(ili: ako je svečano otvaranje novobeogradskog “Merkatora” imalo “maksimalnu izlaznost” o kojoj Koštunica i Šešelj mogu samo da sanjaju, znači li to da je Dimitrije Rupel srpski guru koji će nas uvesti u Evropu)

      U kultnoj televizijskoj emisiji “Utisak nedelje” (Studio B, Olja Bećković) prvo mesto osvojio je slovenački “Merkator” na Novom Beogradu. I zaista, bio je utisak. Četvrtak, 13 časova, a pred “Merkatorom” gužva kao, nedavno, pred Marakanom, kada je gostovao rimski Lacio. Drugim rečima, “maksimalna izlaznost” o kojoj Koštunica i Šešelj mogu samo da sanjaju. O, bože, kako je bilo uzbudljivo kada je krenuo potrošački stampedo na kapije “Merkatora”! Kakav buvljak, kakav kvantaš, kakvi bakrači! Srbi su, kao bez glave, pohrlili u Evropu, preko Slovenije. I koje li radosti, koje li pompe što je na Novom Beogradu otvoren “supermoderni tržni centar” u vlasništvu nekog Jankovića, naturalizovanog Slovenca, ali Jankovića koji nije dugme već je Kučanov zet. I koje li sreće što je na otvaranju “Merkatora” bio i stari znanac Dimitrije Rupel, slovenački ministar spoljnih poslova koga je, opet, da slavlje bude veće, držao dugo i nežno za ruku naš ministar Goran Svilanović. Bilo je euforije, ustreptali pozdravni govori, kao da se otvara pruga Brčko -Banovići ili dočekuje onaj slovenački voz prijateljstva, ono kada su Rada Lambada i tovariš Smolej zaigrali kolce na beogradskom peronu. A otvarao se samo jedan običan slovenački hram široke potrošnje kroz koji treba da pristupimo evropskim integracijama, a sve preko slovenačke uvek skupe robe u čiju cenu je, unapred uračunata srpska naivnost i glupost, a i čežnja makar i za negdašnjom asimetričnom federacijom. Ili ko zna kako će se to, ubuduće, zvati.Prisustvo našeg šefa diplomatije pri otvaranju firme Kučanovog zeta zli jezici su protumačili time što je Svilanovićeva žena dobila pristojan posao u Jankovićevom “Merkatoru”. Ako je to tačno onda je to veliki diplomatski gaf. Ne zato što Svilanovićeva žena radi kod Kučanovog zeta, već zato što je zloupotrebio ministarsku funkciju učestvujući u preforsiranoj promociji ženine firme.
       U Evropi za takve stvari ministre smenjuju. Setimo se da je Svilanovićev nemački kolega, Rudolf Šarping, morao da podnese ostavku, pored ostalog, što mu je nekoliko odela kupio onaj isti nemački sponzor koji je vodio računa i o Đinđićevom oblačenju. Takva je Evropa: voli i da vas obuče i da vas navuče. Takva je i Slovenija. Navuče te, a ne da reciprocitet. Ne samo da ne može srpski “Merkator” u Ljubljani, nego ne može ni “Delta” da diže supermarket u blizini novobeogradskog “Merkatora”! Može tamo negde u Batajnici, Surčinu. “Merkator” hoće na Novom Beogradu da poruši i sve radnje oko sebe. Spuštaju cene, a onda kada pogase radnjice oko sebe, kada postanemo “merkatormani”, onda će dići cene. To je proveren merkatorski metod i u Sloveniji i u Evropi. I još nekoliko evropskih “merkatora” i zaboravićemo šta je sjenički sir, leskovačka paprika i paradajz. Objasniće nam da naša seljačka hrana i nije ekološka i da treba preći na ovu evropsku, mutiranu. Ubediće nas, mutave, i u to.
       Navući će nas na “Merkator”! Kao u četvrtak: baloni “Pro Bekom”, a i džabe paštetice, konzervice... I sve one gluposti, sve one “veštačke potrebe” o kojima su pisali još šezdesetih godina i From i Markuze, ali ko to dakle da čita.
       U pominjanom “Utisku nedelje”, glumica Svetlana Bojković, ogrnuta bundom (jer toplane nisu grejale, prošle nedelje, ni Studio B) pitala se: “Zašto je režirana tolika pompa za ‘Merkator’?” Eh, Ceco, kako to pitaš?
       Slovenačka roba, opet, kao i u vreme asimetrične federacije, ne može da nađe kupca u Evropi. Zašto? Zato što je SKUPA. Mnogo skupa. Proveravao sam, lično. Recimo, nameštaj. Dizajn, malograđanski, austrijski. Nađe se i poneko lepo parče. Krevet, na primer, isti kao u Švajcarskoj. Ali, skuplji nego u Cirihu. Isto važi i za belu tehniku, švajcarske cene, tako da vam Švapska, Hajdelberg, dođe jeftino. Frižider, na primer, skoro duplo jeftiniji nego u “Merkatoru” Kučanovog zeta.
       Imam bliskog rođaka u Švajcarskoj koji se, jesenas, kućio, spremao za ženidbu; cene iz švajcarskih “merkatora” su mi još sveže, igraju mi pred očima.
       Naravno, zlonamerni će odmah reći da sam pirotske krvi. Pa šta? Da li me to, možda, diskvalifikuje za Evropu? I, zapamtite: Piroćanci će prvi ući u Evropu, a Srbi će, tek, mnogo, mnogo kasnije. Jer, u Pirot ne mogu da se prodaju muda za bubrezi. U Pirotu dete od malena ceni dinar više od guvernera Dinkića. Zato Slovenci i ne uspevaju u Pirotu. Nešto im ne odgovara, klima, šta li?
       Ali, zato Slovenci uspevaju na Novom Beogradu, srpskom Zapadu. Jer, Srbi, za razliku od Piroćanaca, vole da im podmeću rog za sveću. Prosto, hoće Srbin da pomogne bratu Slovencu, da ne gladuje, da se ne aka po surovom evropskom tržištu. Zato Srbi i hrle u Hram Kučanovog zeta, valja se, braća smo. Preko puta “Merkatora” je nezavršen pravoslavni hram čiji je ktitor Veselin Bošković poginuo na Ibarskoj magistrali. U taj Veselinov hram teško da će Isus uskoro ući.
       Zato je Hram Kučanovog zeta pun kao oko. Pun je menjača novca, fariseja, onih koji prodaju veru za večeru.
       I onih koji sve to kupuju. I fali samo Isus da sve to kamxijom rastera: što u pakao, što u Evropu.