana, upozorava i “diplomirani ljotićevac” Slaviša Perić. “Znao sam ja da će ovo da se desi. Ja sam čak hteo da predložim da umesto ovoga, jednoj ulici u gradu damo ime Ljotićevog dede, takođe Dimitrija Ljotića, poznatog po dobročinstvima, ali sigurno bi se našao neko da kaže - vidi malog šta je smislio”.
       Neki, ipak, smatraju da to možda i nije tako loš predlog. Možda da trg dobije ime po porodici Ljotić. I to je bolje nego po Miti. Oni koji nisu mogli da iščekaju da se Ljotićev slučaj reši, odlučili su da trg ipak “obeleže”. Na jednoj od zgrada koje oivičuju centralni gradski plato koji se već dva meseca renovira, stoji grafit: “Ljotić Dimitrije - spas je cele Srbije”.
      
       DRAGANA MATOVIĆ