Eksperimenti koje je Pavle Savić radio sa Irenom Kiri bili su na milimetar do otkrića nuklearne fisije. Nije nemoguće da je Joži neko šapnuo: Paja zna sa uranom, možda bi mogli...?!

      Vredni zanatlija u oblasti radijacija i radioaktivnosti, aktivni učesnik u nastajanju atomske ere, Ivan Draganić je rođen u Beogradu 1924. godine. Doktorirao je na Sorboni, u Parizu 1958. Od septembra 1949. do odlaska u penziju 1981. radio je u Institutu u Vinči, u zvanjima od laboranta do naučnog savetnika. Aktivan je i po odlasku u penziju, o čemu govore objavljeni naučni radovi i učešća na brojnim međunarodnim konferencijama. Sa svojim saradnicima objavio je oko sto naučnih radova o hemijskom dejstvu jonizujućih zračenja u raznim oblastima hemije. Posebno ga interesuju procesi u jezgrima kometa kao i na ranoj planeti Zemlji. Rezultati ovih istraživanja su citirani više od hiljadu puta u stručnoj literaturi na engleskom jeziku. Autor je i koautor dvadeset knjiga, od kojih su neke prevedene na više stranih jezika.
       Jedan je od trideset naučnika međunarodne reputacije koji su pozvani da obeleže stogodišnjicu otkrića radioaktivnosti svojim prilogom u specijalnom broju uglednog međunarodnog časopisa za radiohemiju. Kao jedan od pionira u oblasti radijacija i radioaktivnosti, po pozivu je učestvovao na pisanju Istorije radijacione hemije koju je objavilo Kraljevsko hemijsko društvo Velike Britanije.
       ATOMI, MAST I HLEB: Požutela hartija dva sačuvana rukopisa objašnjavaju izbor mog životnog puta. Pisao sam ih “za svoju dušu” i davao drugarima-gimnazijalcima na čitanje. Jedan je iz oktobra 1943. godine: Od Demokrita do moderne atomistike; drugi je iz aprila 1944; Atomizam kao filozofsko učenje o materijalnom svetu. Bile su to godine druženja sa velikim umovima do čijih knjiga se moglo doći u teškim danima nemačke okupacije. Posebno je na mene uticao tekst Ksenije Atanasijević L’’atomisme d’’Epicure.
       Prošao je rat i ja sam odlučio da na Beogradskom univerzitetu studiram atomistiku. Ne zbog, tada prvih, atomskih bombi nego zbog atoma umnih Grka i čudesne atomske strukture materijalnog sveta. Posle bezuspešnog kucanja na razna vrata, dospeh u Rektorat. Bojažljivo pitam: da li znate gde mogu da se upišem na atomistiku? Tišina, tajac, pogledi sa čuđenjem. Negde sa dna prostorije javlja se jedna tetkica koju i danas čujem i vidim: “Iz Rusije će doći neki profesor Savić koji će o atomima govoriti na Filozofskom fakultetu.”
       Tako ja odoh u “filozofe” sa perspektivom da po završenim studijama budem profa. A te prve posleratne godine nisu bile lake za studije na ratom opustošenom univerzitetu. Imao sam stipendiju ali je ona bila nedovoljna podrška mojoj porodici koja je živela od skromne očeve penzije. Zato sam se prihvatio da honorarno predajem matematiku u Šegrtskoj školi, svakog dana od dva do četiri posle podne. To mi je oduzimalo dragoceno vreme potrebno za praktični rad na fakultetu. Da dobijem na vremenu, nisam išao na ručak u Studentsku menzu. Hrana mi je bio hleb namazan svinjskom mašću, posut alevom paprikom. Naravno, večera je bila obilna: najčešće šerpa od jednog litra puna pasulja ili krompira. Majka zabrinuta pita: Pa, je l’ćeš moći da spavaš?
       INSTITUT NA LEDINI: Kada sam bio na polovini studija, s obzirom na teško materijalno stanje, rešio sam da se zaposlim. U to vreme nije moglo da se studira vanredno bez nekog velikog, opravdanog, razloga. Rešio sam da potražim podršku moje Katedre za fizičku hemiju. Profesora Savića smo samo na predavanjima imali priliku da vidimo, bio je član CK i zauzet društvenim aktivnostima. Zato sam se obratio njegovom asistentu: Hteo bih da se zaposlim, pa ako biste mi dali preporuku da mogu da se prijavim za vanredno studiranje.
