Ploča s pesmom “Pijem da je zaboravim” najtiražnija je ploča u bivšoj Jugoslaviji. Samo u Beogradu dnevno se prodavalo 25 hiljada ploča. Prodata je u više od četiri miliona primeraka. Potpuno mi je promenila život. Šta god da sam posle snimio, dostizalo je zlatne tiraže, na festivalima sam redovno pobeđivao, bilo šta da sam pevao. Ali, imao sam zaista predivne pesme. Recimo: “Nazdravite, drugovi”, “Pjevaj, prijatelju, digni čašu vina”, “Tugo moja, tugo”, “Čaše lomim, ruke mi krvave”... Mnoge od tih pesama žive su dan-danas, pevaju ih po kafanama i svadbama.
       Možda sam bio jedini pevač koji je Titu pevao na uho. Zvao me je Čupavi. “Je l’ može ona moja!?” Čim mu zapevam “Pijem da je zaboravim”, odmah su morali da mu donesu viski. I dan-danas ga poštujem, čak i više nego dok je bio živ. Što ga više napadaju, ja ga sve više volim. Ja sam svom najmlađem sinu, rođenom u Njujorku, dao ime Tito. Iz zahvalnosti. Čuj, dao mi je najlepšu mladost na svetu, i ne samo meni. Imali smo mir, i osmeh na licima - niko te nije pitao da l’ se zoveš Milan, Džemo ili Hašim! Imati sedam miliona mešovitih brakova u bivšoj Jugoslaviji, pa to nešto govori. Tito me je vodio na svojim putovanjima po Indiji, Kini, Americi... I ja sam pevao svim predsednicima sveta.
       Jednom, na brodu “Galeb”, umalo nisam bio ošišan. Na jutarnjem raportu Titu, kad je video da sam ja na brodu, rekao je admiralu: “Izgleda da nisu svi uredno podšišani!?” Admiral me je pozvao da istupim tri koraka napred - “Zašto nisi podšišan?!! “Ali, ja svako veče pevam!” “Vodite ga na šišanje!” “Nalevo krug!”, dvojica stanu pored mene - Jebem ti, ovi će stvarno da me šišaju! Gledam kako da zbrišem, dugačak je brod... Onda se Tile nasmejao, video je da sam pozeleneo, i oni su me pustili. Zato sam posle morao da ribam pod sa mornarima.
       Bio sam jedini Jugosloven koji je vani nastupao u maršalskoj uniformi, sa zvezdom na čelu i grbom na rukavu. Kao ona Titova iz Drvara. Bilo je to ‘71. trebalo je da gostujemo na proslavi 29. novembra u Geteborgu, posle ubistva ambasadora Rolovića. Kad sam se u maršalskoj uniformi pojavio na aerodromu, carinik umalo nije pao u nesvest. Zgranut, pita me: “Gde ti ideš, Hoki! Je l’ si normalan? Pa, ne možeš tako obučen!” “Ti ćeš mi reći! Je l’ si mi ti kupio uniformu!” Zvali su i Državnu bezbednost, nisam popustio. Iz Bosne sam, hvala bogu. Morao sam da potpišem da idem na svoju odgovornost.
       Fantastično se sećam ogromne dvorane u Geteborgu; deset hiljada posetilaca, orkestar Ace Stepića, voditelji Helga Vlahović i Mića Orlović. Reflektor te prati dok silaziš na binu. Pet minuta pre nastupa odem u garderobu i brže-bolje obučem uniformu; stavim titovku na glavu, opasače... Mića najavljuje: “A sada ćete čuti pevača godine s pesmom ‘Pijem...” I ruka mu je ostala u vazduhu. Orkestar se rastrčao po bini - “da ti j...mater!” Najednom, tišina. Vidim u publici konzule, atašee... Stanem pred mikrofon i setim se poze Filipa Filipovića: dignem ruke, kažem: “Živio drug Tito! Živjelo bratstvo i jedinstvo!” Na to se, neka budala kao i ja, prodere iz publike: “Živio drug Tito!” I deset hiljada grla počne da skandira: “Tito - partija!” Kapa mi je bila na plafonu od skandiranja. Izađe konzul, održi govor, svi prilaze da mi čestitaju na hrabrosti. Čuj, hrabrosti” Do malopre ste me pljuvali, sad mi čestitate!” Posle sam u Stokholmu isto tako obučen pevao; i gde god sam nastupao: u Čikagu, Torontu, Los Anđelesu, Sidneju... sačekivali su me emigranti, demonstrirajući. Bio sam deklarisani Jugosloven, i to sam do danas ostao.
