(“Poštena inteligencija i prljave stvari”, NIN br. 2708)

      Sve učestalije se javlja mišljenje da Srbija i pored rušenja ozloglašenog starog režima nije uspela da se oslobodi nacionalizma koji se prirodno javlja kao najizrazitija i najozbiljnija prepreka uspostavljanju stabilnog demokratskog društva. Potpisnici Pisma upozorenja srpskoj kulturnoj javnosti nedavno su se oglasili kao izraziti predstavnici ove struje mišljenja, otvoreno tvrdeći da Srbija puževskim korakom ide u budućnost uporno zagledana u prošlost. U ovom pismu sadržane su sve odlike jedne pre svega izrazito političke koncepcije (iako prividno dolazi iz sfere kulture), a čija je suština oličena u nekoliko jasno formulisanih tvrdnji o predominaciji ozloglašenog velikosrpskog nacionalizma na našoj političkoj sceni.
       Pre donošenja konačnih sudova i ocena o predominaciji nacionalizma u Srbiji bilo je potrebno pružiti mnogo validniju i ozbiljniju argumentaciju i pri tom odgovoriti na nekoliko važnih pitanja. Koje to političke grupacije i predstavnici kojih stranaka vode i kreiraju danas kulturnu politiku u Srbiji?
       Interesantno je da ova grupa večitih i patentiranih boraca protiv srpskog nacionalizma nijednu reč nije rekla o stvarnim društvenim, ekonomskim i političkim problemima sa kojima se suočava postmiloševićevska Srbija. Za njih je najvažnije da zadrže svoju ekskluzivnu ulogu u borbi protiv antimodernizma i nacionalizma u Srbiji. Ako događaji od 5. oktobra nisu označili i radikalni raskid sa tzv. nacionalnom politikom koju je vodio stari režim onda taj društveni i istorijski prevrat nije imao nikakvog smisla i efekta. A upravo je veliki društveni pokret građana, koji je bio glavna i odlučujuća snaga u rušenju starog režima, bio pokret koji je u sebi pre svega nosio zahtev i težnju za potpunim diskontinuitetom sa antimodernom, konzervativnom, pseudonacionalističkom politikom režima koji je doveo u pitanje elementarne pretpostavke postojanja srpskog naroda i građana Srbije. U diskusiji o spomeniku knezu Lazaru, Lazar Trifunović je 1971. godine izneo svoje stanovište o nacionalnoj politici u Srbiji.”Srbija danas nije ni nacionalna, ni suverena država, jer više ne odlučuje sama o svojoj sudbini, njene granice nisu ni istorijske ni etničke, već uslovne i stvorene dogovorom. Narod koji je podjednako sa drugim jugoslovenskim narodima vodio veliku oslobodilačku revoluciju, izašao je iz Drugog svetskog rata nacionalno dezorijentisan i razbijen, satran pod sramni žig aleksandrovske diktature, koju ne samo da nije želeo, ni voleo, već je i oborio. Punih 25 godina taj novi, klasno oslobođeni srpski narod nema svoj nacionalni život, ni svoj nacionalni program. Srbi su zaboravili svoju prošlost, odrekli se svoje istorije, postideli svojih pobeda na Ceru i Kolubari i svog poraza na Kosovu, jer je cela srpska prošlost od Svetog Save do Soluna, proglašena popovštinom i mračnim pravoslavljem, nacionalizmom i unitarizmom... Na srpskom se šovinizmu uporno insistira i svaka normalna rasprava o nacionalnoj kulturi i o orijentaciji, proglašava se nacionalizmom.” Ove reči mudrog Lazara Trifunovića samo svedoče o tome da postoje neke konstante i kontinuiteti u raspravi o nacionalnom identitetu i položaju srpskog naroda. Kao da se posle tri decenije vraćamo na početak, iste simplifikacije, neobjektivnosti, proizvoljnosti i pokušaji da se srpski nacionalizam žigoše i obeleži kao najveći i najrazorniji problem našeg savremenog društva.
      
       MARINKO M. VUČINIĆ,
       Beograd