Ne možemo veštački da proizvedemo evropski patriotizam, koga dosad nije takoreći bilo - koji će harmonično i bez svađa živeti s plemenskim i lokalnim patriotizmima, koji se ne mogu ni uništavati ni osuđivati

      S obzirom da ujedinjenje podrazumeva porast separatizama i šovinizama, prerano je govoriti o sumraku nacionalne države. Novovekovni pokušaji ujedinjenja Evrope bičem - napoleonovskim, hitlerovskim ili moskovskim - uneli su nepoverenje među različite narode na kontinentu. Pretpostavljajući dalje postojanje nacionalnog identiteta, možemo li pored njega ili iznad njega izgraditi evropski identitet? Da li takav identitet postoji, a ako ne postoji da li ga treba priželjkivati? Da li je nešto nastalo ili može nastati, kao što je evropski patriotizam?
       Zasigurno, najveća dobit evropskog ujedinjenja trebalo bi da bude trajan mir. Da li je takav mir moguć, to zavisi od dodatnih uslova, a ne samo od postojanja briselske birokratije. U to takođe spadaju kulturni, a ne samo vojni i privredni uslovi. Često čujemo opasku da je Prvi svetski rat ostavio toliko nerešenih zahteva, osećanja krivice i neostvarenih želja, da je učinio neminovnim Drugi svetski rat. Međuratni period zbog toga se smatrao kratkim predahom među dvema kataklizmama. U stvarnosti to ipak nije bilo nužno. I Drugi svetski rat ostavio je takođe mnogo nedovršenih stvari i osećanje nepravde: sovjetska aneksija u srednjoj i istočnoj Evropi, gubitak nezavisnosti tolikih naroda, okrnjenost Nemačke, okrnjenost Poljske, razne nacionalne strasti... Do trećeg svetskog rata ipak nije došlo. A može li da ne dođe? To je suviše smela pretpostavka, da je u načelu nemoguća.
       Čini se da nijedno od brojnih nezadovoljstava i teritorijalnih pretenzija ponaosob nema takvu moć da stavi u pokret mehanizam evropskog samouništenja. Međutim, u to nismo sasvim sigurni. Bacimo pogled na mapu: Severna Irska. Gornja Adiga. Katalonija. Korzika. Baski. Vels. Još jednom Bosna. Mađari u Slovačkoj. Mađari u Rumuniji. Rusi u Ukrajini. Flamanci i Valonci (jednom sam upitao poznanika iz Brisela da li uopšte postoje Belgijanci ili samo Flamanci i Valonci. Odgovorio mi je da uvek postoji šačica poljskih Jevreja, koji nisu ni Flamanci ni Valonci, odnosno da su sigurno Belgijanci).
       Želja za odvajanjem ili naprotiv, za ujedinjenjem na osnovu etničkih načela izraz je uznemirenosti, ponekad beznađa, potrebe za plemenskim samoutvrđivanjem u vidu Evrope koja teži federaciji, i onda kada, kako se ponekad tvrdi, nema racionalnih razloga za strah. Štaviše: nacionalizam, šovinizam, ksenofobija su jednostavni, laki refleksi i od njih bez teškoća može nastati primitivna ideologija, svuda ista i svuda neprijateljska prema drugima.
      
       Širiti dobre vesti
       Evropska ideja, premda ima istorijske zadatke, ne širi se lako. Tačnije rečeno, ako je Evropa geografska kategorija, onda očigledno ne može biti osnova bilo kakve ideje; ako treba da ima kulturnu definiciju, ta definicija mora biti prethodno formulisana, da bismo znali šta je Evropa. Ako, na primer, prostor Evrope odredimo granicama zapadnog hrišćanstva, onda iz Evrope isključujemo Rusiju, Srbiju, Rumuniju, Albaniju, Grčku i Bosnu, a uključujemo severnu i Južnu Ameriku, navodeći ozbiljne razloge koji pokazuju da takva definicija nije proizvoljni kapric. Istina je da postoje antički koreni, iz kojih je trebalo da se razvije evropska kultura: jevrejski, grčki, latinski - međutim nije lako odrediti granicu duž koje su ti koreni neprekidno ili nadalje živi. I zbog čega onda mojsijevsku veru, u čijoj utrobi se rodilo hrišćanstvo, treba smatrati evropskom stvari, kad ni geografski, ni jezički nije spadala u Evropu već ju je hrišćanska kultura, na osnovu neobičnih istorijskih okolnosti, progutala?
