NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Opasne veze

“Nije mi dao da spavam. Po celu noć me je mučio pričama o nastradalim Srbima, kao da sam ih ja pobila. Svojoj deci je govorio da su ustaška kopilad”...

      S ratom počinje najgore razdoblje u mom životu, ispričala je tridesetdvogodišnja Hrvatica, majka troje dece, po zanimanju prevodilac, udata za 14 godina starijeg Srbina, automehaničara. On se ubrzo učlanio u Srpsku radikalnu stranku. Od tada je svakodnevno uz viku i maltretiranje slušala razjarenog supruga: “Sve Hrvate treba ubiti”, “Ti si potomak Ante Pavelića”, “Otac ti je ustaša, a sestra ustaška kurva...” Suprug ove žene je i ranije pokazivao znake agresivnosti. Rat je to stanje samo pogoršao. “Nije mi dao da spavam. Po celu noć me je mučio pričama o nastradalim Srbima, kao da sam ih ja pobila.” Svojoj deci je govorio da su ustaška kopilad. Deca su trpela u školi zbog majčinog nacionalnog porekla. Naročito ćerka. (Nadežda Ćetković je zabeležila ovu i slične ispovesti u knjizi “U traganju za ženskim sigurnim mestom”).
       Mnogo je još ovakvih “ljupkih” ljubavnih priča koje nisu izdržale probu vremena. Kako se raspadao mit o bratstvu i jedinstvu, kako se raspadala SFRJ, tako su se raspali i mnogi mešoviti brakovi. Recimo, brak Srbina oficira JNA koji se službujući u Hrvatskoj oženio Hrvaticom. Dobili su dvoje dece. “Na poslu sam slušala uvrede. Nazivali su me četničkom kurvom. Bilo mi je teško.”
      
       Ko je ko
       Na sreću, mnoge priče nisu ovakve. Mešoviti brakovi su uspevali i da se održe bez obzira na političko stanje. “Moja polazna teza je da se u doba tenzije i rata situacija ne menja radikalno, nego se tendencije koje već postoje u miru, u normalno doba, samo pooštravaju pod zategnutim okolnostima i u vreme sukoba. Tada i neke konfliktne ili potencijalno konfliktne bračne veze stavljaju u prvi plan nacionalno i u toj dimenziji nalaze legitimitet i razloge svoga sukoba”, kaže za NIN Mirjana Morokvasić-Miler, profesorka na Univerzitetu Pariz X.
       Kakvo je bilo značenje mešovitih brakova u slučaju Jugoslavije, ko su ljudi koji su u takvim brakovima, zašto i kako su oni postali žrtve diskriminacije i nasilja, kako su se snalazili s nametnutom podelom koja je presecala njihov identitet i identitet njihovih porodica, koje su bile njihove strategije bekstva i preživljavanja, samo su neka od pitanja na koja je pokušala da odgovori gospođa Morokvasić-Miler. Odnosno, odgonetala je njihov put: od potencijalnih nosilaca jugoslovenstva do mete progona i nasilja.
       Jedna od retkih istraživača koja se bavi ovom problematikom u SRJ je Maja Kandido-Jakšić, profesorka psihologije u XIII beogradskoj gimnaziji. Motivacija za izbor ove teme je i lična. Naša sagovornica je Splićanka i Hrvatica udata za Srbina. Beograd je postao i njen grad. “Strašno sam propatila. Najviše me je bolela bezosećajnost okoline. Tako mi je muž jednom prilikom rekao da je njegov najbolji kolega konstatovao: ‘Izbacuju Srbe sa posla, šta mi ovde čekamo sa Hrvatima’. A znao je da sam ja Hrvatica. U to vreme me je i poneki đak provocirao. ‘Profesorka, koje ste vi nacije’. Ja strogo pazim da govorim ekavicu, što nikad ranije nisam, sva se preznojim od straha da nije neki šešeljevac. ‘Sine zašto me to pitaš?’ ‘Vaša ekavica je vrlo sumnjiva, pišete latinicu’”, priča još uvek s nelagodom naša sagovornica.
       Toliko ju je to bolelo da je u više navrata poslednju deceniju ispitivala socijalnu distancu kod dece u svojoj gimnaziji. Između ostalih, jedanput je ubacila i pitanje koje je glasilo “Da li imaš nešto protiv da ti predaje profesor druge nacionalnosti”. Preko 50 odsto dece odgovorilo je pozitivno. “Grozno sam se osećala. Ipak, bilo mi je najstrašnije kada se razbolela moja majka koja je živela u Splitu. Ona je umirala, a meni su stalno pretili otkazom ako se slučajno duže zadržim u Hrvatskoj. Na sreću, bilo je i drugačijih primera. Nailazila sam na divne ljude. Recimo, tetkica u školi mi je jedanput rekla ‘Šta oni tebi pričaju da si ustaša, meni je najveći ustaša moj muž koji pije i koji me tuče’”.
       Gospođa Kandido-Jakšić kaže, kada rezimira sve utiske ipak je gore bilo dolaziti u Split iz Beograda nego biti Hrvatica u Srbiji. Propaganda je bila takva da su je skoro svi pitali: “Šta još radiš u tom prokletom gradu?” “Najbolje što mi se desilo u ovom ratu je što sam shvatila ko je ko. Sada često kažem - da nije došlo do rata ja ne bih znala koliko sam se dobro udala”.
       Broj mešovitih brakova je posle Drugog svetskog rata kod nas rastao u svim republikama bivše Jugoslavije. Teško je pronaći porodice čiji bliži ili dalji srodnici nisu sklopili neki etnički mešovit brak. Pred sam rat 1990. godine bilo je oko 13 odsto ovakvih brakova. Najviše etnički heterogenih brakova bilo je u Hrvatskoj - svaki četvrti brak (ili 27 odsto), najviše između Srba i Hrvata. U Vojvodini je svaki šesti brak bio mešovit, zatim je sledila Bosna, Makedonija, Slovenija i na kraju Kosovo.
       “Jedna sam od retkih koji smatraju da nacionalizam na prostorima bivše Jugoslavije nije nastao iz naroda. Smatram da je međuetnički rat u bivšoj Jugoslaviji sistematskom nacionalističkom propagandom bio iniciran odozgo. Bio je posledica politike koju su vodili nacionalistički lideri i njihovi sledbenici u medijima. Ko ne veruje da je tako, trebalo bi da izbroji srpske vikendice na dalmatinskoj obali i da se zapita da li bi neko sebe osudio da doživotno provodi godišnji odmor sa porodicom u sredini koja je nacionalistička. Isto tako mogao bi zapitati Hrvate koji su prodavali terene Srbima, zašto su to radili ako su prema njima osećali mržnju”, kategorična je u odbrani svog stava Maja Kandido-Jakšić.
       Ipak, bilo je dovoljno samo nekoliko ratnih godina da se etnički stavovi masovno radikalizuju. Istraživanja Bore Kuzmanovića iz 1994. godine, tako pokazuju da je tokom rata u Srbiji, 80 odsto Srba izražavalo jaku etničku distancu prema svim narodima bivše Jugoslavije, sa izuzetkom Makedonaca i Crnogoraca. Otprilike u isto vreme slične podatke objavljuje hrvatski nedeljnik “Globus”. Prema tom istraživanju, 58 odsto Hrvata veruje da srpski narod nema ama baš nikakvih vrlina, 50 odsto njih bi se odreklo svoje dece ukoliko bi ona sklopila brak sa Srbima, dok 47 odsto Hrvata doživljava Srbe kao najveće neprijatelje. Ni u Sloveniji situacija nije ništa bolja. Tamošnji studenti su pokazivali mnogo veću spremnost da se druže sa homoseksualcima ili bolesnima od side nego sa Srbima.
      
