U crkvi Sv. Nikole u Prištini od strane Kfora bilo je jedno venčanje, jedno krštenje i dva Amerikanca su prešla u pravoslavlje. Ovo je priča o svadbi

      Jutro pred venčanje započelo je prilično stereotipno. Nervozna i užurbana mlada panično zapomaže kako ne može sve da postigne i naizgled nezainteresovani mladoženja koji je neprestano požuruje.
       Krenuli smo kolima ispred iznajmljene, gazda Trajkove kuće u Lapljem Selu gde živimo i gde se nalazi redakcija mesečnika “Glas juga”. U jedinom listu na srpskom jeziku južno od Kosovske Mitrovice, mladoženja Živojin Rakočević je glavni urednik, a potpisnik ovih redova urednik i, što je za ovu priču od veće važnosti, kum na venčanju.
       Džip ruskog kontingenta Kfora čekao nas je ispred Radio KIM-a u dva do tri kilometra udaljenom rubnom selu enklave Čaglavica, u kojem se srpske kuće i imanja već uveliko rasprodaju. Ova pratnja bila je gotovo neformalno dogovorena pošto su se mladoženja i ruski oficir Vitalij Fedotov sprijateljili na pomenutom radiju gde Vitalij jednom sedmično vodi emisiju “Ruski čas” namenjenu ruskim pripadnicima Kfora smeštenim pored aerodroma Slatina. U džipu su sa Vitalijem bila trojica ruskih vojnika sa kalašnjikovima. U našem kombi vozilu sam, kao lice od izuzetnog značaja za predstojeći obred, bio smešten odmah do vozača, Dragana iz Zvečana, dok su se na zadnjim sedištima mlada, i njena “kuma” Zoran iz Gnjilana, administrator na KIM Radiju, i prijateljica Violeta iz Kraljeva, zaposlena kao prevodilac u jednoj od brojnih NVO organizacija na Kosovu. Mladoženja se sa Vitalijem smestio u prtljažnik kombija, dok je džip, sa trojicom Rusa, krenuo za nama.
      
       Kip slobode
       Nakon nekoliko minuta vožnje putem koji preseca zemlju koja je do pre godinu dana bila u vlasništvu Srba i koja se neprestano rasprodaje, uspeli smo se na Veternik, brdo iznad Prištine. U Prištini je pre bombardovanja živelo između 40 i 50 hiljada Srba. Danas manje od tri stotine Srba i to uz neprestanu vojnu i policijsku zaštitu. Srpski jezik tek ponegde preživljava pod “firmom” bosanskog, bošnjačkog, hrvatskog a katkad, zlu ne trebalo, i crnogorskog. Tako je i sa tablicama koje se mogu videti na ulicama: sve su “dozvoljene”, osim onih iz centralne Srbije (isključujući one iz Sandžaka, naravno).
       Na ulasku u Prištinu nalazi se kamenorezačka radnja “Klinton” a pored, na krovu novopodignutog motela, gipsana kopija Kipa slobode veličine nekih tri metra na kojoj baklja u uzdignutoj ruci noću blešti osvetljena sijalicom. Na bilbordima nam dobrodošlicu pruža nasmejani, iz maskirne uniforme u Armanijevo odelo ubačeni Hašim Tači.
       U kolima, tajac. Samo mladoženja ima primedbe na mladin izbor svadbenih potrepština. Čime je nezadovoljan - znaju svi. Ovde su se i upoznali na studentskom protestu 1996. godine pesnik Živojin i studentkinja medicine Sonja Jeftić. Danas, šest godina kasnije, u svom gradu, s vojničkom pratnjom u prastarom ruskom VAZ-u idu na venčanje. “Kuma” Zoran primećuje kako su ovim vozilom ušli u Berlin 1945. i kako su istim iz Berlina i izašli 1989. godine. Vitalij pita šta smo rekli. Ničevo!
       Prvo smo krenuli do Univerzitetskog naselja, gde su se družini priključili pesnikinja Darinka Jevrić i profesorka Mitra Reljić. Retke preostale Srpkinje u gradu. Njihove muke, pretnje, izbacivanja iz stanova i strah u kojem žive, teško je opisivati. Kod Srba preostalih u Prištini video sam isto kao kod ove dve žene: pogled u kojem je skupljeno toliko tuge da ih to čini istovremeno i najplemenitijim i najkrhkijim bićima.
       No svadba je, treba se veseliti. Dara i Mitra su iz svojih stanova iznele skrivene i brižljivo umotane zastave, jednu jugoslovensku i jednu srpsku. Odmah su u kolima proglašene za barjaktare.
       Na ulicama je malo sveta. Nedeljno jutro je hladnjikavo. Pored nas promiču dobro poznata mesta. Studentski domovi, Univerzitetska biblioteka, nedovršena Crkva Svetog Spasa u centru grada, koju su već dva puta neuspešno minirali, a od skoro su je, zbog “poboljšane bezbednosti”, ostavili bez obezbeđenja. Oko nje se sada nalazi nagomilano đubre i kontejneri, a krst na vrhu sija na jutarnjem suncu.
      