       I, sme li neko reći da Jevreji, koji nikada nisu primili hrišćanstvo, a toliko su uticali na istoriju evropske kulture, toj kulturi ne pripadaju? Da li nehrišćansko nije deo te kulture, odnosno značajni delovi Prosvećenosti, socijalističkih i liberalnih pokreta, kao i značajni delovi slobodnog zidarstva? Prema tome, zar u Evropu ne spadaju Spinoza, Hobs, Volter, Kant, Didro, Sartr, desetine najistaknutijih pisaca i mislilaca, koji su bili ravnodušni prema hrišćanstvu ili čak osećali odbojnost, ili ih je Crkva anatemisala? Neko bi mogao reći da su svi ti ljudi nesvesno, u dubini duše bili hrišćani, ali bi to trebalo dokazati. Rimska crkva je, s obzirom na svoju misiju, kosmopolitska, papa je više puta dobronamerno isticao potrebu za duhovnim osnovama pokreta, koji će ujediniti Evropu, međutim valja reći gde se i kako utvrđuju kulturne granice tog evropejstva.
       Oni poljski političari i poslanici, koji se bore protiv evropskog pokreta, pozivajući se upravo na našu pripadnost rimskim, grčkim i hrišćanskim korenima, delovali bi verodostojno ako bi mogli da pokažu da, kao prvo, znaju latinski i grčki, a drugo, da poznaju istoriju dogme i teologije, i treće, da vlastitim životom pružaju primer evangelističkog duha, odnosno da preziru zemaljska dobra, nikada ne lažući, nikada ne želeći tuđu ženu, opraštajući neprijateljima, da su ponizni i čistoga srca. Bez toga njihovo deklarisanje je ono što jeste, ili - nadmeno praznoslovlje.
       Uostalom, šta bi značio zahtev da Evropa bude hrišćanska? Hrišćanstvo, premda prilično oslabljeno, postoji i u Evropi, i nije progonjeno. Dakle, radi se o tome da se nasilno nameće, u vidu teokratskog poretka, da bi se učinilo prinudnom državnom ideologijom (tačnije, ne hrišćanstvo već rimski katolicizam) - što je sigurno neizvodivo, da se hvali Bog - ili o tome da se dobrovoljno preobraćaju pagani, izvodi evangelizacija i šire dobre vesti. To je dopušteno i očigledan je zadatak sveštenika, kao i svetovnih misionara. Uspeh će zavisiti samo od njihovih napora i dobrih primera, a ne od pretnji i pravnih utemeljenja. O tim pitanjima partijske deklaracije su beznačajne. Šteta je samo uništavati papir. Prema tome, saopštavajte hrišćanske poruke u duhu mira, a ako nema rezultata, okrivite za to sebe, a ne đavola.
       Uostalom, nije poznato kako se kosmopolitizam Crkve može uskladiti s oduševljenjem za sarmatsko1 vršljanje ili s antihrišćanstvom Dmovskog2, da su narodi neprijatelji jedni drugima. Rekavši ovo, ubeđen sam da postoji stvarnost poput evropske kulture i da hrišćanstvo spada u njene korene: ne u apsurdnom smislu da je svaki Evropejac ponaosob hrišćanin ili da nije hrišćanin, da u tu kulturu ne spada već u smislu da je hrišćanska vera i pored svih užasa, progona i nasilja, koji su pratili njeno širenje i utvrđivanje, bila nosilac velikih intelektualnih, umetničkih i moralnih dostignuća našeg kontinenta i da joj treba odati poštovanje i u slučajevima kada su sile koje je inspirisala napuštale izvor iz koga su nastale.
      
       Marko Aurelije i Kaligula
       Pre dvadesetak godina napisao sam esej “Potraga za varvarima” koji se nalazi u knjizi Da li đavo može biti spasen. Odnosno, to je najpre bilo predavanje, u kome sam branio ideju evropocentrizma, ukazujući na posebnosti evropskog duha, osobito na sposobnost čupanja iz vlastite zatvorenosti, na sposobnost gledanja na samog sebe očima drugih (veoma karakteristična za književnost Prosvećenosti), na samokritičku distancu, odnosno na odbijanje konačne i trajne samoidentifikacije; ta civilizacija ume da i pored snažnog otpora, prihvati duh tolerancije i različitost tretira kao posebnu vrednost života, da stimuliše duh pronalazaštva, a istovremeno i skeptičko nepoverenje.
