O hapšenju i optužbi za špijunažu, Koštunici, razgovorima sa Veslijem Klarkom, razaranju Zadra i Mostara, Miloševiću, odlasku u Hag...

      To je život: Momčilo Perišić, predsednik Pokreta za demokratsku Srbiju opisivan je onoliko vremena kao general Slobodana Miloševića. A istina je da mu Milošević nije dao ni jedan jedini čin. “Nije on mene unapređivao, ja sam njega unapredio u rezervnog majora, a pokojnog Pavla Bulatovića u rezervnog kapetana. I onda su dvojica rezervista, kapetan i major, komandovali jednom redovnom generalu”, sa osmehom priča Momčilo Perišić.
       Izbori za predsednika Srbije vratili su Perišića u političku javnost. Vojno sudstvo je posle dugih priprema započelo proces protiv njega zbog špijunaže, a on se, neočekivano, pozvao na poslanički imunitet, kojeg se odrekao neposredno pošto je u motelu “Šarić” na Ibarskoj magistrali bio uhapšen zajedno sa američkim diplomatom Džonom Nejborom u martu 2001. godine. Za neukidanje imuniteta u Skupštini Jugoslavije glasali su ne samo poslanici DOS-a, već i neki poslanici Demokratske stranke Srbije. “Delo za koje me tuže ne zastareva, pa kada prestanem da budem poslanik mogu da mi sude”, objašnjavao je Perišić novinarima.
       Komentar beogradske političke čaršije bio je da je Perišić odavno ucenjen onim što je uradio u Zadru i Mostaru, i pod pretnjom procesa na Haškom sudu bio prinuđen na saradnju s kojom god inostranom obaveštajnom službom i da zato sada izbegava suđenje pred Vojnim sudom u Beogradu čekajući koliko da Vojislav Koštunica prestane da bude predsednik Jugoslavije, toliko i da se ukinu vojni sudovi. Zato razgovor sa generalom Perišićem i počinje od “Kulina bana”, od zadarske epizode. Potonji načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije bio je tada komandant artiljerijskog školskog centra, možda i najsavremenije opremljenog u zamlji čija je skraćenica bila SFRJ.
      
       U Hrvatskoj ste osuđeni na 20 godina robije zato što ste pri napuštanju Zadra artiljerijom gađali neke muzeje, crkve, samostane?
       - Zadar je trebalo da bude centar borbe Hrvatske demokratske zajednice Franje Tuđmana, protiv vojske, jer je u njemu bilo puno savremene borbene tehnike a malo borbenih jedinica, tačnije, one su bile školske. Imali smo oko dvanaest aviona u vazduhu koji su mogli da dejstvuju i imali smo artiljerijsko oružje (ukupno 144) koje je još davno izašlo na slobodni prostor. Prvog dana sukoba sa njima pozvao sam krizni štab i rekao im da prekinu napad na kasarne. Nisu me poslušali. Mi smo odgovarali isključivo streljačkim oružjem. To je trajalo šest sati. Posle šest sati napada ponovo sam nazvao krizni štab i rekao: Prekinite, u protivnom ću odgovoriti najvećim kalibrom isključivo po vojnim ciljevima. Oni nisu prekinuli, mi smo otvorili vatru iz nekih većih kalibara isključivo po vojnim ciljevima. A svaki cilj je vojni, ako se iz muzeja dejstvuje na vojsku, ako se sa zvonika crkve dejstvuje po vojsci, onda je to vojni cilj po međunarodnoj konvenciji.
      
       Potom su usledile optužbe da ste razorili Mostar?
       - Bio sam komandant Bilećkog korpusa i nisam ja uopšte razorio Mostar. U “Našoj borbi”, hrvatski i muslimanski novinari potvrdili su da nikada nisam gađao civilne ciljeve, da sam uvek upozoravao i krizni štab, a i građane preko radija da moram sprečiti dejstvo iz određenog objekta i da nije kriva JNA što pojedine usijane glave umesto da postavljaju te svoje bojovnike na neke isturene topografske objekte, oni ih stavljaju na stambene zgrade.
      
       Haški tribunal nije podigao optužnicu protiv vas ni zbog Zadra, niti zbog Mostara?
       - Haški tribunal me ne potražuje iz dva razloga. Prvo, jer tu zaista nije bilo povrede Ženevske konvencije i međunarodnih ratnih običaja. Drugo, Hrvatska je u to vreme bila nepriznata država i ona je sa paravojskom napadala jedinu legalnu vojsku. Isto je bilo u Bosni.
      
