Veći deo poslova i inicijativa kojima se Dimitrije Mitrinović bavio tokom svoga dugog boravka u Engleskoj, proizašao je neposredno iz njegovog užarenog mladalačkog programa preuređenja sveta i budućnosti, za koji je još početkom 1914. godine u Minhenu pridobio ruskog slikara Vasilija Kandinskog i nemačkog pesnika Eriha Gutkinda. Na prvom mestu, ispoljio se snažan Mitrinovićev zaokret u odnosu na raniju nacionalnu akciju i jugoslovenski politički rad, kao i na njegov bujni zaverenički zamah u Bosni i razgranatu borbu za narodno ujedinjenje. Tu je zatim mogla da se vidi razrađena ideja svečovečanske prosvećenosti, duhovnog spoznanja i moralnog preobraženja; potom, napor za upoznavanjem skrivenih i zapretanih moći u čoveku, oslobađanje i podizanje psihičke energije, udruživanje i prosvetljenje u malim krugovima posvećenika, ezoterično, pomalo mistično okupljanje u grupama za izučavanje “drugih znanja”, okultnih učenja i onostranih iskustava. U Mitrinovićeve akcije tokom boravka u Engleskoj spada i organizovani zajednički rad za zajedničku stvar, izlazak u javnost preko društava i škola za socijalne i psihološke studije, raznih predavanja i grupnih eksperimenata, duhovnih vežbi, društvenih inicijativa, javnih izjava i stručnih publikacija.
       Posebno, bili su zapaŽeni politiČki pokušaji da se međuratno britansko društvo prilagodi novom vremenu i novom poretku, koji se tih godina rađao u Evropi. Nacionalni odnosi na Balkanu, Mlada Bosna, avangardna pobuna, srpsko pitanje, sporazum sa Hrvatima, jugoslovenska misao i narodno ujedinjenje, iz te nove britanske perspektive postali su za Mitrinovića suviše sporedni, mali i lokalni u poređenju sa velikim planetarnim zamislima, koje su posle Prvog svetskog rata zaokupljale njegovu proročku maštu. U Mitrinovićevoj glavi tada su, kako je o njemu iz prve ruke posvedočio engleski pesnik Edvin Mjur, “postojali samo veliki vremenski tokovi” i apokaliptičke vizije budućih milenijuma, i to tako upečatljive i “toliko približene da su izgledale kao sutrašnjica”.
       Prvi i odlučujući korak na novom Mitrinovićevom putu od nacionalne dogme do planetarne utopije bila je njegova saradnja u listu “Novo doba” (The Nenj Age), ostvarena kroz prijateljstvo sa uglednim novinarom A. R. Oražom. Pod pomalo čudnim i simboličnim pseudonimom M.M. Cosmoi, u redovnoj rubrici “Svetska zbivanja” (The Njorld Affairs), koju je nešto duže od godinu dana, kroz 54 nastavka, vodio od 19. avgusta 1920. do 13. oktobra 1921, Mitrinović je izložio gotovo sve svoje glavne ideje i veće zamisli kojima se u toku narednih trideset godina bavio u Engleskoj. Iz tih zapažanja o stanju sveta i mnoštva predloga o budućem čovečnijem organizovanju ljudskog roda, potekla je Mitrinovićeva ideja o Evropskoj Federaciji i Savetu Evrope. Punih osamdeset godina o toj ideji se sasvim malo znalo i još manje govorilo, sve dok se na početku novog XXI veka nije postavilo pitanje uključenja Srbije i Jugoslavije u Evropsku uniju.
       Zanimljiva kao deo Mitrinovićevog širokog utopijskog programa i njegovog radikalnog avangardnog nezadovoljstva, ideja o evropskoj zajednici privlačila je dugi niz godina samo njegove najbliže saradnike i prijatelje, među kojima je odlučujuću ulogu imao A. R. Oraž, čovek koji je ostavio jak pečat i vidljiv trag u javnom životu britanske edvardijanske epohe.
