Moj stav ne podrazumeva isključivanje nečega što je strani kapital. Ali podrazumeva očuvanje nečega što je u strateškom interesu. To je slovenački put. Ali moj stav podrazumeva još nešto: jednu razložnu rezervu u odnosu na domaći ali prljavi kapital. To se moglo videti na slučaju kupovine hotela “Union”, gde je kupac veličan kao uspešan poslovni čovek, patriota. A onda moglo se videti iz intervjua predsednice Privrednog suda Vide Petrović-Škero da je taj čovek tek pre nekoliko meseci izašao iz pritvora

      Čudna je atmosfera ovih dana u Srbiji. O vikendu su predsednički izbori, a bez povećane dramatičnosti u javnosti. Izvesno je, kažu istraživači javnog mnjenja, ko će da pobedi. Pitanje je samo da li će na izbore da izađe polovina upisanih birača plus jedan. Zbog toga pobednik uopšte ne mora da pobedi. Nema ni prave izborne kampanje. Predsednik SRJ Vojislav Koštunica daje intervju za intervjuom. Kako smisliti nešto zanimljivo što izlazi iz sfere opštih mesta? Pitamo odmah na početku apsolutnog favorita o jedinoj zagonetki: šta ga uverava da će izaći dovoljan broj građana na birališta?
       - Građani su svesni da imaju samo štete od ponavljanja izbora. Dvojake štete. Jedno je gubljenje vremena, a drugo novca. Verujem da je većina koja smatra da vlast treba da bude odgovorna svesna toga da će ona biti odgovorna, odnosno zaslužna, ukoliko se uspostavi ravnoteža vlasti.
      
       A šta ako, ipak, ne izađe dovoljan broj građana?
       - Mislim da će to one koji su glasali radikalizovati, učiniti nezadovoljnima... To stvara energiju i naboj koji je došao do izražaja 2000. godine.
      
       Šta je posledica?
       - Izgubljeno vreme. A zamislimo da smo normalna država kako bi stajale stvari u Srbiji ove jeseni. Izbori ne bi bili početkom jeseni nego na kraju godine, dogovor o ustavnoj povelji bio bi postignut, zemlja bi se našla ako ništa drugo u Savetu Evrope... Ne bi postojala mogućnost da izbori održani na kraju godine ne uspeju, već samo neko od kandidata na tim izborima bi uspeo. Sve bi bilo normalno.
      
       Postoji prigovor da bi eventualni neizlazak dovoljnog broja glasača značio da nije dobra ponuda. Neki mladi ljudi su pričali, prilično bezazleno, da izađu na izbore, ali glasaju za Vlade Divca ili dopišu neke svoje... Da li Srbiji trebaju baš novi ljudi?
       - Voleo bih da je deo najodgovornijeg posla koji je vezan za demokratske promene preuzeo upravo deo mladih ljudi, a ne da svuda prepoznajemo generaciju koja se sa tim problemima nosi, kad je reč o političkom učešću, nekoliko decenija. Ali, ovde ima mnogo poruka koje obeshrabruju svaki politički angažman. Te poruke dolaze i od naše intelektualne elite, a naravno i od dela vlasti.
      
       Smena političke elite od pre dve godine nije donela neke bitne promene. Recimo, ovo donošenje ustavne povelje. Milošević je ovakve odluke donosio posle niza grešaka. Ali Miloševiću na Žabljak bar nije dolazio niko da mu priča kako treba da izgleda Jugoslavija. Vi ste dozvolili da vam Solana, koji nas je bombardovao kao NATO, sad dolazi da kroji novu Jugoslaviju. Odnosno Srbiju i Crnu Goru?
       - Svi dobro znaju šta sam 1999. godine pisao o onoj natovskoj tzv. humanitarnoj intervenciji. Knjiga o tome je objavljena, i na francuski je prevedena. Ali dve stvari su se promenile. Havijer Solana je sada visoki predstavnik Evropske unije, a Jugoslavija hoće u Evropsku uniju. I to su prosto činjenice.
      
       Jedina stvar u kojoj ste se vi i Đinđić složili je izbegavanje referenduma o toj državi?
       - Taj zahtev za referendum artikulisan je za sada preko jedne jedine stranke i na jedan dosta neobičan način, preko Demohrišćanske stranke Srbije, koja je u Vladi Srbije, istovremeno vodi antivladinu politiku. To premijeru ne smeta. Postoji harmonija između tih potpuno protivrečnih stavova. Ali, niko javno ne prenebregava stav da ako Srbija bude nezavisna to ima neku cenu. Recimo budućnost Kosova i Metohije. Za sada samo jedna stranka u Srbiji prelazi preko toga, a ta stranka nema neki veći politički uticaj.
      
       Po našem istraživanju, jedan odsto ljudi u Srbiji misli da je Crna Gora ključni problem...
       - Ali istraživanja sigurno ne pokazuju da većina smatra da je Crna Gora balast, da se tog balasta treba osloboditi i da treba raspisati referendum.
      
       I vi mislite tako?
       - Ja prosto mislim da javno mnjenje u Srbiji ne ispoljava zainteresovanost da se to pitanje otvori i da se Srbija, kako neki, ipak retki, misle, reši balasta koji se zove Crna Gora. U centralnoj Srbiji postoji možda, u dobrom smislu reči, jedna vrsta blage indiferentnosti prema nečemu što je dalje od matice. Tako da nema napetosti. S druge strane, u Crnoj Gori, biračko telo je prepolovljeno. Pre godinu dana sam, dakle pre dolaska Havijera Solane u Beograd, uputio poziv rukovodstvu Crne Gore, predsedniku Đukanoviću, da Crna Gora, pošto ne može da se postigne dogovor, pitanje svog državnog statusa reši na način na koji je to moguće. I odmah je došlo do vrlo negativne reakcije. Jer je to nemoguće tehnički sprovesti.
      
       DHSS jeste marginalna, ali kada biste recimo vi pokrenuli tu ideju referenduma, a imate za sobom dva miliona birača...
       - Onda bih možda izgubio nešto od ona dva miliona birača. Ali, tu postoji još jedan problem. Referendum nije sprovodljiv po našim važećim propisima. Sad dolazimo na nešto što može da izgleda pravničko cepidlačenje, ali Skupština Srbije može po Ustavu Srbije referendum raspisati samo o pitanjima koja spadaju u nadležnost Skupštine. Ovo pitanje nije predviđeno u okviru nadležnosti. Crnogorski Ustav, recimo, dopušta da se izjašnjava o promeni državnog statusa.
      
       Znači li to da se ne može raspisati ni referendum za Partnerstvo za mir?
       - Ne. Partnerstvo za mir je naravno pitanje Jugoslavije kao države, dok ona postoji.
      
       Slovenci imaju referendum za pristup NATO-u.
       - Tu postoji razlika. Slovenci nisu traćili vreme nego su promenili zakone. Oni imaju i Ustav i zakone koji im omogućavaju da se javnost na referendumu izjašnjava o ovim pitanjima. Međutim, mi smo ostali zakovani, ne samo za Miloševićev ustav, nego i za celokupno njegovo zakonodavstvo. Zato što je nekome to više odgovaralo. To je sad druga priča. I ja smatram taj odnos slovenačke javnosti prema ulasku u NATO vrlo zanimljivim. Ali, kažem, mi nemamo nikakvog pravnog osnova za tu vrstu izjašnjavanja javnosti. Mi imamo jednu veliku crnu mrlju kad je reč o zakonima. Što god taknete. Uzmite izborne zakone. Oni su zaista katastrofalni. Otvorilo se pitanje finansiranja stranaka. Nikad nije rešeno. Otvorilo se jedno još osetljivije pitanje: pitanje sukoba interesa. Našlo se to na vladi, pa je onda brže-bolje cela stvar odbačena.
      
       Da li ovakvo stanje vodi ka novom 5. oktobru?
       - Pa, ne. Mislim da jača potrebu za jednom normalnom vrstom vođstva koje nije otuđeno od naroda. Nisam nikad dobio podršku zato što sam se ponašao kao Slobodan Milošević, nego zato što sam se ponašao suprotno od njega.
      