       Podvlačim i da je hrišćanstvo, između ostalog, ispoljilo svoju plodnost u toj kulturi zbog toga što je otkrilo put koji ju je štitio od dva suprotna iskušenja: od manihejskog ili gnostičkog prezira prema materiji i od panteističke neosetljivosti prema nadmoćnom uticaju zla. Zahvaljujući tome, telo, fizički svet nije opažan ni kao đavolja rabota, nešto od čega treba bežati, ni kao otelotvorenje božanskosti, koju jednostavno treba poštovati, već kao protivnik, koji se može zarobiti. Bila je to duhovna pozadina osvajanja prirode od strane Evrope.
       Govorimo, dakle, o evropskoj civilizaciji, izostavljajući neutvrdive teritorijalne kriterijume, imajući u vidu njen duhovni ustav. Kako, međutim, stvar stoji s tim ustavom u procesima ujedinjavanja? Rđavo. Evropska unija izrazito zahteva da sve njene članice ispunjavaju uslove vezane za ustav: to bi trebalo da budu zemlje u kojima su osigurane građanske slobode i funkcionišu dobro utemeljene demokratske institucije. To je dosta, mada ne sve.
       Postoje, naravno, i ekonomski kriterijumi. I kulturni kriterijumi koji su veoma neuhvatljivi, da bi se praktično ostvarili. Ne radi se ni o tome ko ima prava, niti se treba truditi oko članstva u Uniji već pre oko toga možemo li doprineti da civilizacijske osnove, odnosno da duhovni ustav postoji i bude životan. Da li to možemo? Sigurno da možemo, ali ne time što ćemo se hvalisati i ponavljati kakve sjajne prethodnike imamo u Atini, Rimu i Jerusalimu i ko su prethodnici Boga.
       Da li je u pitanju Sokrat ili pre oni koji su ga zbog bezbožništva osudili na smrt? Da li su veliki rimski carevi, kao August ili Marko Aurelije ili pre Kaligula, Neron i Tiberije (bar prema Svetonijevom opisu). Da li su veliki i hvale vredni sveci crkve ili pre one pape, koje su organizovale krstaške pohode, pokolje katara, balete kurtizana u Vatikanu? Istorija Evrope samo je na trenutke bila dostojna hvale.
       Evropska civilizacija stvorila je totalitarizme XX veka: hitlerizam, komunizam, fašizam. To nisu bila ludačka uobraženja nekolicine fanatika već moćni, smeli, dobro organizovani masovni pokreti s jakom ideološkom zaleđinom. Komunizam je bio degenerisano nahoče Prosvećenosti, a hitlerizam degenerisano nahoče romantizma. Naše nasleđe obiluje remek-delima, sjajnim spomenicima duha, kao i monstruoznim ništavnostima i zločinima; ono prvo uglavnom su dela izuzetnih pojedinaca, a drugo dela masovnih potresa.
       Ako želimo da Evropa ne bude samo mesto na kome rastu impozantni hramovi novca - osiguravajuća društva, berze, banke - gde u poređenju s Azijom, Afrikom, Južnom Amerikom postoji visok stepen podmirenosti materijalnih potreba, gde, štaviše, postoji sloboda govora i zakonitost, odnosno sjajni pronalasci, bez kojih je život nepodnošljiv, ako uz to želimo da bogatstvo afirmiše i umetnost što će nas ushićavati i da služi ublažavanju bede, poboljšanju sudbine poniženih i da sloboda govora, koja po prirodi stvari rađa i širi i laži, podlosti i zlo, obiluje konstruktivnim, životvornim i zabavnim delima - ako sve to hoćemo, šta možemo učiniti?
      
       Humanistička republika
       Ničemu nam ne služi bilo kakvo veštačko sklepavanje nekakve evropske ideologije ili filozofije. Ako želimo da imamo ideologiju ili religiju, ili obavezujuću filozofiju, najpre bismo morali da stvorimo tiraniju, koja će biti radikalna negacija duhovnog ustava Evrope, s njenom upornom, premda toliko puta uništavanom afirmacijom slobode. Bez toga imaćemo - kao što i imamo - brojne i protivurečne ideologije, religije i filozofije, uvek nesigurne u pogledu toga da li su i kako različite, u tom slučaju čak naizgled nevine ideje mogu biti potpaljivanje razornih eksplozija (nemačko-američki istoričar Holborn sugerisao je da se rat između hitlerističke Nemačke i Sovjetskog Saveza može interpretirati kao spor između hegelovske desnice i hegelovske levice: kakvo poštovanje izraženo filozofiji!).