       Vezu sa urednikom londonskog lista “Novo doba” A. R. Oražom, Mitrinović je uspostavio tokom Prvog svetskog rata, preko Pola Selvera, publiciste i prevodioca srpskih narodnih pesama, kome je kao emigrant ponekad pomagao u radu. Oraž je tih godina bio istaknut engleski novinar u najelitnijem krugu liberalno i levo orijentisanih intelektualaca sa razvijenim smislom za socijalne odnose. Blizak levim fabijanistima, neposredno suočen sa plamenom boljševičke revolucije, Oraž se bio ponešto udaljio od krajnje levice, zaplašen pretnjom da bi jedna nasilnička ideologija, makar u osnovi bila pravedna, mogla zavladati svetom. Smatrao je da Zapad treba da uđe u dijalog sa Istokom i da pripremi svoj odgovor na izazov Ruske revolucije, odgovor koji neće biti nikakvo borbeno prestrojavanje buržoazije u sukobu sa proleterskom klasom, nego jedan novi alternativni napor prosvećenih duhova, napor koji bi možda mogao dovesti do novog poretka u svetu. Svojom uzbudljivom vizijom svečovečanske budućnosti, koju je rečito izlagao kao duhovnu protivtežu totalitarizmu, Mitrinović je, u tim danima kada se tek rađao komunistički svet, smelim idejama i proročkim mišljenjem o celini sveta sasvim očarao i pridobio Oraža.
       Obuzet takvim hrabrim vizionarstvom, Oraž je predložio da njih dvojica, pod zajedničkim pseudonimom M. M. Cosmoi, u njegovom listu otvore i vode novu rubriku “Svetska zbivanja” i da preko stranica uglednog i tiražnog londonskog nedeljnika ponude drukčiju sliku budućnosti ljudskog roda. Mitrinović je štedro rasipao futurološke ideje i smelo razbacivao neočekivana, nadahnuta, paradoksalna i neizvodljiva rešenja, služeći se usijanim, teškim, orakulskim stilom “monstruozne lepote”, drukčijim od svega što se dotad moglo čitati. Oraž je smirivao razbarušeni proročki stil uspaljenog srpskog avangardnog pesnika sa Balkana, koji je za sobom već imao jedan uzbudljiv futuristički projekat u “Estetičkim kontemplacijama” iz 1913. godine i neostvarenu gromadnu zamisao pokreta “Osnove budućnosti”, za koji je imao podršku Kandinskog, njegovih saradnika iz minhenskog kruga “Plavi jahač” i kontakte o saradnji sa desetinom vodećih evropskih intelektualaca.
       Prva četiri meseca Oraž je prerađivao Mitrinovićeve članke, deleći s njim ne samo pseudonim M. M. Cosmoi već i mnoge ideje o stanju i preobražaju sveta. Na kraju Prvog svetskog rata taj svet se našao u korenito izmenjenim prilikama, bez dotadašnjih velikih imperijalnih sila - Nemačke, Austrougarske, Rusije i Otomanskog carstva - koje su pre toga upravljale Evropom. Uzdrmana komunističkom pobedom u Rusiji, suočena sa rastućom plimom stalnih političkih promena, privrednih kriza i socijalnih nemira, a pogotovu sa sve jasnijim levim i desnim totalitarizmom koji je iznikao, bujao upravo na njenom tlu, Evropa je bila bez pravog moralnog oslonca, kakav je ranije imala u svojoj hrišćanskoj veri i svome materijalnom bogatstvu. Sumrak Zapada video se na čitavom horizontu. Podjednako izgubljenim, otuđenim i izneverenim osećali su se i pobeđeni i pobednici.
