(“Sirogojno Compandž” NIN br. 2708)

      Od uvođenja višestranačja u Saveznu skupštinu retko kada se desilo da jedan akt bude stavljen na dnevni red i bude usvojen uz saglasnost svih stranaka, kao što je to slučaj sa Deklaracijom o zaštiti ćirilice. Postoji opasnost da ovaj stav saveznih poslanika uskoro bude obesmišljen. Naime, u dosadašnjim pregovorima u vezi sa ustavnom poveljom utvrđeno je da će ćirilično i latinično pismo biti u zvaničnoj upotrebi ravnopravni. Time je učinjen nepotreban ustupak vladi u Podgorici, koja i ovime želi da ostvari određene poene pred nacionalnim manjinama u Crnoj Gori. S obzirom na prirodu buduće zajednice i karakter same ustavne povelje, ako nije moguće usvojiti ćirilicu kao zvanično pismo, najbolje bi bilo ovo pitanje ne regulisati u ovom trenutku. Propisi o službenoj ili javnoj upotrebi pisma se krše i to kako u Srbiji gde ćirilica kao zvanično pismo treba da ima primat, tako i u Crnoj Gori gde nema proklamovane jednakosti dva pisma.
       Za ovakvu situaciju u kojoj nadležni organi mnogo ne brinu da se u ovoj materiji primenjuju propisi i štiti nacionalno pismo, a značajan deo građana reaguje na to ravnodušnošću, ima više objašnjenja. Po našem mišljenju, objašnjenje treba tražiti u dugogodišnjoj obrazovnoj orijentaciji koja nije negovala osećaj za vrednost nacionalnog pisma, što je uzrokovano dugogodišnjim političkim pritiscima koji su za nacionalizam oglašavali svaki pokušaj promovisanja ćirilice. Sredinom osamdesetih godina prošlog veka udžbenici samo dva profesora na Pravnom fakultetu u Beogradu štampani su ćirilicom. U dužem periodu vremena bilo je teško naći pisaću mašinu sa ćiriličnim slovima. Sledi zastoj u razvoju ćiriličnih fontova i grafičkih mogućnosti ćirilice. Najzad, kao posledica pogrešne nacionalne politike došlo je do razvijanja kompleksa niže vrednosti u odnosu na sve ono što nam dolazi sa Zapada, pa tako i u odnosu na latinično pismo. Ćirilica je zaostalo i popovsko pismo, a latinica nas približava Zapadu.Pod “dugogodišnjim” treba razumeti period koji traje od 1944. godine. Miloševićev režim u ovome ništa nije promenio. Ekscesi koji su označeni kao “nacionalistički” bili su samo kulminacija jedne, po srpski narod i njegovu kulturu, štetočinske politike.
       Deklaracija sadrži i apel da se prilikom prevođenja operativnog sistema “vindous” i programskog paketa “ofis” koristi ćirilica, umesto latinice kako je to najavljeno od strane Majkrosofta. Zapravo, najavljeno je da će se izvršiti samo delimičan prevod, s tim da bi se za sledeće dve godine, zavisno od potražnje na tržištu, izvršilo kompletno prevođenje i to na ćirilicu. Prevod mora odmah biti na ćirilici. Njeno naknadno uvođenje biće nemoguće ili otežano zbog stečene navike. Za zemlju koja teži skokovitom napretku ne izgleda prihvatljivo da se ovaj posao odlaže - Slovenija, Hrvatska, Bugarska, Rusija, Ukrajina i druge zemlje već imaju ove programe na svom jeziku i na svom pismu. Prevod je neophodan i za školovanje našeg kompjuterskog podmlatka i razvoj softvera. Razume se da ovaj trošak ne mora da snosi Majkrosoft kao poslovna organizacija. Postoji nada da će Vlada Republike Srbije obezbediti za to potrebna sredstva i da ćemo poći u korak bar sa našim susedima. Odluka koja se zahteva nije važna samo za kompjuterizaciju naše zemlje, već je ona od mnogo šireg kulturnog i civilizacijskog značaja.
      
       RADOJE PRICA,
       Beograd