       Asistent se iznenadio jer sam bio dobar student. Posle nekoliko dana zove me profesor Savić, i kaže : Šta ja to čujem?! Objasnim da me predavanja mnogo ne oduševljavaju iako želim studije da završim, a želim da bolje materijalno pomognem porodici. Onda mi on kaže - bilo je to u jesen 1948. godine - završavaj vežbe iz fizike i hemije koje imaš, biće posla, u Vinči se gradi Institut!
       Godinu dana kasnije našli smo se ja i jedna studentkinja hemije u selu Vinči kod Beograda. Bili smo među prvim svedocima rađanja - na ledinama - Instituta za izučavanje strukture materije, buduće nuklearne Vinče. Studentkinja je bila Zorica Kamperelić, ubrzo moj bračni i životni drug. U porodici, kao i u laboratoriji, nije se znalo “šta je moje-šta je tvoje”. Na većini objavljenih radova i knjiga nalaze se oba naša imena. U Vinči smo uradili diplomske radove i zaposlili se kao asistenti. Nikla je i stambena kolonija u kojoj smo dobili stan. Ćerka nam se rodila 1951. a sin 1952. godine. Ponekad mi ćerka kaže: Lako je vama bilo! - Srce moje, kažem, bilo je veselo. Kada ste se rodili, po pelene sam išao u Beograd kamionom, autobusa nije bilo. I sada kad prolazim pored američke čitaonice, setim se kako je u blizini bila radnja “Majka i dete”, u koju ulazim i pokazujem kupone kojima se dolazi do pelena. Odgovor: Pelena nema. Kada ćete ih dobiti. - Ne znam, dođi da vidiš. Onda je tvoja majka pravila pelene od krpa koje je rukom opšivala. Majka te doji; imali smo i kupone za mleko, koga često nije bilo. Ipak, priznajem, verovali smo u bolje sutra i nije nam bilo teško.
       ZNAČAJ STRUČNIH ČASOPISA: Rad u vezi sa hemijom urana bio je objavljen 1952. godine u “Biltenu Instituta” i, sa profesorom Savićem, u “Glasu Srpske akademije nauka”. Ovi su radovi citirani već 1954. godine u jednom od vodećih međunarodnih časopisa za hemiju. Nešto kasnije to je bio slučaj i sa diplomskim radom supruge Zorice. Bila je to velika satisfakcija: zna se šta se radi u selu Vinči kod Beograda! Inače, Zorica i ja smo već početkom ‘60-ih počeli da objavljujemo radove u međunarodnim časopisima. U to vreme ovo nije baš lepo viđeno. Štaviše, bilo je i podozrenja: Šalju Amerikancima!! Nismo imali nekih teškoća, bilo je i pametnih partijskih sekretara. Čuli smo da je jedna od njih prokomentarisala: Draganiće znamo, a ako im radove primaju, znači i da nešto vrede.
       KO JE HTEO BOMBU: Bilo je to ozbiljno ideološko vreme, u Vinču se dolazilo isključivo preko CK Jugoslavije. Leka Ranković bio je glavni atomista, predsednik atomske komisije SFRJ. Praktično, sa najvećeg političkog vrha odlučivano je i o prijemu čistačice u Vinči. Ali, zahvaljujući tome, u Institut su iz fabrika došli sposobni ljudi, najbolji tehnički kadar. Para za uvoz opreme nije bilo, sami smo je konstruisali i pravili. Recimo, instrument za analizu urana, što je tada bila vrhunska tehnika od strateškog značaja. Ni od Amerikanaca niste mogli da ga dobijete, bojali su se da Rusima ne padne u ruke. Bili smo prinuđeni da nalazimo tehnička rešenja, i naši radnici su to uspešno činili.
       O “našoj” atomskoj bombi mnogo se govori, meni je muka kad se Vinča vezuje za atomsku bombu. Eksperimenti koje je Pavle Savić radio sa Irenom Kiri bili su na milimetar do otkrića nuklearne fisije. Njihovi radovi citiraju se u svim istorijama atomske bombe. Nije nemoguće da je Joži neko šapnuo: Paja zna sa uranom, možda bi mogli...?! Nesporno da je Đilas pisao o tome; bio je zagovornik teze da u šumi sa vucima treba zavijati - i mi treba da imamo bombu! U periodu kad se u Vinči rađao Institut, Saviću i onima oko njega bilo je jasno da o bombi nema govora. Za tehnologiju izrade bombe potrebne su stotine miliona dolara, koje mi nismo imali. Svako ko dobro poznaje nuklearnu fiziku, lako će vam objasniti kako da sklopite toliko urana da može da eksplodira. Ali, kako da ga sabijete u bombu?! Pri tom, ona ne vredi mnogo ako se nosi u džepu. Potrebne su rakete velikog dometa i sva ona vojna silesija koja ide uz to. Ranković nije bio politička figura za sebe; bio je Titov poslušnik da bi samostalno donosio takve važne odluke. Tračevi o “našoj” atomskoj bombi, služe za podizanje tiraža žutoj štampi. Kad se o tome piše, nemam snage ni volje da to demantujem - ma, nebuloze!