       Prvi zapis o stanju sveta, sudeći po idejama, bio je nesumnjivo Mitrinovićev, sa jasnim odblescima njegovih već ranije izraženih stavova:
       “Zašto bi svet, mislimo svi mi, trebalo da teži miru? Odgovor je: svetski mir je apsolutni uslov za individualnu sreću, i to će se sve više potvrđivati što se svet više bude pokazivao kao jedan. Tvrdnju da je čovečanstvo jedna vrsta, treba dopuniti tvrdnjom da je čovečanstvo Jedan Čovek; a ovo opet treba dopuniti tvrdnjom da je svaki čovek - taj Čovek. Svaki čovek je istovremeno individualan i univerzalan, i Čovek i Čovečanstvo. Ispod individualne svesti i iza naših individualnih organa i funkcija leži kolektivna, rasna, a možda čak i dublja svest, u kojoj se svako od nas kreće, živi i ima svoje biće. Istina je da taj naš mali mehurić svesti o sebi, koji pluta po okeanu svesti o svetu, nije svestan najvećeg dela zajedničkog života kojem pripada; on i ne poima samosvesno da se cela vasiona muči, da stenje i da se porađa u sebi. Ali, nedavna istraživanja su pokazala da nema rase, nacije, niti pojedinca na svetu koji nije doprineo ili neće doprineti samoj materiji od koje je sazdan ljudski um. Pošto je jedinstvo svesti zajedničko za vasceli život, pojedinac je potpun samo kada samostalno sudeluje u svemu: ‘Svi su odgovorni svima za sve’, kaže Dostojevski.”
       Drugi fragmenat, koji postavlja zahtev za adekvatnim odgovorom Zapada na izazov komunizma, odgovarao je više Oražu: “Liga naroda je tipičan delić sklopljene buržoaske mašinerije kome je glavni cilj da svet zadrži onakvim kakav jeste. To je negacija progresa, harmonija bez pokreta. Mi nismo pozvani da dižemo revoluciju protiv ruske revolucije zbog nje same, već zbog suštine - naša duhovna revolucija mora biti revolucija razumevanja, zasnovana na svetskoj politici u kojoj svaka rasa i svaka nacija ima svoje mesto, jer je svet jedan i jedinstven. Ruski doprinos svetu je otkrovenje o pogrešnosti sveta, učinjeno po cenu ogromnih sopstvenih žrtava. Nema potrebe da ijedan narod ponovo isto dokazuje, iako će se to svakako ponoviti ako svetu bude potrebno. Pružen je najjasniji mogući dokaz da je stari svetski poredak zastareo, da je, ako hoćete, i Bog njime nezadovoljan; izazov ne zahteva ponavljanje dokaza, već nov svetski poredak koji će svako ponavljanje učiniti nepotrebnim i nemogućim.”
       Već u trećem zapisu iz “Svetskih zbivanja”, obe ruke se dopunjuju: “Jedina alternativa je: primena funkcionalnog principa na poimanje sveta kao jedinstvenog organizma u razvoju koji se najpre ostvaruje na psihološkom planu.”
       Prema svedočenju Oražovog biografa Filipa Merea, sviranje u četiri ruke prekinuo je Dimitrije Mitrinović, kada je Oraž u svojoj sopstvenoj rubrici “Čitaoci i pisci”, do koje je silno držao, objavio ironičan komentar o uzavrenom proročkom stilu M. M. Cosmoi-ja. Mitrinović se nije dao pokolebati, ostao je veran sebi i otad bio je isključivi autor “Svetskih zbivanja”. Rubrika se održala sve dok tiraž lista nije počeo ozbiljno da pada, što je išlo uporedo sa otporima koji su se čuli sa svih strana, čak i iz britanskog Parlamenta. Našavši se na nizbrdici, “Novo doba” se više nije moglo zaustaviti. Godinu dana posle razlaza sa Mitrinovićem i gašenja rubrike “Svetska zbivanja”, Oraž je napustio “Novo doba” da bi na sličnim osnovama deset godina kasnije pokrenuo drugi list “Novi engleski nedeljnik” (Nenj English Njeekldž).