       Kolevka
       Te “vesele” 1994. godine, Maja Kandido-Jakšić ispitivala je gimnazijalce koji su došli iz Hrvatske i Bosne u Srbiju. Veliku socijalnu distancu prema Hrvatima i Muslimanima nije krilo čak 96 odsto mladih. Tenzije su u međuvremenu počele da splašnjavaju. Gospođa Kandido-Jakšić, je 1996. godine objavila istraživanje o problemima mešovitih brakova za vreme rata, koje je pokazalo da su najveću otpornost na nacionalističku propagandu i to uprkos pritiscima kojima su neprekidno bili izloženi, pokazali baš pripadnici etnički heterogenih brakova i njihovi potomci.
       Što se Hrvatske tiče, već početkom rata (1991. godine), sociolog Vignjević piše o teškim problemima s kojima se svakodnevno susreće oko 35 odsto omladinaca iz srpsko-hrvatskih brakova. Posebno se na vojne obveznike iz mešovitih brakova gledalo s nepoverenjem. Mnogi su bili prisiljavani da budu u prvim borbenim redovima. Zato nije ni čudo da je najveći broj dezertera i izbeglica bio baš iz mešovitih brakova. Izgleda da nije slučajno ni što su razne države baš takvima najlakše dodeljivale iseljeničke vize. “Oni su prvi osetili i prepoznali strahote koje ih očekuju, tako da su već na početku rata emigrirale čitave porodice. U kolikoj meri se otvoreno ispoljavala netrpeljivost prema njima, prvi su u BiH otkrili Šveđani i Norvežani koji su potom formirali specijalne punktove za snabdevanje ovih ljudi. Njima se pre toga pomoć uskraćivala tako što su ih šetali od jednog ka drugom punktu koji je pripadao nacionalnosti njihovog bračnog druga”, ističe Maja Kandido-Jakšić.
       Da li su mešoviti brakovi zaista bili faktor integracije i jugoslovenstva, kako mnogi pretpostavljaju?
       Mirjana Morokvasić-Miler analizira popise stanovništva od 1948. do 1981. godine. Po njenom mišljenju, pokazalo se da je stopa mešovitih brakova bila mnogo niža nego što je teorijski mogla biti. Štaviše, posle šezdesetih godina prošlog veka dolazi do stagnacije, a u muslimanskim područjima i do opadanja broja mešovitih brakova. Daleke 1981. godine od četiri miliona porodica sa decom, jedna od sedam bila je mešovita.
       Podaci pokazuju da se samo 12,7 odsto dece iz tih brakova deklarišu kao Jugosloveni, 55 odsto imaju očevu nacionalnost, a 26 odsto majčinu. To po mišljenju naše sagovornice znači da mešoviti brakovi “u većini slučajeva imaju asimilatorsku funkciju u dominantnu grupu a da se retko radi o kolevki jugoslovenstva. Znači da su ti brakovi doprineli homogenizaciji na nacionalnom nivou koja je dugoročno vodila ka dezintegraciji”, tvrdi gospođa Morokvasić-Miler.
       Tako se i u istraživanju demografkinje Ruže Petrović, objavljenom 1985. godine može uočiti da su ti brakovi bili manje stabilni nego brakovi sa supružnikom iste nacionalnosti. Sa početkom rata, mešanje postaje tabu. Nešto što narušava homogenost, što treba sprečiti, u stvari eliminisati. Tako sarajevski “Ljiljan” zaključuje da je mešoviti brak gori od silovanja. Valjda zato što se radi o slobodnom i svesnom izboru partnera. U ratu muškarci su češće zarobljeni ili ubijeni, dok je tipično ratno nasilje nad ženama-silovanje. “Čak i u slučaju silovanja postoji momenat apsorpcije žene u novu grupu putem apsorpcije njenog poroda. Silovanje je dakle, i akt nasilnog mešanja. Trudnoća treba da donese sina onome ko siluje, koji takođe treba da uprlja drugu naciju i obeščasti ženu neprijateljske grupe. Dakle, ‘drugi’ muškarci oženjeni, ‘našim’ ženama treba da odu ili su eliminisani. Žene i muškarci nisu u jednakom odnosu prema mešanju. Žena udata u grupu je dobitak za tu grupu, žena udata izvan grupe je izgubljena za svoju grupu”, kaže Mirjana Morokvasić-Miler.
      
