Za vreme nedavne posete Lukašenka Moskvi Rusi su staru priču o savezu između Rusije i Belorusije prihvatili tako što su gostu ispostavili nepodmirene račune za gas i naftu. Nije bilo zaštite Belorusije od uvećanog pritiska Zapada, čak ni utehe

      Godinama je predsednik Belorusije Aleksander Lukašenko imao istu spoljnopolitičku taktiku: kad pokvari odnose sa Zapadom, priklanja se Rusiji, oživljavajući staru sentimentalnost, pa i staru ideologiju, a kad mu nešto zapne u odnosima sa Rusijom, počinje da flertuje sa Zapadom. Takva taktika je uspevala nekim istočnoevropskim političarima u hladnom ratu, kad je svet bio ideološki podeljen i blokovski antagoniziran i kad su se Istok i Zapad stalno oko nečega sukobljavali. Danas toga više nema, pa je svako nastojanje da se uz pomoć Rusije izigra ili zaobiđe Zapad anahrono i nesvrsishodno, a ponekad i tragično - što najbolje dokazuje krah politike Lukašenkovog prijatelja Slobodana Miloševića i njegovih nastojanja da velike sile stalno suprotstavlja jedne drugima.
       U priklanjanju Rusiji Lukašenko je naišao na partnera koji ga je nadmašio u njegovoj sopstvenoj igri. U avgustu je Putin predložio Belorusiji da uđe u savez sa Rusijom, znajući, naravno, da će Lukašenko, uprkos svojim euforičnim izlivima prijateljstva prema braći Rusima, izbeći čvrst zagrljaj. Tako se i desilo. Lukašenko je optužio Putina da želi Belorusiju da liši suvereniteta (“suverenitet nije na prodaju”) i da je pretvori u rusku guberniju, što čak, kako je rekao, ni Staljin nije pokušavao.
       Tako je zamrla priča o savezu dve države, koja se s vremena na vreme priča već pet godina. Ona po nečemu liči na priču kojom se i sami kod svoje kuće dugo bavimo, s tim što bi Rusija i Belorusija ušle u savez iz želje i interesa da budu zajedno, a Srbija i Crna Gora će ostati zajedno ako za to otkriju želje i interese. Ovih dana rusko - beloruska priča je ponovo oživela, kad se Lukašenko, u dosad najtežoj izolaciji u kojoj se zadesila Belorusija, ponovo obreo u Moskvi, tražeći njenu zaštitu od uvećanog pritiska Zapada ili makar utehu.
       Rusi su ovoga puta priču o integraciji dve države prihvatili tako što su Lukašenku za početak ispostavili nepodmirene račune za gas i naftu. I dok se deo štampe nije libio da gosta podseti da je, odbijajući letos savez sa Rusijom, pokazao da mu je više stalo do očuvanja lične vlasti, nego do saveza dva bratska naroda, Putin se obratio Lukašenku u prisustvu novinara:
       “Činjenica da sti vi još jedanput izrazili privrženost Belorusije integraciji sa Rusijom, i to na prvom mestu među postsovjetskim zemljama, za nas je vrlo važan signal. Spoljna politika Rusije je potpuno otvorena i transparentna i mi nastavljamo da gradimo odnose na takav način sa svim našim partnerima, uključujući Belorusiju.” Ništa se, dakle, u potaji neće desiti između Rusije i Belorusije - poručivao je Putin. Lukašenko je, kako su uočili strani dopisnici, sedeo “skrušeno i poniženo”.
       On se nije ovoga puta javno suprotstavio nastojanjima jakih ruskih korporacija da se uključe u privatizaciju beloruskih državnih preduzeća. Nije govorio da Ukrajinom “neće vladati oligarsi”, a obećao je da će državni gasovod duž Belorusije, preko kojeg Rusija želi da kontroliše isporuke gasa na Zapad, uskoro biti stavljen na tender za privatizaciju. Ćutke je priznao i nužnost uspostavljanja čistih odnosa u ekonomskoj saradnji, budući da Belorusija još dobija energente iz Rusije po subvencionisanim cenama.
       Ako je ovako prošao u Rusiji, gde je tražio i utehu i podršku, na Zapadu će se Lukašenko, po svemu sudeći, suočiti sa još većom odbojnošću nego do sada, jer sam pokušaj da se, približavanjem Moskvi, odupre dosadašnjim prinudama neizbežno će indukovati zapadni pritisak.
       Zbog erozije ljudskih prava i demokratskih principa u Belorusiji - kako je objasnio predstavnik za štampu Bele kuće - odnosi između Minska, na jednoj, i Vašingtona i Brisela, na drugoj strani, napeti su već duže vreme. Uz to su došle i optužbe iz Vašingtona da Belorusija, kršeći embargo UN, nastavlja vojnu saradnju sa Irakom i u potaji mu prodaje oružje, a ne rezervne delove za stare traktore, kako tvrdi Minsk.
       Zbog toga Lukašenko, iako je Belorusija članica Partnerstva za mir, nije bio pozvan na samit NATO zemalja u Pragu. Potom je i njemu i petnaestorici njegovih najbližih saradnika zabranjeno putovanje u zemlje Evropske unije i u SAD. Evropska unija je ranije slične zabrane uvela samo za zimbabveanskog predsednika Roberta Mugabea i za Slobodana Miloševića pred kraj njegove vladavine.
       Posle dramatičnog pogoršanja odnosa između Minska i Sjedinjenih Država i zemalja Evropske unije, pokazalo se da Moskva zapravo ne želi da povuče bilo kakav politički potez prema Belorusiji koji bi mogao izazvati negodovanje na Zapadu. Malo ko sad ozbiljno veruje u savez Rusije sa Belorusijom (bar onom na čijem bi čelu ostao Lukašenko), a jedan ruski komentator je skeptično napisao: “Rusija može sa Belorusijom da održava iste onakve odnose kakve ima sa Severnom Korejom i Iranom.”
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