       Prištinska zvona
       Nastavljamo prema starom delu grada i crkvi Svetog Nikole gde, sve vreme, u potpunoj izolaciji, zaštićen od strane britanskih vojnika smeštenih u stražari na ulazu u crkvu, živi jedini preostali sveštenik u Prištini, Miroslav Popadić. Smiren i odviknut od gužve, s dečanskim kaluđerom Nektarijem Vorgučićem, priprema venčanje. Ovo je prvo venčanje u Prištini posle dolaska Kfora. Pre toga je u ovoj crkvi bilo jedno krštenje a dva Amerikanca su u proteklom periodu primila pravoslavlje.
       U crkvi su i, za ovu priliku osposobljeni i odeveni pomoćnik-čtec, naš kolega, novinar Siniša i kao svadbeni fotograf Goran iz Kragujevca, tehnički urednik u našim novinama, koji su nešto ranije došli sa ocem Nektarijem da pomognu. Liturgijsko venčanje u pevnici prate čuvar crkve Ilija Trajković i Bugarka Valentina, radnik iz UN administracije. Liturgiji su prisustvovali i Vitalij i ruski vojnik, koji su zamolili oca Miroslava da u crkvi budu sa oružjem, što im je on, iz razumljivih razloga, i dozvolio. Dva Rusa su ostala napolju. Negde, pri kraju obreda Ilija Trajković izađe a nedugo zatim se začuše i zvona. To je bio i najradosniji i najteži trenutak tog lepog jutra.
       Posle obreda izađosmo ispred crkve. Zoran i Dragan su zapevali “Udade se jagodo” i druge stare kosovske pesme. Poneki radoznali i zbunjeni Albanac bi zastao i “bacio” pogled preko crkvene ograde. Pojavila se i starica Natalija Tišma koja je istog trena zaplakala. Počela je da nas ljubi i grli i govori nam o svojim sinovima i kćerima koji su se iz Prištine rasuli kojekude po Srbiji.
       Odlazimo. Opraštamo se od oca Miroslava i ostalih sa mučnim osećajem kao da ih izdajemo, Ilija Trajković zvoni.
       Na povratku, ušavši na teritoriju enklave, razvijamo barjak. Neko je okrenuo naopako srpsku zastavu, pa izgleda kao ruska. U kafani čeka harmonikaš i možemo slobodno da zapevamo. Prijatelji čekaju. Vitalij diže zdravicu i kaže da je srećan što je kao Rus mogao barem nešto da pomogne. Žao mu je što kao narod nisu mogli više. Kaže, ni kod njih nije puno bolje. Ali svadba je, Bogu hvala, red je da se veselimo.
      
       PREDRAG RADONJIĆ