       Ali vraćanje Šešelja na političku scenu upravo govori da se otpor stalnim besplodnim igrama povećava. Zar to pomalo ne podseća na situaciju u Nemačkoj posle Prvog svetskog rata kad su se demokratske snage iscrpljivale godinama i stvarale prostor u kojem je Hitler dočekan kao izlaz?
       - Nema tu sličnosti. Prvo, u ovim postkomunističkim državama nije moguć povratak unatrag. Može se tavoriti, može se gubiti mnogo vremena, ali se stvari više ne mogu vratiti natrag. Samim tim nema izgleda za ideje koje zastupa Šešelj, a to što on nudi predstavlja jednu vrstu kombinacije, pre svega tih ideja vezanih za stari poredak. S druge strane, Šešeljeve ideje znače vraćanje u stanje izolacije zemlje. To je isto neizvodljivo. Treća razlika jeste što u slučaju ekstremno desničarskih stranaka kakve se pojavljuju danas u Evropi, imate organizacije s vrlo razvijenim i doslednim programom. Šešeljeva stranka toga nema. Tu ima mnogo dnevnopolitičke demagogije i prosto to nema izgleda na duži uspeh. Ima međutim nekog lakrdijaštva. To ne liči nijednoj zapadnoevropskoj stranci, već jednoj partiji koja praktično nestaje sa političke scene Rusije. Stranci Vladimira Žirinovskog.
      
       Način na koji je Milošević otišao u Hag, i to baš na Vidovdan, i način na koji su uranijumske šipke otišle odavde, kod prosečnog Srbina izaziva izvestan osećaj poniženja. Ne mislite li da na taj način vi uterujete Šešelju birače?
       - To je pitanje jednog preko potrebnog i normalnog dijaloga koji je mogao i morao postojati u okviru vladajuće koalicije koja se zove DOS. U jednom trenutku DOS je pokrio skoro ceo politički prostor. Ono što je pripadalo starom režimu bilo je jako marginalizovano. Mislim da je DOS onda morao, da bi se stvari normalno razvijale, da bi se izgradile i sačuvale neke demokratske institucije, da baš u okviru sebe samog, od pitanja do pitanja, stvori jednu vrstu modela u kojem jedan deo ima ulogu vlasti a drugi opozicije. To nije bilo nemoguće. Imamo austrijski primer gde je jako dugo vremena postojala velika koalicija koju su činili narodnjaci i socijalisti. Razlika između njih je postojala. Onda su se oni dogovorili da postoje pitanja u kojima će delovati saglasno, ali i neka druga pitanja gde jedni mogu osporavati stavove drugih. Mislim da je DOS trebalo na taj način da se razvija. To se nije desilo i stalno je postojala želja za nametanjem stavova. Setite se samo otimanja mandata u Skupštini. Da je to funkcionisalo drugačije, onda bi se u tim, po zemlju teškim trenucima, kao što je to pitanje saradnje sa Haškim sudom pa i slučaj konkretno Miloševića, videlo šta je za zemlju stvarno bolje. Utoliko pre što u prvim danima posle 5. oktobra, imate mišljenje jednog portparola glavnog tužioca haškog suda da ne postoje prepreke da se Miloševiću sudi u zemlji. Strob Talbot, koji je u to vreme bio zamenik američkog državnog sekretara, izašao je u javnost sa tim istim stavom. Naravno da je sve bilo na tragu euforije promenama u Beogradu. Mi smo taj trenutak propustili.
      
