I pored evidentnih nedostataka, “Leksikon srpskih neimara” je značajna i korisna knjiga

      Beograd već godinama kuburi sa izdavanjem arhitektonskih glasila. Posle uglednog časopisa “Arhitektura i urbanizam” koji se ugasio početkom osamdesetih godina prošlog veka, povremeno su se pojavljivali i nestajali neki drugi vidovi arhitektonske periodike. Bilo je pokušaja u stručnim asocijacijama, kao što su Savez arhitekata Srbije i Društvo arhitekata Beograda, da se započne i održi izdavanje neke ustaljene publikacije, ali su rezultati redovno izostajali. Pre četiri i po godine Klub arhitekata, stručna organizacija sa nekoliko stotina članova koju vodi dr Zoran Manević, počeo je da izdaje mesečnik “Arhitektura”.
       Klub arhitekata je, pored ovog, za naše prilike iznenađujućeg rezultata, načinio još veće iznenađenje kada je pre tri godine objavio prvi “Leksikon srpskih neimara”. Ovog leta izdavač se pobrinuo da još jednom iznenadi stručnu javnost i ponudi drugo, prošireno izdanje. Umesto da se ovakvim poduhvatom bavila neka društvena stručna organizacija ili institucija sve ih je preduhitrio dr Manević sa svojom malom ekipom saradnika. Treba, ipak, napomenuti da to nije bilo slučajno, jer je Manević jedan od začetnika istoriografije naše arhitekture modernog doba, pa je, dakle, imao dovoljno stručnog autoriteta i sakupljene građe u ličnoj arhivi da krene u akciju pripremanja i objavljivanja tako značajnog izdanja kao što je Leksikon srpskih neimara.
       Pri definisanju vremenskog raspona svakako nije bilo mnogo autorskog dvoumljenja, jer je bilo logično da to bude period od pojave prvih naših školovanih arhitekata tokom šezdesetih godina devetnaestog veka, pa do naših dana. Najteži zadatak za priređivače predstavljalo je, međutim, određivanje selekcijskog kriterijuma i, sledstveno tome, izbor ličnosti za leksikografsku obradu. Manević i saradnici su se ovom prilikom opredelili za stvaraoce koji su, po merilu izdavača, svojim delima zaslužili pažnju stručne javnosti, pa se tako na stranicama Leksikona našlo oko 500 stvaralaca. Sasvim objektivnog izbora, naravno, nema, pa je i ovde moguće staviti kritičke primedbe.
       I dok se u nekim slučajevima uvršćivanje ili izostavljanje može smatrati pitanjem nijansi, dotle se ispuštanje nekih stvaralaca mora okarakterisati ili nemarnim propustom ili lošim vrednovanjem. Nedopustivo je da ovim leksikonom budu zaobiđeni, primera radi, Miodrag Mirković, projektant Palate “Progres”, Zoran Žunković, koautor “Palate pravde”, Borislav Spasić, istaknuti niški arhitekt, Branislav Vulović, cenjeni istoriograf, Borislav Stojkov, uspešni urbanist, graditelj i publicist...Isto tako, ako Leksikon obuhvata neimare, koji u okviru ovog termina ne moraju da budu samo arhitekti, onda nema opravdanja za izostavljanje nekih značajnih građevinskih stvaralaca kao što su, primerice, graditelji izuzetnih mostova - Mijat Trojanović, Nikola Hajdin i drugi.
       Posle izbora ličnosti, važnu ulogu u komponovanju jednog leksikona ima i sistem njihovog predstavljanja. I upravo ovde je došlo do krajnje diskutabilnog sastavljačevog pristupa obradi pojedinačnih portreta. Dok su preminuli stvaraoci predstavljeni biografskim i radnim podacima uz osvrt na njihov opus u skladu sa kriterijumima i ocenama priređivača, savremeni graditelji su, međutim, prikazani dvojako: jedni sa osnovnim biografskim i poslovnim podacima, a drugi sa dodatkom podrobnijeg opisa i vrednosnog osvrta na njihov radni učinak. Priređivač se, naime, suočen sa materijalnim problemima, koji se javljaju pri izdavanju ovakvih složenih publikacija, opredelio za poziv na finansijsko učešće onih savremenih stvaralaca koji su želeli svoje šire predstavljanje, pa se otuda dogodilo da manje značajni stvaraoci dobiju više prostora i pažnje od onih značajnijih koji nisu mogli ili nisu želeli da novčano podrže izdavača. Pored toga podrška je izdavaču nužno nametala pisanje više afirmativnih (nego, recimo, neutralnih i objektivnih) prikaza dela finansijskih sudeonika, pa je tako Leksikon pružio umnogome nerealnu panoramsku sliku naših neimara. S obzirom na pionirski poduhvat ovakve propuste bismo mogli da nekako i razumemo, ali sledeće izdanje, koje najavljuje izdavač, moralo bi da bude znatno solidnije i studioznije pripremljeno uz eventualno i veoma poželjno učešće neke od stručnih asocijacija ili institucija. Tom prilikom bi trebalo da bude ispravljena i nedopustiva omaška da autorski timovi budu izostavljeni iz osnovnog toma i obrađeni u naknadnom separatu.
       Kada je o tekstovima reč, u njihovom pisanju sudelovalo je desetak saradnika, pa je razumljiva i razlika u njihovom kvalitetu, koji se u nekim slučajevima spušta ispod dozvoljivog minimuma. Sam Manević napisao je, po običaju sažeto i uverljivo, najviše tekstova, pretežno o pripadnicima starijih generacija, a iz njegovog pera potekao je i uvodni pregled najznačajnijih zbivanja i pojava u našoj arhitekturi tokom poslednjih sto pedeset godina.
       I pored navedenih nedostataka i propusta, “Leksikon srpskih neimara” je značajna i korisna knjiga koja, prvi put kod nas, na jednom mestu pruža obilje podataka o najznačajnijim stvaraocima u našoj arhitekturi modernog doba.
      
       MILORAD H. JEVTIĆ