       Alfred Ričard Oraž (1873-1934), smatran je čudnom i pomalo tajanstvenom pojavom britanskog javnog života s kraja XIX i početka XX veka. Sirotinjsko dete bez višeg obrazovanja, u mladosti bio je učitelj, raspet između protivrečnih krajnosti - laburizma i teozofije. Otvorenog uma, pun nepresušne duhovne gladi i intelektualne radoznalosti, uključio se u grupu lokalnih filozofa, otkrio bezmerni svet ideja i nepresušnu snagu ljudskog duha koju je tek trebalo spoznati i shvatiti. Kada je iz Lidsa prešao u London, pristupio je fabijanistima, čiji mu je vođa, proslavljeni dramski pisac Dž. B. Šo, zamašnom sumom novca pomogao da kupi klonuli list “Novo doba” i da novinama udahne romantične liberalne ideje prosvećenog socijalizma. U društvu istaknutih britanskih intelektualaca, koji se smatraju važnim tvorcima mišljenja onoga vremena - kao što su Dž. B. Šo, H. Dž. Vels, G. K. Česterton, Arnold Benet, Hilari Belok - Oraž je smelo otvorio vrata novoj generaciji pisaca, među kojima su bili Ezra Paund, Edvin Mjur, Edit Sitvel, Herbert Rid, Ketrin Mensfild. Pomagao je širenju avangardnih pokreta i škola koje su dolazile iz Evrope: kubizmu, futurizmu, bergsonizmu, frojdizmu. Pod njegovim uredništvom, časopis je u početku napredovao i ubrzo postao prestižna londonska tribina građanske intelektualne elite, lišene aristokratskog sjaja i ekskluzivnosti Blumsberija. Iako nije plaćao honorare saradnicima, časopis je okupio značajna imena onoga vremena i za kratko vreme postigao tiraž od nekoliko hiljada primeraka, što je u ono vreme bilo više nego dovoljno za takav elitni časopis, otvoren prema svim novim umetničkim tendencijama. Urednici su po ceo dan bili u redakciji, družili se sa saradnicima kao da su jedna velika porodica. Preuzeli su iz Evrope boemsku naviku okupljanja po kafanama, žučno su razmatrali književne pojave i tokove, mudrovali i vodili beskrajno duge razgovore u obližnjem restoranu “Ej-Bi-Si” na Čenseri Lejnu, gde je Oraž znao da provodi sate i sate, gde je primao stranke i ponekad čak držao sastanke redakcije.
       “Svetska zbivanja” dosad nisu ozbiljnije razmatrana u srpskoj književnosti.
       Iako su bila vaŽan deo celokupnog Mitrinovićevog književnog i javnog rada, temelj njegovih inicijativa za vreme boravka u Engleskoj, čak možda i najdalji duhovni domet jednog srpskog mislioca na modernoj evropskoj sceni, za “Svetska zbivanja” se u jugoslovenskoj i srpskoj javnosti nije ni znalo sve dok o Mitrinoviću nije napisana prva veća studija. Čak i oni koji su o njemu pre toga davali opšte enciklopedijske podatke, koji su se suprotstavljali njegovom jugoslovenstvu, podsmevali njegovom misticizmu ili ga smatrali fantastom, opsenarom, guruom, mistagogom, belim magom ili prevarantom, čak ni oni nikada nigde nisu pomenuli njegovu saradnju u listu “Novo doba” - jer za to naprosto nisu znali, niti su ih zanimali takvi proročki predlozi. Videli su ga tamo gde su ga sami smestili, u ulozi koju su mu sami odredili; sudili su o njemu onako kako su ga, iz svoga kosog i memljivog ugla, uskogrudo i pristrasno sami videli.
       “Svetska zbivanja”, doduše, ni u Engleskoj nisu bila objavljena u zasebnoj knjizi, iako tamo duže od pedeset godina postoji zadužbina koja se stara o njegovom nasleđu. Kompletirani su jedino u okviru njegovih odabranih spisa, ali i tu nepotpuno, sa skraćenjima. U njegovim Sabranim djelima, koja su izašla početkom 1991. godine u izdanju sarajevske “Svjetlosti”, “Svetska zbivanja” su, posle punih dvadeset godina mučnog natezanja s izdavačima, mogla biti doneta samo u škrtom izboru, tek kao naznaka za ono šta u sebi sadrži ta velika košara ideja (Mitrinovićev zibaldone), puna raznovrsnih zapažanja, pogleda, komentara, ocena i predloga o tome kako bi globalnu situaciju sveta posle velikog svetskog rata konačno trebalo sagledati i srediti iz jedne opšte čovečanske perspektive.