       U proleće 1993. godine prvi put se srećete sa Slobodanom Miloševićem?
       - Posle Bileće, došao sam u Srbiju na mesto načelnika Štaba Treće armije. I upravo tada je Milošević pozvao komandante armija. Glavni povod za razgovor bilo je stanje na Kosovu i Metohiji. Bio je veoma pažljiv sagovornik. Nekoliko meseci kasnije, u avgustu 1993. primio sam dužnost načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije.
      
       Miloševiću se u Hagu sudi i zbog Kosova?
       - Protiv Miloševića sam se borio obavljajući tu funkciju, van javnosti, a kad sam izašao na političku scenu, direktno. Sad je Milošević u Hagu i ne predstavlja opasnost po srpski narod. Nema potrebe da razgovaramo o njemu.
      
       Vi kao načelnik Generalštaba komandujete vojskom koja ima tesnu saradnju sa Vojskom Republike Srpske, tačnije i sad se kaže da je to bila jedna ista vojska. To mišljenje se ponavlja i u Haškom tribunalu?
       - Pošto se raspala SFRJ, raspala se i JNA, a od pojedinaca koji su otišli iz vojske stvorene su nacionalne vojske. Primera radi, bio sam komandant i pretpostavljeni svim generalima koji su kasnije vodili vojske otcepljenih republika. Meni su bili potčinjeni Stipetić, Rasim Delić, zloglasni Dudaković, Agim Čeku.
      
       A da li ste vi u tom trenutku razmišljali: ja sam načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, sarađujem sa vojskom u Republici Srpskoj, ceo svet je protiv toga, jednog dana mogu da me prozovu zbog toga?
       - Ne. Većinu Vojske Republike Srpske činili su oficiri nekadašnje JNA, a rođeni na prostoru Bosne i Hercegovine, kao što su u to vreme gro oficira hrvatske i muslimanske vojske bili pripadnici JNA, a rođeni na prostorima Hrvatske i BiH. Sasvim je logično da sam kao načelnik Generalštaba održavao veoma dobre veze sa svim generalštabima sveta. Dokaz za to su dva aeromitinga, 1996. i 1997. godine, koje smo izveli u vreme sankcija a u kojima su učestvovale i Francuska, i Grčka i Austrija i Italija i Bugarska i Rumunija i Ruska Federacija. E, ako sam sa njima sarađivao, sasvim je logično da sam sarađivao i sa Vojskom Republike Srpske, Republike Srpske Krajine i sa Vojskom Makedonije. Nemam zbog te saradnje nikakvu grižu savesti.
      
       A posle Dejtonskog sporazuma, mi ne bismo mogli da oslobodimo zarobljene pilote da nismo imali uticaj na vrh Vojske Republike Srpske.
      
       Sarađujete sa stranim vojskama iako je Srbija u izolaciji?
       - Vojska je najstarija, najjednostavnija i najefikasnija organizacija, u izgradnji odnosa u vojskama sveta učestvovali su najbolji umovi svih zemalja. I sve vojske imaju približno istu unutrašnju organizaciju. Prema tome, oficiri i generali i vojnici sveta se mnogo lakše razumeju nego i političari, nego i građani.
      
       Vesli Klark, komandant NATO-a za Evropu jedan je od vaših čestih sagovornika?
       - Video sam ga svaki put kada je razgovarao sa Miloševićem. Sa njim je obično razgovarao u okviru neke mešovite delegacije na čijem je čelu bio obično Holbruk, a posle smo dogovore operacionalizovali Klark i ja.
      
       Jeste li u tim razgovorima vi sa njim bili sami?
       - Svi naši razgovori zapisani su i stenografski i fono i ništa nije bilo u četiri oka.
      
       Postoji priča da ste vi razgovarali sa Veslijem Klarkom u četiri oka...
       - Javite se “Nacionalu”, oni imaju neke izvore. Tužio sam ih upravo zbog takvih priča.
      
       Posle hapšenja sa Nejborom krenula je priča da ste čovek koji je stalno sa strancima nešto dogovarao, šurovao, radio?
       - Kada sam se ja borio na frontu za očuvanje pre svega Vojske Jugoslavije i Jugoslavije mnogi iz političke strukture koja je sada na vlasti izražavali su rodoljublje tako što su se slikali s oružjem na grudima, čak naopako postavljenim...
       I kada se 14. marta potpisuje nestanak poslednje Jugoslavije, potreban je medijski spektakl, takav da se pažnja naroda usmeri na nešto drugo. Mene hapse, i to pod optužbom da sam diplomati akreditovanom u našoj zemlji odavao vojne tajne. Koji to ozbiljan političar ne komunicira sa akreditovanim predstavnicima u našoj zemlji? Oni koji su samo na osnovu indikacija da su prisluškivani uzbunili Generalštab i hteli da angažuju VJ, naredili su svojim organima da mene, kao saveznog poslanika i potpredsednika Vlade Srbije prisluškuju šest meseci. Pogledajte te dvostruke aršine. S jedne strane su velike demokrate, legalisti, a kad su oni u pitanju...
      