       Srbija je doživljavala vas i Đinđića kao neko svoje rešenje uprkos razlikama. A danas se ovaj sukob doživljava kao neka vrsta rastavljanja sijamskih blizanaca...
       - Ne mislim da je to problem. Dve godine je proteklo. Mora da se shvati da se radi o jednom normalnom partijskom diferenciranju. Mi smo na putu profilisanja jednog novog stranačkog sistema. Racionalnijeg i zdravijeg od postojećeg. Država je onoliko zdrava i temeljna, koliko počiva i na stranačkom sistemu koji izražava pravo raspoloženje javnosti. Samo biračko telo traži da se neke stvari razdvoje. Hajde da kažem da se i sijamski blizanci razdvoje, mada se ovde nikako i nikad nije radilo o sijamskim blizancima. Građani traže neke normalne odnose između stranaka. Ti budući parlamentarni izbori, kada dođe do njih, treba da pokažu snagu svake političke stranke a samim tim se i razvija odgovornost pred biračima i sve ostalo. Stvari su se, ipak, užasno mnogo promenile za ove dve godine.
      
       Ako ne postanete predsednik Srbije, kako vi vidite svoju ulogu? Na mestu premijera ili...
       - O tome najmanje razmišljam. Suviše sam koncentrisan na to da ovi izbori uspeju i da naravno omoguće da se postave temelji jedne nove Srbije. To je novi ustav. To mi je stvarno glavna i osnovna preokupacija.
      
       Zašto se DOS tako odnosi prema instituciji predsednika Srbije, prema Milutinoviću?
       - Pa, nije se odnosio tako samo prema instituciji predsednika. To je stil. Odnos prema jačanju samo jedne institucije, a to je vlada i položaj premijera. Nije ta vrsta odnosa bila uperena samo prema predsedniku, već i prema sudstvu, na primer. Taj spor premijera i sudstva vrlo je ozbiljan. U toliko navrata moglo se čuti od vladinih zvaničnika: može sud doneti kakvu god hoće presudu, za nas to ne znači ništa. To je kraj nečega što se zove pravna država. Onda imate problem sa Skupštinom. Kad premijer ode na godišnji odmor, stavi se katanac i nekoliko meseci ne radi Skupština.
      
       Na septembarskim izborima izgledalo je da Zapad podržava Labusa. Sada se pojavio OEBS koji pravi jednu od ozbiljnijih kampanja za ove izbore.
       - Pa, to je jedna od stvari koju nije lako objasniti. Ta vrsta poziva dolazi samo u onim zemljama ili u delovima zemalja koje se nalaze pod jednom vrstom pojačanog (da budem oprezan sa upotrebom reči) prisustva međunarodne zajednice. Recimo u Bosni i Hercegovini gde je OEBS i organizovao izbore. Isti slučaj bio je i na Kosovu i Metohiji. Ali, da li je ovde bilo potrebno? To je reakcija na sve te igre oko izbora. Koji su raspisani, ali treba da ne uspeju.
      
       Najnovija priča je da ste i vi američki čovek i da je, maltene, sklopljen dil sa Montgomerijem da ovi izbori prođu, da vi budete šef Srbije, a Đinđić premijer?
       - Ja sam se tih priča naslušao... Da sam američki čovek ne bih dobio na ovim izborima dva miliona, kao što sigurno ne bih pobedio Miloševića na onim izborima 2000. godine...
      
       Kad će Srbija prestati da se deli na reformiste i nacionaliste?
       - U Srbiji, prvo, postoje različita shvatanja u odnosu na to šta su reforme. U zapadnim medijima postoji podela, tobože, deo DOS-a i Vlada Srbije su za neke brže reforme, a da sam ja za sporije reforme. Ja bih rekao da sam upravo za brže reforme. Ali drugoj strani se ne žuri. Ne žuri joj se prosto zato što ta žurba vodi okončanju neomeđene vlasti. Ali, ja vidim razliku i u gledanju na nešto što je nacionalno. Smatram da saradnja sa svetom ne podrazumeva nipodaštavanje i potcenjivanje nečega što su državni i nacionalni interesi. Ma koliko to bilo teško, može se naći sklad između toga. Država ne mora i ne treba da deluje kao servis međunarodnih organizacija ili velikih sila u svetu. Znam, naravno, da suverenost nije danas ono što je bila u vreme kad je Žan Boden pisao o njoj, ali ipak ona nije iščezla.
      