       Iako duboko i tragično podeljen politikom, verama, rasama i interesima, svet je, po mišljenju Mitrinovića, bio i ostao jedinstven planetarni organizam u vlasti ljudske vrste. Ljudska vrsta upravlja zemaljskom kuglom, kontroliše oko 80 odsto ukupne površine sveta i svih zemaljskih dobara, ali stalno svekoliki ljudski rod izlaže krvavim istorijskim promenama, velikim društvenim pokretima, plimama i osekama civilizacijskih uspona i padova. Time se neposredno ugrožava sudbina čovečanstva, pa i sam život na Zemlji. Čovekov duh je, smatra Mitrinović u “Svetskim zbivanjima”, osnovni pokretač svesnoga života, alternativna treća velika sila koja, pored dve druge sile - prirodnog nagona za održanjem i navikavanja na drugog - određuje globalnu sudbinu sveta, utvrđuje opšta merila ponašanja i delovanje volje svakog pojedinca. Čovek je početak i kraj svega što je ljudsko, jedini svesni i odlučujući činilac svetskih zbivanja. Kada bi svaki čovek shvatio da je on čovečanstvo i da je svečovečanstvo u njemu, da je svako ljudsko biće deo istog jedinstvenog organizma i da svakom čoveku pripada jednako pravo na ono što je zajedničko, već samo to duhovno saznanje učinilo bi ga Svečovekom i ispunilo snagom savesti, u kojoj su sjedinjena glavna čovečanska i božanska načela - Misao i Mudrost, Logos i Sofija.
       Bez obzira na to što se u Mitrinovićevoj korpi pomešalo mnoštvo opštih, često protivrečnih filozofskih, religijskih, eshatoloških i pragmatičkih doktrina, koje od pamtiveka kruže po svetu sa Dalekog istoka i iz Sredozemlja, iz stepa i pustinja, evropskih katedrala i američkih banaka, lako pada u oči da je on u “Svetskim zbivanjima” dobro naslutio neke istorijske tokove. Predvideo je binarnu opoziciju suprotnosti i korenito preustrojstvo sveta posle Drugog svetskog rata, pomeranje težišta svetske politike ka Istoku, hladni rat Istoka i Zapada, uspon atlantske kulture, poraz levog i desnog totalitarizma oličenog u fašizmu i boljševizmu, okupljanje tzv. trećeg sveta, islamsku ekspanziju i zaoštravanje jevrejskog pitanja, pobunu i uspon crnog stanovništva, ekološku opasnost, feminizam i borbu za ravnopravnost polova.
       S naroČitim Žarom zalagao se za ujedinjenje Evrope i predlagao jedinstvenu pravnu, ekonomsku, privrednu i političku zajednicu evropskih država sa jedinstvenim monetarnim i administrativnim sistemom uprave, zajedničku parlamentarnu uniju na čelu sa Evropskim savetom (Senatom). Mitrinović je 1921. godine predložio čak i naziv buduće evropske zajednice: Sjedinjene Države Evrope - kao opoziciju i ravnotežu Sjedinjenim Američkim Državama, jer one predstavljaju novu moćnu civilizaciju u usponu, a potom i kao evropski odgovor na moguću atlantsku globalizaciju. Mitrinovićeva pompezna mesijanska i profetska retorika, nalik na daleku tutnjavu eona, njegov nejasan i mutan metaforički stil, koji je podsećao na sibilske knjige i indijske vede, njegove odsečne tvrdnje, preteći ton i britki zaključci bez pogovora, sve to, kao magijsko proročanstvo čudnog balkanskog varvarina, svakako nije moglo biti dobro primljeno niti imati većeg odjeka u hladnom, sređenom i proračunatom anglosaksonskom svetu, gde se za lopatu kaže lopata, gde se u javnosti koristi jasan upravni govor, tačni pojmovi i logički red reči u rečenici, dok se retoričke metafore, pompa, zveket i ukrasi ostavljaju zanesenjacima, pesnicima, glumcima i propovednicima.