       BINČA-PARIZ : Zahvaljujući profesoru Saviću, čije su se francuske kolege vratile sa “Menhetn projekta”, programa američke atomske bombe, i bili na ključnim položajima u francuskoj atomskoj komisiji, nas nekoliko “vinčanaca” radilo je u nuklearnom centru kod Pariza. Ja sam imao eksperimente na prvom nuklearnom reaktoru. Ali, nisam mogao da dobijem dozvolu da uđem u zgradu pošto je reaktor smatran velikom francuskom tajnom. Ipak, meni otvaraju mala vrata na reaktorskoj hali za slučaj akcidenta. Tako, zaobilazeći službu bezbednosti na ulazu u zgradu, ja donosim svoje uzorke i razgovaram sa inženjerima. Hepi-end: na prvoj konferenciji UN o atomskoj energiji u Ženevi, vaš sagovornik bio je koautor saopštenja na temu: Tehnika dozimetrije termalnih neutrona i gama zračenja u nuklearnom reaktoru. Srbin iz sela Vinče objavljuje svoj rad sa dvojicom francuskih naučnika, na prvoj konferenciji UN o nuklearnoj energiji!
       Takođe, objavio sam i nekoliko radova u jednom uglednom časopisu za fizičku hemiju. Tako su se stekli uslovi za dobru doktorsku disertaciju. Predložili su mi: ukoliko Vinča nema para, mogu da nastavim sa francuskom stipendijom! Bila je mnogo bolja od onog što su mogli da mi daju u Vinči, ali zahvalio sam se. Rekao sam da me čeka Vinča. Zamolio ih da mi i dalje ozračuju na reaktoru uzorke koje im budem slao. U šali sam to nazvao saradnjom selo-grad, Vinča-Pariz. Tako je rođena Laboratorija za radijacionu hemiju u Vinči, koja i sada postoji.
       ILEGALAC: Godine 1958. branio sam državni doktorat u Parizu, što mi je davalo pravo da dobijem mogućnost zapošljavanja u Francuskoj. Međutim, meni to nije ni padalo na pamet - imam obaveze u svojoj zemlji! Pa, meni niko ne brani da idem u svet! Ubrzo je laboratorija stala na svoje noge, a proradio je i akcelerator. Takođe proradio je i izvanredni nuklearni reaktor, tako da smo imali svoje izvore zračenja.
       Divna stvar tokom mog boravka u Parizu bila su predavanja na Sorboni i Institutu za radijum, u kome je rođena radioaktivnost. Predavanja su držali najveći naučnici iz celog sveta, kao sad da gledam Openhajmera, jednog od autora “Menhetn projekta”. Dva sata držao je predavanje, na ogromnoj tabli ispisivao je jednačine direktno iz glave. Tu visoku fiziku nisam razumeo, ali utisak je bio impresivan, preda mnom je jedna velika istorijska veličina. Predavanja Irene Kiri, već sam mogao da pratim, tematika mi je bila bliskija.
       Dragocena su to bila iskustva za mladog naučnika sa Balkana. Istini za volju, svaki vikend provodio sam u “Foli beržeru”, nisam propuštao golišava pozorišta, i svuda na stajanje, jer je to bilo najjeftinije. Moja stipendija bila je manja od plate čistača ulice, koji su 1954. štrajkovali zbog malih plata. Nema veze, slušati i gledati Edit Pjaf, Žilijet Greko, Iva Montana, Šarla Aznavura... To je neprocenjivo bogatstvo za dušu; ono koje vam širi horizonte i formira ličnost. U svetu nauke ne zarađuju se pare, a kad je reč o slavi, 99 odsto njih ostaje anonimno, radeći u tišini svojih laboratorija. Ta vrsta života nema naročitu kompenzaciju, ali ako pošteno i savesno radite, bićete u prilici da, u tom globalnom dvorištu, budete sa naučnom elitom. A to je velika satisfakcija.