       Takođe, ne možemo veštački da proizvedemo evropski patriotizam, koga dosad nije takoreći bilo - koji će harmonično i bez svađa živeti s plemenskim i lokalnim patriotizmima, koji se ne mogu ni uništavati ni osuđivati. Pa ipak, nešto bi se na tom planu moglo uraditi.
       Evropa kao kulturni prostor nastala je u XVI veku, čemu je između ostalog doprinela opasnost od Turaka. Erazmo je bio Evropejac par excellence, skitnica bez plemena; hteo je da bude i bio je građanin sveta, slično kao i antički stoici. U njegovo vreme nastala je duhovna teritorija, koja je sebe ponosno nazivala republica litterarum. Bila je to skupina naučnika, ljubitelja antičke književnosti, koji su se međusobno poznavali i dopisivali, pisali na klasičnom, a ne na sholastičkom latinskom, istina malobrojna, ali veoma važna intelektualna elita Evrope, svesna svoje nadnacionalne pripadnosti, ma gde se nalazila: u Firenci, u Bazelu, Erfurtu, Krakovu, na Oksfordu ili u Lajdenu. Ta republika trajala je tokom XVII veka, kasnije je izumrla, na svoj način paralizovao ju je nastanak modernih nacija. Postoji li danas, zahvaljujući lakoći prenošenja s mesta na mesto i komuniciranja? Sumnjam.
       Naravno, svako od nas koji radimo na univerzitetima, učestvovao je na bezbrojnim kongresima, konferencijama i diskusijama, u različitim zemljama i gradovima, svako od nas poznaje stotine profesora, svako je putovao po svetu, svako je povremeno objavljivao u međunarodnim časopisima, pa i pored toga dopušteno nam je da sumnjamo u postojanje humanističke republike. Zašto?
       Možda se radi o tome da je ta nekadašnja republika postojala zbog izrazitih kulturnih zadataka. Trebalo je da reformiše religiju i Crkvu u duhu tradicionalnih vrlina, da iskorenjuje predrasude, mračnjaštvo, fanatizam, sve to pozivajući se na antičku lepotu i mudrost. Istina, i mi imamo zamenu latinskog. To je engleski, ali ga ne volimo, jer ne volimo bilo koji jezik, zaključno s maternjim; oni tamo, voleli su antičke jezike, dok je engleski za nas samo sredstvo komuniciranja. Onih, koji vole jezik, svoj ili strani, malo je, to su samo izvesni pesnici, izvesni pisci, izvesni lingvisti. Mi, jednostavno, imamo profesije, svest formiranu potrebama profesionalnog života.
       U Erazmovo doba, od izvesnog vremena već je postojala velika književnost na nacionalnim jezicima: Dante, kasnije Montenj, Plejada, Kohanovski, Servantes i drugi majstori pera. Latinski više nije bio neophodan za pisanje mudrih i lepih stvari. I pored toga, međutim, latinski ne samo što je postojao, cvetao je. Cvetala je i vera u to da je negovanje slobodnih umetnosti samo sebi svrha, plemenit i uzvišen cilj, iako se postiže uz učešće malobrojnih. To se može činiti neobičnim: u Evropi je postojao zajednički jezik klase obrazovanih, koji je postepeno iščezavao zajedno s osećanjem evropskog građanina, civis mundi. Da li će se dogoditi isto s engleskim?
       To ne znamo, mada lingvisti smatraju da se jezici neumitno dele i menjaju, tako da posle izvesnog vremena različiti dijalekti i regionalne forme istog govora postaju nerazumljive i neprepoznatljive za sve. Postoje varijante engleskog ili nemačkog, koje rođeni Englezi ili Nemci ne razumeju. Uglavnom, to su narodne, neknjiževne tvorevine, koje se mogu činiti primitivne, mada po svoj prilici nisu niže od nekadašnjih narodnih dijalekata, od kojih su nastali veliki jezici Evrope. Koristi od engleskog su očigledne i nemamo se čemu čuditi što norveški ili mađarski matematičar više voli da svoje rasprave nudi međunarodnoj naučnoj sceni, a ne samo šačici korisnika naizgled ezoteričnog govora, na kome je odgajan. Na kom jeziku treba da razgovaraju Japanci i Tanzanijci?
      
       Ko smo?
