Profesor Radmilo Stojanović (1910-2002)

      S velikom ljubavlju i pijetetom pristupam pisanju teksta u mali spomen na velikog čoveka profesora Radmila Stojanovića čija sam učenica i sama bila u poznim godinama. “Svako zlo za neko dobro”, kaže srpska narodna poslovica pa je tako bilo i povodom inflacije ‘93. godine jer se profesor Stojanović odlučio da već u poodmaklom dobu ponovo drži predavanja iz sanskrta a mi, njegovi učenici i učenice, slušajući ga i sledeći, iskoračivali u jedan univerzum duha spram koga je svakodnevica bila puka banalnost. U vreme najveće materijalne bede doživljavati više godina najveće duhovno zadovoljstvo moglo se samo uz pomoć poznavaoca drevne mudrosti i sanskrtske, pogotovo.
       Stanovao je u ulici koja nosi naziv njegovog oca, a znam da mu je otac bio Kosta Stojanović, veliki matematičar i tvorac kibernetske teorije, koju je od njega “pozajmio” Norbert Viner. Jednom sam preko Radio Beograda 2 slušala disput na tu temu, sagovornik je bio upućen i čak više puta naglasio da je došlo krajnje vreme za reafirmaciju naših velikana odgurnutih u zaborav. Ali, koliko vidim, od toga dosad nije bilo ništa. Štaviše, i povodom smrti profesora Radmila Stojanovića, osim čitulja bliskih, objavljenih u novinama, i mimo njegove volje, nijedna se pozvana i nadležna institucija nije oglasila, što je sramno. Mi nemamo ni prostora ni vremena za Stojanoviće i njima slične velikane jer smo i prostor i vreme zagušili mafijaškim obračunima i svađama između kojekakvih mediokriteta sportske, estradne ili političke provenijencije. Stojanović nije pripadao nikome i ničemu, bio je izvan i povrh svega i stoga bio “nepodoban i nezaslužan” za javno i prikladno oglašavanje čak ni povodom smrti, što govori o nama, a ne o njemu, o našoj spremnosti na preuveličavanje tuđeg i nipodaštavanje svoga.
       Ovde ne mislim na narod, već na elitu, jer je on voleo i cenio svoj narod - u mladosti je poznavao seljake koji su znali da smo ovamo došli pošavši s one strane Pamira a znao je reći da se lingvistom ne može biti bez poznavanja sanskrta. Matematiku je svrstavao u najveće obmane koje je čovek izmislio, mada su mu i otac i stariji brat, o kome se brinuo sve do njegove smrti, bili vrsni matematičari, pa je mora biti, bilo dragoceno prisluškivati njihove razgovore.
       Prvo predavanje počinjao bi nanošenjem mnoštva tačkica na tablu, što je trebalo da bude slika univerzuma propraćena definicijama starih Sanskrćana: “Univerzum je neizmerljiv, sve je u njemu ograničeno, njega, pak, mnoštvo nije ograničilo; i u makro i u mikrouniverzumu telom sve je ograničeno (konačno)”, do čega su, kao što znamo, sa velikim zakašnjenjem došli Kantor, Rasel i Vitgenštajn. Taj makrosvet predstavljen na tabli odnosio se i na mikrosvet, na čoveka. Rođenjem se stiču ograničenja zadata rtom-kosmičkim zakonom i dharmom-moralnom dužnošću. “Nema potpune slobode u životu, u prirodi i u univerzumu, krene li pojedinačno s namerom da iz sveta ograničenja istupi, mnoštvo će ga vratiti nazad. Višnu i Siva su sile, prva teži beskonačnosti, druga teži nuli, univerzum je neprestana igra njihovih međusobnih uravnoteženja; prekoračenje ograničenja moguće je samo po cenu samouništenja; istina je čoveku nedostupna, preostaje mu samo vera u istinu”, govorio je.
       Joga ga je ljutila, nazivao ju je “jamom bez dna” i grmeo protiv nekadašnjih i sadašnjih “geteanuma”. O tzv. prosvetljenju i širenju svesti znao bi reći: “Da je bio svestan, ne bi ga udario tramvaj!” Povodom filozofskog pojma “supstrat” ili Šankarinog “brahmana”, umeo je reći: “To ne postoji” i tu je bio jednak Budi, mada je i ovome zamerao zbog sange-monaške zajednice, jer to nije srednji put koji je sam Buda promovisao. Najdraža mu je bila prastara indijska filozofska škola, dualistička samkhja - “Duh je pao u materiju i da bi opstao, branio se disanjem” što je vodilo poreklo iz upanišadske prane. Lice bi mu se ozarilo kada bih mu spomenula Išvarakrišnin stih:
       “Kao što se igračica povlači kad gledaocima prikaže igru tako da se odvraća i priroda pošto se ispoljila pred duhom”, a na moje sumnje povodom duha, odbrusio bi: “Onome koji nije shvatio šta je duh, ne treba ni objašnjavati.”
       Po izrazu lica koji se menjao od krajnje strogosti do dečje blagosti, znala sam koji mu se tekstovi ne dopadaju ali ih mora, zbog savršenstva jezičkog izraza (kao što je Bhagavadgita) ispisivati, a s kojima je bio u dubokom saglasju. Od ovih drugih navešću samo dva:
      
      
       “Išvara sarva-bhutanam hrddeše tišthati
       bhramjan-sarvabhutani jantra arudhani”
       (“Bog u srcu svih bića stoji obmanom vrteći ih pričvršćene na vrtešci”)
       i
       “Jatha kanan kanitrena nara-varja-adhigaččhati
       tatha guru-gatam vidjam šušruša-adhigaččhati.”
       (“Kao što kopajući ašovom čovek vodu nalazi
       Tako u učitelju skriveno znanje učenik nalazi.”)
      
      
       I kako se to znanje nikada ne može u potpunosti naći, pismom sam mu se obratila za savet da li da preko reči uronim u traganje za srodnošću srpskog jezika i sanskrta. Ovo tim pre što sam znala koliko ceni starog indijskog teoretičara jezika i mudraca Bhartrharija koji kaže: “Govor je celina bez delova. Studirati samo reč, znači pokazati svoju glupost. Rečenica je zbiljskija od reči i rečenica je nosilac značenja.” I još je rekao: “Imenice potiču iz prostora, glagoli iz vremena”, za razliku od biblijskih egzegeta koji tvrde da su imenice od boga a glagoli od sotone.
       I da ga ne bih obavezivala da mi otpisuje, zamolila sam ga da me, ako je saglasan s mojom namerom, pozdravi po mojoj prijateljici koja je, takođe, posećivala njegova predavanja. Ne samo da sam bila pozdravljena, već sam dobila i uputstvo kako u sanskrtu porodica reči izvire iz korena. Bio je jedini čovek u Srbiji koji je znao i na veličanstven način umeo da prenese sanskrt. Da bi ga naučio, bio se, svojevremeno, povukao na Rudnik i, uz sanskrt, gajio voće i pčele. Poput starih i samima sebi doslednih mudraca, umro je odbijajući hranu. Njegovom smrću svi su mnogo izgubili a najviše mi koji smo imali sreće da ga slušamo i čujemo.
      
       BRANISLAVA BOŽINOVIĆ