       Nikad nisam potpuno otišao iz zemlje. Uvek sam bio jugonostalgičar, danas još i više. Nedostaje mi ona moja lepa stara zemlja, moji divni jarani iz svih gradova. Jedini sam Jugosloven kome je ostala zvezda u srcu. Nikad je nisam izvadio, čak i kad je bilo najopasnije. Nemam ja ništa protiv kokardi, šahovnica i ljiljana, svako ima pravo na svoj izbor ali ljutim se kad me neko gleda popreko i kaže: “Šta će ti ta zvezda!?” Onda poludim.
       Kad bi sad Tito izašao iz groba, odmah bi se i vratio u njega. Kad bi video koliko se neljudskog dogodilo, da je brat udario na brata. Ne bi se on bunio komunizam da nestane; kad je već svuda nestao, mogao je i kod nas. Neka narod ima hleba i neka živi u miru, pa neka se zove kako hoće.
       U mojoj spavaćoj sobi stoji Titova bista, dve stare zastave Jugoslavije, Titov lik u tapiseriji metar sa metar i grb stare Jugoslavije iz kasarne “Maršal Tito” u Sarajevu. Njega mi je dao jedan moj prijatelj oficir, Makedonac; samo je njega poneo kad je bežao iz Bosne. I svako veče, pre nego što legnem, poklonim se pred bistom, kažem: “Hvala ti, hadžija, bio si najbolji na svijetu!” Ako zaboravim slučajno, pa legnem, nema boga da ne ustanem ponovo, da mu se poklonim. Za mene nije umrla njegova prostoproširena rečenica: “Čuvajte bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka.” Pa to je najlepše na svetu: voleti komšiju, pomagati se...!
       Ja sam to tako shvatio, i ta rečenica živi u meni.
      
       SEĆANjE NA HAŠIMA KUČUKA-HOKIJA
      

Na seoskom groblju u banatskom selu Sakule kod Pančeva u sredu 27. novembra u prisustvu porodice i oko dve hiljade prijatelja i poštovalaca njegove muzike sahranjen poznati pevač narodne muzike Hašim Kučuk Hoki (56), koji je u ponedeljak uveče poginuo u saobraćajnoj nesreći na autoputu Beograd-Novi Sad u blizini Kovilja.        Hašim Kučuk Hoki sahranjen je pod jugoslovenskom zastavom sa petokrakom i grbom SFRJ iz 1943. godine, koji je donet iz zgrade nekadašnjeg Saveznog izvršnog veća. Hokija su ispratili tamburaši “Pančevački kicoši”, koji su od njegove kuće do spuštanja u raku svirali pesme koje je voleo.        Sahrani je prisustvovao i Borislav Pelević, predsednik Stranke srpskog jedinstva, čiji je Hoki bio član. Međutim, niko od zvučnih imena jugoslovenske estrade nije došao da isprati umetnika koji je bio veliki humanista i koji je održao bezbroj dobrotvornih koncerata. Na sahrani su viđeni jedino braća Bajić, Đorđe Želčevski i Boro Drljača, koji nije krio suze.        Tim povodom objavljujemo deo intervjua koji je legendarni Hoki dao 25. februara 1999. godine našem saradniku Ljubiši Stavriću.