Ljudi koji vode državu, koji su dobili mandat da rade u ime svih, moraju jasno, nedvosmisleno da pokažu da jesu za demokratsku transformaciju medija

      Deo kaljuge, u koju smo se tako duboko zaglibili poslednjih deceniju i po, u opasnoj meri čine mediji, javna glasila, sredstva informisanja ili kako se sve zovu ili smo ih zvali. Njihovo delovanje, poslednjih desetak i više godina, posebno u vreme Miloševićeve vlasti, činilo je blato živim, uvlačilo ga u pore, usta, oči, uši. Nisu bili svi isti, ali to je poznato. Posledice postoje.
       Simbioza novinara i moćnika, nasleđena iz prošlih vremena, odgovarala je i jednima i drugima. Prvi su tako preživljavali, drugi postajali još moćniji. Treći najčešće gubili nadu da će se ikad izaći iz orvelovskog kruga.
       Ako sada, kada smo zgrabili komad čvrstog tla, posegnemo ponovo za metodama prošlosti, ako ne odbacimo načine ponašanja koji su nas unazađivali, ako naivnost verovanja da je moguće imati slobodne, profesionalne i od centara moći distancirane medije ne pretvorimo u realnost takvog verovanja, može nam se lako dogoditi da nikada ne ostvarimo svoje snove o slobodi, demokratiji, Evropi. Sreća nije usud i ne događa se onima koji je neće. Političari koji misle da još nije vreme da novine, radijske i televizijske kuće prepuste njihovoj službi javnosti, biznismeni i stari i novi koji očekuju da im se skriveni novac doturen ovde ili onde neskriveno višestruko vrati, ali i medijski poslenici koji su spremni da na svemu tome grade svoje pozicije i profesionalnu egzistenciju, osetiće gorčinu greške kada zagrizu sopstveni rep. Kada njihova simulirana carstva počnu da se ruše.
       Put razvoja medijskih sistema moderne Evrope i sveta, dugotrajno je iskustvo sukoba: političkih i ekonomskih uticaja na medije i njihovog odupiranja tim uticajima u cilju jačanja demokratije. Sila i presija polako su uzmicale pred ljudskom potrebom za javnošću svega što je u opštem interesu. Sama vlast, pa i sama sila, postajale su tako prozračnije i podložnije kontroli. Što taj proces nije sasvim završen i što konflikt nije idealno razrešen ni u najdemokratskijim zemljama, ne sme biti razlog nikome da od cilja odustane.
       Ljudi koji vode državu, koji su dobili mandat da rade u ime svih, moraju jasno, nedvosmisleno da pokažu da jesu za demokratsku transformaciju medija. To znači da odustanu od očekivanja da će ih, s obzirom na njihove trenutne pozicije, mediji bespogovorno podržavati, odreći se kritike ili prećutno raditi za njih. Ma kojoj opciji pripadali. Razume se, poliranje zahteva i druga strana medalje.
       Mediji i ljudi koji u njima rade, moraju da menjaju navike. Ne samo da se bore za samostalnost, nezavisnost, autonomnost, već za jačanje profesionalnih kriterijuma, za odgovornost, nepodmitljivost i, takođe, podložnost javnoj kontroli. Sve to treba što pre podupreti dobrim zakonima i njihovom primenom, ali još više stavom, ličnim odnosom i verom da je moguće raditi čisto, a bez osećaja da se tako gubi. Naprotiv, tako se svašta dobija.
      
       (Autor je direktor Radio Beograda i mentor za radio-novinarstvo na FPN-u)