       VINČINA ŠKOLA: Profesor Savić nije dozvoljavao da u laboratoriji sa radioaktivnim izvorima i supstancama rade ljudi koji nisu obučeni za to. Nema bezopasnog radioaktivnog zračenja; ne vidite ga i ne osećate, a vrlo je opasno. U prvoj prilici, 1952. profesor me je poslao u Harvel, engleski nuklearni centar, u kome je bila škola za izotope da se upoznam kako se radi sa njima, a uči se i zaštita od njih. Nas desetak, ljudi iz celog sveta, stanovalo je u starom zamku. Jednog dana vratio sam se ranije u svoju sobu i zatekao sobaricu kako pregleda moje zabeleške. Preduzeli su mere bezbednosti prema naučniku koji dolazi iz komunističke zemlje. Ilustracija vremena.
       Kad sam se vratio, organizovao sam kurseve u Vinči, za inženjere i lekare, za sve koji u svom radu dolaze u dodir sa radioaktivnim materijalima. Kasnije je donet zakon po kome niko ne može da radi sa zracima ukoliko nema položen kurs zaštite. Tako sam ja pokrenuo i današnji Centar za obuku kadrova. Posle više od četrdeset godina uspešno radi. Desetak hiljada stručnjaka raznih profila prošlo je kroz specijalističku obuku.
       PREPORUKA KARLA SEGANA: Posle dvadeset godina izučavanja vode, supruga i ja napisali smo knjigu o radijacionoj hemiji vode. Šta se dešava kad zračenje prođe kroz vodu? Voda je najprostiji molekul, njega smo uzeli kao model sistem. Takođe, ljudsko telo je u najvećem procentu ispunjeno vodom; to što je dejstvom zračenja nastalo u vodi, utiče na procese u ćelijama. Voda se koristi i za hlađenje u procesu dobijanja nuklearne energije. Sticajem okolnosti voda nam je bila aktuelna tema skoro dvadesetak godina. Onda smo rekli: Daj da za svoju dušu sumiramo stanje u toj oblasti kojom smo se bavili toliko dugo! Tu knjigu nam je objavila velika njujorška izdavačka kuća Academic Press, i danas se svestrano citira u naučnoj literaturi.
       Završili smo knjigu i videli da više nemamo šta da tražimo u materiji koju smo opisali. Pitali smo se: šta bi to moglo da bude pozitivan nastavak našeg rada? Tako smo došli do kometa, nebeskih tela koja se kupaju u zračenju. Njih u velikom procentu čini led vode. Nalaze se na krajnjoj periferiji Sunčevog sistema, nastalog kada je eksplozija Supernove pokrenula Sunčevu maglinu i nastalo je Sunce, planete i druga nebeska tela.
       Posle pet milijardi godina postojanja Zemlje, potrebno je da dobro kopate kako biste saznali šta se događalo u davnoj prošlosti sa njom. Komete su interesantne jer su u njima sačuvani ostaci presolarne nebule. Kao radijacioni hemičari, napravili smo model komete i izučavali šta se pod dejstvom zračenja u njima dešavalo. Videli smo da u kometi poput Halejeve, mogu da nastanu aminokiseline - vitalni sastojci naših ćelija. Kad smo pre više od dvadeset godina počinjali da se bavimo ovom tematikom, bilo je manje od deset radova o zračenju kometarnog leda. Kristofer Čajba, danas šef projekata NASA za komete i egzobiologiju, jednom je rekao: Među prvim radovima koje mi je kao doktorandu preporučio profesor Karl Segan, bili su Draganićevi radovi. Lepo je kad živite u maloj zemlji, na koju se ne gleda sa preteranim simpatijama, ali kad nešto čestito radite, ipak će vam skinuti kapu i iskazati simpatije. I u ovom našem tmurnom vremenu, ima šta da se kaže svetu. Jeste, sa skučenim sredstvima, ali marljivost to prevazilazi.
       Ja trošim svoju osmu deceniju, na kraju sam životnog puta. Zakoni biologije su neumitni! U ovom vidljivom svetu, od travki i bubica, do zvezda i galaksija, sve se rađa i umire. Naravno, to važi i za institucije. U Vinči vidim instituciju koja je došla do kraja svog životnog puta. Takva kakva je, ona će se ugasiti. Pitanje je koliko će ovo društvo imati snage i pameti da joj udahne život, da bi nastavila da koristi svoja pozitivna iskustva iz proteklih decenija.
      
       LjUBIŠA STAVRIĆ