       Širila se i priča da je Mitrinović svojim stilom i idejama neposredno doprineo padu ugleda “Novog doba”, čiji je tiraž u njegovo vreme pao na najniže grane. Bilo je onih koji su, kao Vila Mjur, supruga pesnika Edvina Mjura, verovatno preterivali kada su tvrdili da je Mitrinović teškim opterećenjem svojih reči u rubrici “Svetska zbivanja” najviše uzrokovao potapanje “Novog doba”. Osetan pad tiraža zabeležen je još u ratu, pre nego što se Mitrinović tamo pojavio, i to, reklo bi se najviše zbog napadnog i nedvosmislenog zauzimanja A. R. Oraža za levičarske ideje zadružnog socijalizma, monetarne reforme i društvenih zajmova. Ipak, ni najumereniji i Mitrinoviću naklonjeniji hroničari toga doba, nisu sasvim potcenili uticaj čudnog stila kojim se on služio u izlaganju svojih još čudnijih ideja.
       MitrinoviĆ je i ranije, dok je pisao na srpskom jeziku, rado kombinovao podignuti proročki način obraćanja, krcat nejasnim simbolima i eliptičko-metaforičkim uopštavanjima, sa preciznim i jasnim logičkim definicijama, do kojih su se čitaoci katkad s mukom probijali, prolazeći kroz pravu prašumu reči i šumne vodopade penušave retorike. Čak je i njegovim najbližim prijateljima i sledbenicima bilo strano to neobično dvojstvo Mitrinovićevog načina izražavanja, s jedne strane u običnom usmenom razgovoru i sa druge u pisanim tekstovima, pogotovu kada je govorio o svetskim zbivanjima. “U ovoj tematici on se izražavao neboderskim metaforama, metafizičkim aluzijama i izvanrednim neologizmima - stilom koji bi, u najboljem slučaju, mogao predstavljati neku vrstu čudovišne lepote, slične krilatom slonu, ili nešto sasvim drukčije od svega što se dotad čitalo”. Oraž je, takođe, smatrao da su Mitrinovićeve ideje “same po sebi bile dovoljno neobične i složene i da je ih uvijanje u tako egzotičan stil učinilo još više nejasnim”. Zato mu je u početku kao urednik i pomagao da ih organizuje i da članke sredi na način prihvatljiv za širu publiku. Engleski istoričar Endru Rigbi, koji je nedavno napisao dobru i iscrpnu knjigu o Mitrinovićevom životu i radu, objašnjava taj težak jezik i stil Mitrinovićevih zapažanja njegovim odnosom prema samim izvorima ljudskog delovanja. U svakodnevnom životu, obične racionalne ideje priznaju se samo ako su prihvaćene kao paradigme ustaljenog mišljenja, dok se “nepraktične” ideje, vizionarski ili utopijski poduhvati, koji po pravilu odudaraju od vladajućeg mišljenja, mogu nametnuti jedino ako do svesti ljudi dopru nekom vrstom emotivnog udara ili psihološkim šokom, preko emocija koje kod običnog sveta najpre treba dobro razdrmati. “Poreklo takvih ideja leži u nadahnuću više nego u ovozemaljskim racionalnim procenama. Zato u svojim ‘Svetskim zbivanjima’ on i nije toliko računao na razum, koliko na one nivoe svesti ispod ili iznad racionalnosti. Štaviše, nerazumljivost njegovog jezika je odražavala njegov odnos prema prirodnim kompleksnostima i protivrečnostima ljudskog života i društva. Da se izražavao jednostavno i prosto (kao što je znao kada su prilike to zahtevale), da je jasno izlagao misli koje se lako mogu razumeti kod prvog čitanja, značilo bi priznati da je život sam po sebi otvoren i jasan i da su sva temeljna načela, po kojima se upravljamo, svima sasvim lako dostupna, pa ih se svako može dočepati bez ikakvog napora ili borbe.”