       Ova tendencija neminovno vodi osiromašivanju, u izvesnim oblastima danas je teško naći neengleske izraze; dovoljno je čitati poljske novine (priznajem da mi izrazi poput diveloperi, marketing, holding, lizing
       -škripe). Francuzi se uporno brane od toga, Poljaci manje, jer su manje uvereni u to. Ugroženi su i jezici starih vanevropskih kultura s velikim vlastitim književnostima: na univerzitetima arapskih zemalja, koliko mi je poznato, na arapskom predaju se Koran i teologija, a fizika i hemija na francuskom ili engleskom. Pričao mi je jedan profesor iz Delhija da se kod njih istorija takođe predaje na hindu jeziku samo studentima prve godine, kasnije na engleskom. Bio je iznenađen kada sam mu rekao da se na našim univerzitetima sve predaje na poljskom, čak matematičke i prirodne nauke. Brojni jezici crne Afrike nepovratno iščezavaju, iščezava različitost, odnosno kulturno bogatstvo sveta.
       Iako ne znamo da li će uspeti ujedinjenje Evrope, iako nismo sigurni da se pokolji i ratovi, koje smo poslednjih godina videli i vidimo u bivšoj Jugoslaviji, neće ponoviti u drugim delovima Evrope, iako apsolutno ne isključujemo pojavu novih (ili starih) imperijalizama s osvajačkim pretenzijama, iako evropska svest ili evropski patriotizam slabo vegetiraju i često su bespomoćni u odnosu na lokalne interese, ujedinjena Evropa premda nije superdržava u interesu svojih segmenata ne ugrožava njihovu etničku posebnost, ukoliko ovi nisu ravnodušni prema toj posebnosti.
       Nebirokratska podrška Evrope kao kulturnog prostora ipak je moguća. Moguć je povratak ranije započinjanoj edukaciji, koja nije usmerena na profesionalne veštine već na usvajanje prividno luksuzne, u stvarnosti veoma potrebne sposobnosti za prijateljske razgovore koji su iznad nacionalnih interesa i finansijskih pitanja, koji se temelje na velikoj tradiciji. Potrebne su nam škole u kojima će se intenzivno učiti latinski i grčki, škole koje će pobuđivati radost zbog zagnjurivanja u našu zajedničku kulturnu prošlost. Potrebno nam je učenje istorije, pri čemu će mladi ljudi učiti da shvataju ko su, ko su kao naslednici kako one hvalevredne tako i ništavne prošlosti.
       Ako izgubimo istorijsku prošlost kao svojinu, kao deo nas samih, a sa njom i sposobnost da odgovaramo na pitanje: ko smo? izgubićemo neutilitarne razloge za život, pri čemu nam prete duhovni haos i praznina. Sa zadovoljstvom sam saznao da su u mnogim srednjoevropskim i istočnoevropskim zemljama, kao i u Americi, nastali centri koji žele da se bave i bave se slobodnim umetnostima, artes liberales, koje služe Evropi, putem ukazivanja na evropsku duhovnu zajednicu. Tu se radi o sticanju neutilitarnog znanja, koje ne služi određenim profesionalnim umećima, a neobično je korisno jer iznova otkriva još neumrle, u priličnoj meri zapretane osnove na kojima počiva Evropa.
       Interesi ljudi su po prirodi stvari protivurečni i to ne slučajno. U tom smislu ratovi, otimačine i progoni su prirodni. Samo tržište ne stvara ljudsku solidarnost. Atmosfera tržišta preporučuje brigu o privatnim interesima, iako je prevaga tržišne privrede nad dirigovanom očigledna i racionalno neosporna. Kao što se smatralo još u XVIII veku, privatne mane postaju javne vrline, a privatni interesi, kojima se svako ponaosob rukovodi, na kraju mogu služiti opštem dobru. Mogu, ali ne moraju, pogotovu kada je u pitanju toliko javnih stvari, koje zahtevaju ogromne tiraže, koje tržište automatski ne obezbeđuje.
       Etnička solidarnost veoma često je povezana sa zavišću prema drugim plemenima, iako tako ne mora da bude. Evropska zajednica, ukoliko je moguća, ne zahteva mržnju prema drugim kontinentima. Ukoliko je moguća, jer je samo tržište neće stvoriti. Kada se radi s rizikom, a često se neočekivano i slučajno radi, ne računamo sa milosrđem tržišta.
       Međutim, kultura jeste, mada ne samo, mirenje sa sudbinom koja se ne rukovodi milosrđem i nije nam prijateljski naklonjena.
       (Kraj)
      
       LEŠEK KOLAKOVSKI