       Tabu
       Njen zaključak posle širokog istraživanja je pesimistički. “Nacionalizam konstruiše mušku naciju. Mešanje je privilegija muškarca, falokratska privilegija moćnijeg. Mešoviti brakovi i dalje postoje i postojaće. Međutim, oni su bili i ostali uglavnom prenosioci muškog identiteta. Dok su samo u malom broju slučajeva bili ipak i kolevka nekog zajedničkog, hibridnog, jugoslovenskog identiteta, oni sada, ukoliko nisu uspeli da pobegnu, doprinose integraciji u većinsku grupu asimilacijom. Gube se kao ‘mešoviti’”.
       Mešoviti brakovi živi su dokaz da se može živeti zajedno. Smatraju se najvišim stepenom prihvatanja Drugog. Sada kada se teži ujedinjenoj Evropi ovaj fenomen je još zanimljiviji. Kod nas je po tom pitanju jedinstvena već pomenuta studija Ruže Petrović. Dr Vesna Vučinić-Nešković, docentkinja na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu o studiji kaže da je rađena najvećim delom na osnovu podataka iz 1981. godine. “Njeno ograničenje jeste u tome što su za pripadnike mešovitih brakova uzeti oni koji su se u popisu izjašnjavali kao Jugosloveni. Najnoviji podaci posle poslednjeg popisa nisu obelodanjeni. Ipak, zna se da je procenat za Srbiju i Crnu Goru što se mešovitih brakova tiče relativno visok i iznosi oko 13 odsto, što je mnogo više ukoliko se situacija uporedi sa Bugarskom (1,7 odsto) ili Rumunijom (3 odsto)”, ističe Vesna Vučinić-Nešković. Naša sagovornica rukovodi projektom “Mešoviti brakovi kao most ka interkulturalnosti u jugoistočnoj Evropi”, iza kojeg stoji Evropski centar za mir i razvoj Univerziteta za mir UN.
       Zanimljivo je da još nema odgovora na možda najznačajnije pitanje: koliko se mešovitih brakova raspalo zajedno sa SFRJ. “To je svuda tabu tema. Mešoviti brakovi ruše koncepciju, iritiramo sve koji su navijali za otcepljenje i ratnu opciju”, tvrdi Maja Kandido-Jakšić. Ipak, za kraj, ona iznosi rezultate svog najnovijeg istraživanja sprovedenog među gimnazijalcima. Za razliku od rezultata dobijenih za vreme rata, danas se većina učenika ne protivi mogućnosti da se zaljube ili vode ljubav sa pripadnicima različitih nacionalnosti sa prostora bivše Jugoslavije. Međutim, više od 50 odsto smatra da brak ne bi bio poželjan zbog roditelja ili sredine u kojoj živi.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ
      
      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu