Tog 18. novembra prisustvovali smo ne samo sahrani jednog isluženog praznika, nego se jasno videlo da mi nešto novo još nismo stvorili

      Izgleda da se SFRJ, konačno preselila - in memoriam. Sat vremena trebalo je Veću građana saveznog parlamenta “treće Jugoslavije”, tog ponedeljka 18. novembra, da upokoji Dan Republike njene prethodnice. Opozicija (njih 16 prema 73), koju je predvodio Vojislav Šešelj, godinama (samo)označavan kao antikomunista, protivila se jedino “hitnom postupku” po kojem se obavlja posao koji čeka još od vremena kada ove vlade nije ni bilo.
       Naši narodni poslanici, pripadnici generacije “pionirskih marama” i resitala u čast “republike rođene u krvi”, sećaju se proslava, praznovanja, spajanja radnih dana i vikenda, putovanja, pa su i malo polemisali “da li smo dosad praznovali u čast 29. novembra 1943. ili 1945. godine”. A znalac svih znanja, poslanik Šešelj, setio se i da je u dobrom delu one zemlje uz “dvadeset deveti” (tad nije trebalo ni pominjati mesec, znala je cela Jugoslavija) išao i svinjokolj. “Nećemo da podržimo stav Savezne vlade, makar i ove godine bio genocid nad svinjama.” I gotovo. Novine su konačno mogle da objave: “Ukinut praznik Dan Republike”.
       Tako je u istoriju (neki bi rekli “na smetlište istorije”) otišao simbol druge države Južnih Slovena koja je potrajala skoro pola veka, koja se raspala u barutnom dimu i u krvi, a koje, inače, nema već više od decenije. To što je praznik nadživeo državu zasluga je Slobodana Miloševića koji se, opet, sada na sudu za ratne zločine u Hagu brani od optužbe da je rasturio, suprotno međunarodnom pravu, tu SFRJ. A Milošević je - “zaslužan” i što je poslednji ostatak stare državne ikonografije himna - “Hej, Sloveni” zvanična pesma “treće Jugoslavije”.
       Vesti koje stižu iz susedne BiH pokazuju da je “Miloševićev sindrom” (paradoksalno!?) opstao kod Bošnjaka. Jer, jedini oni u toj zemlji sada slave 25. novembar, Dan Zavnobiha, onih vremena niži oblik postojanja - Dana Republike. Ako neko nije odavde, sasvim sigurno, ništa neće razumeti. Ali, mi smo svoji i sećamo se kad se SFRJ raspadala o njoj su (u ime “svetle budućnosti” u kojoj ćemo svi piti “koka-kolu” i pušiti “marlboro”, zarađivati tako tri-četiri hiljade maraka), izvikivane najstrašnije pogrde, a rezultati njenog trajanja ocenjivani su kao najmorbidnija društvena retrogradnost. (Istini za volju, istorija se u tom delu ponovila, jer se nekako tako i “druga Jugoslavija” 1945. izjašnjavala o “prvoj”!) Kad je “svetla budućnost” stigla i počela da nam ispostavlja svoju cenu za koju su, izgleda, naši džepovi plitki, moglo se uočiti da i nije trebalo jurnuti kao stampedo, gaziti, lomiti, rušiti. Ni “crveni đavo” više nije tako crn, a za vrednovanje istorijskog učinka zemlje koju smo sahranili trebaće svakako manje emocija i više vremenske distance.
       Ne bi bilo za Balkan logično da ova politička elita, koja je na sasvim suprotnim ideološkim pozicijama od graditelja SFRJ, i na komemorativnom skupu oda priznanje dostignućima države na čijim razvalinama gradi svoju zajednicu. Međutim, nameće se misao da bi oni - dok naočigled svog naroda i celog sveta oko sastavljanja ustavne povelje prave commedia dell’arte - mogli da obrate pažnju na stepen ozbiljnosti, koncentraciju na državničke poslove kojim se u tom zabačenom Jajcu radilo na utemeljivanju države, a koja je potrajala “samo” pola veka. Koji će biti rok trajanja Solanine Jugoslavije?
       Kad je 1943. godine, u jeku svetskog rata, političko-revolucionarne elita sebe nepogrešivo tačno stilizovala pre svega kao borce protiv fašizma, njena “ustavna komisija” je u šumi odlučila da održi drugi AVNOJ (Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije). Bila je ideja: obnoviti Jugoslaviju, ali i doneti socijalizam. Za to je trebalo dobiti podršku naroda, privoleti međunarodnu zajednicu i izbaciti iz igre predratnu elitu. AVNOJ se, možda, može definisati kao delo dosledne primene makijavelističke veštine ali je, u svakom slučaju, primer uspešno izvedene političke operacije. Na kraju su i Istok i Zapad podržali taj državni projekat. A o većini naroda da i ne govorimo.
      
      
       Čak je ostajalo prostora i glavnom projektantu J. B. Titu da, prepričavajući kako su “oni (Zapad) napravili sa Staljinom aranžman 50 prema 50”, gradi mit o samostalnosti, jer “mi smo vodili takvu politiku da ispunimo i učvrstimo ono što smo u Jajcu odlučili”. Na čemu će ova država da stvara mit o moći svojih temelja? Na odlukama sa Žabljaka? Na istorijskom danu kad je Havijer Solana doleteo u Beograd da kaže graditeljima države da su se oni poduhvatili gradnje Skadra na Bojani, jer sami toga nisu mogli da se sete? Svakako da nije prijatno da se na primeru Jajca i AVNOJ-a podseća na sve zablude naše elite koja sem opštih načela (demokratija, put u Evropu, uspešna kapitalistička ekonomija) nema plan kretanja ka cilju. Tako ne postoji ni ideja šta bi mogao da bude novi “Dan Republike”.
       Jer tačno je, koliko god to patetično zvučalo, da su “veliki datumi u istoriji nalik večnim bakljama koje u srcu naroda bude ponos na ostvarena dela i pale nove vatre, nove plemenite težnje daljih pokolenja”. To što dobri poznavaoci “imena i dela najvećeg sina naših naroda” prepoznaju odakle stižu ove reči ne znači da ovako nešto nisu baštinili i nemački političari povodom 3. oktobra, Dana nemačkog ujedinjenja, na primer. Jer, neki obrasci se u istoriji jednostavno ponavljaju.
       Tog 18. novembra prisustvovali smo ne samo sahrani jednog isluženog praznika, nego se jasno videlo da mi nešto novo još nismo stvorili. Uostalom, novine su javile da je u vrhovnom zakonodavnom telu države “sednica do pauze trajala samo sat, a kvorum je jedva obezbeđen za nastavak”.      
      
       SLOBODAN RELJIĆ