       Ljudi koji sumnjaju u vas kažu: on ima iza sebe ratne zločine u Zadru i Mostaru, stalno je sarađivao sa Zapadom, oni su ga ucenili i on mora sa njima da sarađuje i zato ne ide u Hag?
       - Takva kosntrukcija je neodrživa samim tim što JNA na tim prostorima nije počinila nikakve ratne zločine. Postupao sam isključivo u skladu sa Ženevskom konvencijom i međuanrodnim ratnim pravom, braneći živote i čast ljudi koji su mi bili povereni.
      
       Vaše pozivanje na imunitet bilo je iznenađenje. Očekivalo se da ćete na sudu dokazati ono što tvrdite: da niste špijunirali i izdavali vojne i državne tajne?
       - Težio sam da slučaj što pre razreši vojno pravosuđe. Verovao sam u njihovo dostojanstvo, čast, profesionalizam i nezavisnost. Kada sam kroz istražni proces sagledao da vojno-istražni organi, tužioci i pojedinci u Vojnom sudu nisu imuni na političke pritiske, pozvao sam se na imunitet.
      
       Šta je dokaz političkog pritiska na sud?
       - Mene hapse kada se potpisuje nestanak Jugoslavije. Onda slučaj miruje. I odjednom pita novinar potpredsednika Demokratske stranke Srbije Zorana Šamija šta je sada sa aferom Perišić. On kaže: to treba što pre da se reši. To je 29. aprila, počinje vikend, a naveče oko 20 časova oglašava se vojni tužilac na televiziji i kaže da će najverovatnije početi istraga protiv Perišića, jer su se stekli svi uslovi, odrekao se imuniteta. Perišić se odrekao imuniteta ne 29. aprila nego 9. aprila. Dolaze predsednički izbori, u vreme izborne tišine na televiziji se najavljuje da će biti podignuta optužnica protiv Perišića. I optužnica se podiže. Idemo u drugi krug, opet izborna tišina, neki mediji najavljuju da će, čim se završi drugi krug predsedničkih izbora, Perišić biti pritvoren.
       A dokaz da je vojno pravosuđe nesamostalno je i to što je državni organ ukinuo njegove odluke da se smanji naknada koja je data za heroje našeg naroda koji su poginuli braneći otadžbinu. Ipak, ovde podržavam državni organ i svaka mu čast za to, ali to je dokaz ograničenja vojnog sudstva.
      
       Da li ste kao načelnik Generalštaba imali kontakte sa tadašnjim opozicionim političarima pre nego što ste otišli s mesta načelnika Generalštaba?
       - Jesam. Imao sam posredne kontakte preko svojih saradnika sa svim opozicionim liderima, a neposredne kontakte sa sadašnjim predsednikom Jugoslavije. Ali o tome sada nema potrebe da govorim.
      
       U javnosti je postojao utisak da između vas i predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice postoji bliskost. Viđali ste se i na slavama kod novinara NIN-a Milivoja Glišića?
       - Sa Koštunicom imam puno zajedničkih stavova ali i razlika. Suštinski razlaz bio je kada on nije hteo da me posluša i smeni Pavkovića i još neke iz Vojske Jugoslavije, a imao je za to dobar razlog. Odmah posle 5. oktobra imali smo sednicu DOS-a na kojoj smo zaključili da se promeni načelnik Generalštaba. Onda, Vojislav Koštunica je rekao da je on već obavio razgovor sa Pavkovićem i da je obećao da će Pavković ostati neko vreme.
      
       Da li ste se vi pokajali što ste ušli u politiku?
       - Ne, nisam se pokajao. Smatram da imam dovoljno znanja, iskustva i sposobnosti da mogu ovom narodu pomoći. Vi znate da je Pokret, iako mala stranka, pozitivno uticao na objedinjenje svih demokratskih snaga, da smo demokratskoj sceni Srbije pružili ono što joj je nedostajalo, na primer, upornost i hrabrost, što je posebno došlo do izražaja 5. oktobra.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