       Da li može da se kaže da je razlika oko reformi između vas i Đinđića i oko učešća stranog kapitala?
       - Nije ni tu stvar jednostavna. Moj stav ne podrazumeva isključivanje nečega što je strani kapital. Ali podrazumeva očuvanje nečega što je u strateškom interesu. To je slovenački put. Ali moj stav podrazumeva još nešto: jednu razložnu rezervu u odnosu na domaći ali prljavi kapital. To se moglo videti na slučaju kupovine hotela “Union”, gde je kupac veličan kao uspešan poslovni čovek, patriota. A onda moglo se videti iz intervjua predsednice Privrednog suda Vide Petrović-Škero da je taj čovek tek pre nekoliko meseci izašao iz pritvora.
      
       Kad smo kod toga, moramo da vas pitamo i nešto sitnosopstvenički. Da li mislite da NIN treba da se privatizuje tako da kao, recimo u “Špiglu”, bude većinsko vlasništvo ninovaca ili da ga kupi neko ko je juče-prekjuče izašao iz zatvora...
       - Mislim, naravno i bez vašeg pitanja, da NIN treba da ostane ninovcima. Iz više razloga. Jedan je u tome što je NIN nešto posebno. Ima jednu vrstu autorskog pečata na sebi, koji su davale generacije novinara. Radi se u dobrom smislu o listu koji ima i ekskluzivnu, ali i prosvetiteljsku crtu a pečat tome su davali ti ljudi koji su ga uređivali od trenutka kad je počeo da izlazi. Mislim da NIN može da ostane to što jeste, a takav nam je kao društvu potreban. Naravno, takav kakav jeste može da ostane samo ako njime ubuduće raspolažu oni koji su uticali na njegovo stvaranje - i sadašnja generacija novinara. Postoji i jedna vrsta duga i prema onima koji su ga nekad uređivali. Sa tog stanovišta to je potpuno jasno. S druge strane, kad već pominjete “Špigl”, ne bi bilo loše da pogledate kako stoje stvari sa njihovim pravilnikom i vidite da se redakcija, praktično, o svim bitnim stvarima pita, bez obzira na to ko je vlasnik.
      
       Zašto DOS ništa nije učio na greškama drugih? To je neverovatna stvar. Devedesetih godina mogao je još neko naivno da očekuje da će Zapad ovde sipati pare. Do 2000. smo već videli da je to utopija...
       - Ja jedino mogu da odgovorim na vaše pitanje tako što ću ponoviti pitanje. To je pitanje koje i sam postavljam.
      
       Ali vi ste mogli uticati na pristup?
       - Nije se moglo uticati u suštinskoj meri. Naš položaj bio je teži zbog sankcija i bombardovanja. I onda su tu greške u pristupu nekih ljudi u vlasti. Velika je to šteta. Ali nismo mi jedini preskočili iskustva drugih.
      
       Vas nećemo da pitamo za odela i za kravate kao što smo pitali premijera, ali moramo da vas pitamo šta je sa sovama koje Šešelj spominje?
       - Postoji, postoji, i to nekoliko sova ovde ispod mog prozora. Pokazaću vam. Mislim da se vide kroz ovo granje. Primetio sam ih vrlo brzo pošto sam došao u ovu zgradu oktobra 2000. godine. Dolaze u zimsko vreme. Neki od onih koji se bave tim kažu da su izuzetno korisne, tamane glodare. Inače borave negde na Ratnom ostrvu i kod Ostružnice. Ovde je neka zavetrina, valjda. Čim zahladni one se pojave. Oktobar, novembar, u zavisnosti od vremena. Bilo ih je po dvadesetak samo na jednom drvetu. Naravno, ja imam poštovanje i za onu Hegelovu sliku o sovama i naravno za antičko predanje o sovama, ali ove ovde mi deluju jako, jako razumno. Kad ih gledaš, imaš utisak da ti nešto saopštavaju...
      
       ...a čiste štetočine.
       - I čiste štetočine.
      
       SLOBODAN RELjIĆ
       DRAGAN JOVANOVIĆ