       Trudeći se da shvati Mitrinovićevu utopijsku misao i da prevratnički karakter njegovog programa za opšte preuređenje sveta poveže sa zahtevima avangardne duhovne elite sa kapije budućnosti, Rigbi je izvorište Mitrinovićevih ideja našao u futurističkom eseju “Estetičke kontemplacije” iz “Bosanske vile” 1913. godine, koji je neposredno prethodio utopijskom projektu “Osnove budućnosti”, izloženom Kandinskom i Gutkindu u Minhenu početkom 1914. godine. U “Estetičkim kontemplacijama” nađena je pokretačka energija uporedne apstraktne i konkretne akcije, koreni maštovitih futurističkih očekivanja i praktičnog revolucionarnog programa za ustrojstvo jednog istinski novog, prosvećenog svečovečanskog svetskog poretka. Rigbi je tu osetio i profetsku samouverenost avangarde, prkos izabrane manjine, miropomazane i prosvećene elite, pozvanih i samozvanih izabranika i spasilaca sveta, uznesenih proroka i gordih aristokrata duha, koji svima nameću svoja merila i sve kriterijume istine određuju prema svojoj volji i potrebi. Citirao je mladog Mitrinovića: “Istinitost ili neistinitost stvari i događaja zavisi od naše volje: volja verovati, kriterij je saznanja”.
       Rigbi je dao detaljnu i opsežnu analizu “Svetskih zbivanja” i dobro ušao u razuđeni eklektički sistem Mitrinovićevog načina mišljenja. Povezao je njegov avangardni futuristički program nove umetnosti sa eshatološkim projektom budućeg preuređenja sveta. Ukazao je na mnoge važne izvore Mitrinovićeve futurološke antropofilozofije, kako u oblasti apstraktnog mišljenja tako i na polju društvenih reformi, socijalne prakse i međunarodnih odnosa. Rigbi zaključuje: “Ako je svet jedinstven živi organizam u kojem su različite rase njegovi prirodni organi, onda sve ćelije u tome organizmu, kao i organizam sam po sebi, određuju da svaki pojedini delić pripada nekoj drugoj vrsti. Sam organizam se ne može menjati bez promena u ćelijama toga organizma, a ćelije se ne mogu menjati dok su zajedno delovi jednog tela sa kojim dele istu nedeljivu sudbinu i budućnost.
       Najveći deo Mitrinovićeve energije tokom dvadesetih i tridesetih godina bio je posvećen radu sa drugima na zajedničkom putu da se razvije takva “superčovečanska” svest. U “Novom dobu” dao je skicu velike sheme svetskog konteksta i otad krenuo smerom Duhovnost-Socijalizam-Svečovečanstvo, kako bi sa pojedinim prijateljima i saradnicima sve do izbijanja Drugog svetskog rata bio u matici javnih inicijativa”.
       (Nastaviće se)
      
       PREDRAG PALAVESTRA:
      

Sledeće godine navršava se 50 godina od smrti Dimitrija Mitrinovića (1887-1953), jednog od prvih pokretača srpske književne avangarde. Kao ideolog Mlade Bosne, Mitrinović je u početku bio vatreni zastupnik jugoslovenskog jedinstva; u “Bosanskoj vili” 1913. godine objavio je zapaženi manifest srpskog futurizma. Posle Prvog svetskog rata nije se vratio iz Engleske, gde je proveo blizu četrdeset godina i pokrenuo više javnih inicijativa, među kojima i malo poznati mesijanski projekat za stvaranje nadnacionalne evropske federacije - Sjedinjenih Država Evrope.        Osvrt na taj deo Mitrinovićevog rada, NIN donosi iz proširenog izdanja knjige Predraga Palavestre “Dogma i utopija Dimitrija Mitrinovića”, koja izlazi u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva.