U konkurenciji za ovogodišnjeg dobitnika već se našlo više od 110 romana a izbor najboljega biće obavljen do polovine januara 2003. godine

      Kako teče rad NIN-ovog žirija za izbor najboljeg romana godine? Zašto su informacije sa nekoliko njegovih dosadašnjih sastanaka bile šture? Zbog čega redakcija NIN-a ne daje veći publicitet svojoj nagradi ako već ima tu čast (i zadovoljstvo) da dodeljuje najznačajnije i najuglednije književno (i kulturno) priznanje u ovoj zemlji - “srpskog” Gonkura?
       Ovakva i slična pitanja sve su češća kako raste groznica iščekivanja ovogodišnjeg NIN-ovog laureata. Nestrpljenjem i radoznalošću zaokupljeni su ne samo pisci i izdavači već i neki naši čitaoci koji zahtevaju da nominaciji kandidata za nagradu posvećujemo veći prostor.
       Možda odmah treba reći da ni ove, kao i svih prethodnih godina, rad žirija neće ostati skriven od javnosti. I da će biti čak, kako je to danas moderno reći, transparentniji, nego ranije. Mora se, međutim, imati na umu da rezultate njegovih nalaza možemo objavljivati tek kada se do njih stigne. Odnosno, kada se selekcija dovede bar do (naj)šireg izbora. A do toga se, opet, iz godine u godinu, dospeva sve teže i sporije.
       Razlog za to je jednostavan - zavladala je hiperprodukcija žanra. Stotina objavljenih romana postalo je prosek svake sezone. Ove godine, dvadeset dana pre zaključenja, spisak izdatih romana stigao je već do broja 111.
       Takvo produkcijsko (pre)obilje prestaje već da bude problem samog NIN-ovog žirija - u smislu kada i kako sve te romane pažljivo pročitati i valjano vrednovati - i postaje ozbiljna boljka srpske književnosti i izdavačke politike. Jer, nije teško uočiti da takav kvantitet ne prati uvek i kvalitativni ekvivalent.
       Opomene takve vrste izricao je još krajem šezdesetih godina Borislav Mihajlović Mihiz. Možda malo preuranjeno jer je tih godina objavljivano pet puta manje romana nego u godinama poslednje decenije. U konkretnom slučaju, reč je o 1959. godini kada žiri, koji su sačinjavali Milan Bogdanović, Velibor Gligorić, Eli Finci, Borislav Mihajlović Mihiz i Zoran Mišić, nije bio u stanju da izabere najbolji roman, mada je te godine bio objavljen i roman Miodraga Bulatovića Crveni petao leti prema nebu. Za razliku od Mišića i Fincija koji su smatrali da je nagradu trebalo dodeliti, i to baš Bulatoviću, Mihiz je ispisao reči upozorenja koje izgleda bolje opisuju današnju situaciju nego onu zbog koje su nastale.
       “Smatrao sam i smatram”, podvlačio je još tada Mihiz, “da je došlo vreme drukčijeg stimuliranja romana nego danas. Ovaj rod koji ima lepe tradicije kod nas, postao je između dva rata veoma sporadičan: ‘ispušten’. Ninovu ‘Nagradu kritike’ shvatio sam ispočetka kao jedan od pokretača budućeg obilja romana. Sada, kada naša literarna produkcija izbacuje na desetine romana godišnje, mislim da je vreme oštro zaokrenuti - u stimuliranje kvaliteta. Već je, pretpostavljam, jasno, da hoću da kažem, da ni dosadašnje nagrade NIN-ove nisu uvek predstavljale apsolutni domet, ali da u isti mah smatram da bi odsad trebalo da to budu.”
       Eho onog na šta je tako davno ukazivao Mihiz odjekuje gotovo na isti način u jednoj tekućoj polemici na stranicama časopisa Književni glasnik, gde pesnikinja Radmila Lazić optužuje, onako đuture, izdavače, urednike, kritičare i članove žirija da objavljuju, promovišu i nagrađuju uglavnom dela osrednje vrednosti. Za navodni manjak književnosti i stvaranje fame o velikoj srpskoj književnosti, Lazićeva, na prvom mestu, proziva Narodnu knjigu jer je krivac za hiperprodukciju romana.
       Urednik u ovoj izdavačkoj kući i kritičar Vasa Pavkovića smatra, međutim, sasvim pogrešnim mišljenje Radmile Lazić da Narodna knjiga nekritičkim objavljivanjem omogućuje obezvređivanje srpske proze. U Narodnoj knjizi, tvrdi on, dominiraju knjige najboljih domaćih proznih pisaca.
       I ova mala književno-istorijska digresija, i njena savremena replika, pokazuju samo da je hipertrofirana romansijerska produkcija zaista otežavajuća okolnost u radu NIN-ovog žirija.
       Slične specifične težine je i kampanjsko objavljivanje knjiga naših romanopisaca. Njihov najveći broj pojavljuje se, naime, u jesen, uoči i za vreme održavanja Sajma knjiga. I, da nevolja bude veća, tada na sto žirija stižu upravo knjige najeminentnijih autora, one koje zahtevaju najveću pažnju.
       Bezmalo polovina romana koji su u konkurenciji za ovogodišnju nagradu izašla je u Narodnoj knjizi: Dobrilo Nenadić je tu objavio Sablju grofa Vronskog, Milica Mićić-Dimovska Mrenu, Radovan Beli Marković Kneza Miškina u Valjevu, Mladen Markov Ukop oca, Vasa Pavković Mesec januar, Radovan Bratić Trg soli, Voja Čolanović Lavovski deo ničega. Sa mnogo manjim brojem naslova ali tradicionalno na drugom mestu opet su Stubovi kulture. Oni su objavili novi roman Milete Prodanovića Vrt u Veneciji, Guvernantu Ivana Ivanjija, Sahiba Nenada Veličkovića, Arhivske grobnice Rajka Lukača, Poslednjeg čoveka i njegovu ženu Velimira Ćurgusa Kazimira. Novi roman Mome Kapora Legenda o Taboru izašao je kod niškog Zografa, Pustolovina ili ispovest u dva glasa Milovana Danojlića kod Filipa Višnjića a Treće proleće Dragoslava Mihailovića pojavljuje se kao autorsko izdanje. Srpska književna zadruga štampala je roman Bez ljubavi Pavla Ugrinova.
       Ugrinov, Čolanović, Danojlić i Mihailović su, da podsetimo, već dobijali NIN-ovu nagradu ali, kako to predviđaju propozicije, ostaju u ravnopravnoj trci i za ovogodišnju. I ako bi je neko od njih dobio, to ne bi bio nikakav presedan jer, kao što je poznato, Oskaru Daviču NIN-ova nagrada je pripala čak tri puta, a Dobrici Ćosiću i Živojinu Pavloviću po dva puta. Neizvesnost kome će nagrada pripasti ove godine mogao je da uveća još jedan raniji NIN-ov laureat, Bora Ćosić. On je kod splitskog Ferala objavio roman Nulta zemlja ali je svog izdavača obavestio da ga ne dostavlja NIN-ovom žiriju, što će reći da se samoizuzeo iz konkurencije.
       NIN-ov žiri - koji radi u sastavu Svetozar Koljević (predsednik), Petar Pijanović, Adrijana Marčetić, Aleksandar Jerkov i Ivan Negrišorac - održaće, inače, svoju novu sednicu dan po izlasku ovog broja NIN-a (u petak). Na njoj bi se možda već mogao sačiniti ili bar u konturama naznačiti jedan zbir romana koje članovi žirija smatraju respektabilnim i koje propuštaju u dalju konkurenciju za nagradu. Tako bismo stigli i do trenutka kada rad žirija postaje dostupan javnosti i kada radoznalost o tome ko će se naći na listi odabranih prerasta u napetost oko toga ko će biti konačni pobednik.
       Ime novog laureata NIN-ove nagrade znaće se polovinom januara iduće godine a nagrada će mu biti uručena na takođe već tradicionalnoj svečanosti u Aero klubu 23. januara tačno u podne. Uz diplomu koju dobija od Redakcije NIN-a i žirija, sponzor nagrade Jubanka a.d. Beograd uručiće najboljem romanopiscu u 2002. godini i nešto uvećani iznos novčanog dela priznanja.
       Novi dobitnik NIN-ove nagrade biće 48. pisac kojem se to priznanje uručuje, a sama nagrada ući će u 49. godinu svog postojanja. U sledećoj, 2004. godini, napuniće se tačno pola veka od njenog osnivanja. Kad je ustanovljena, 1954. godine, prvi žiri je sačinjavala u ovom tekstu već pomenuta stara kritičarska garda, s pridruženim predstavnikom Redakcije NIN-a Stevanom Majstorovićem.
      
       SAVA DAUTOVIĆ