NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Štap i šargarepa<br>Dragoslav Rančić
Glad kao delo politike

Da bi Afrika bila sita predlažu se dve promene u međunarodnoj politici: da se gladni prehranjuju genetski modifikovanom hranom i da se za afričke zemlje traži bolja pozicija u procesu ekonomske globalizacije. Afrika je uglavnom protiv oba predloga, a darodavci su podeljeni

      U Africi krajem ove godine gladuje 38 miliona ljudi, a u svetu, uprkos akcijama humanitarnih organizacija, ne postoji zapravo politička volja da se glad iskoreni - izneli su funkcioneri agencija UN za hranu i poljoprivredu pred Savetom bezbednosti. Međunarodna zajednica još nije shvatila razmere tragedije, tvrdi Džems Moris, izvršni direktor Svetskog programa za ishranu.
       Ima li svet logiku Marije Antoanete, po kojoj bi oni koji nemaju hleba mogli da jedu kolače, ili je uvek bilo tako da sit gladnome ne veruje?
       Za poslednje tri decenije, otkako se aktivno sprovodi program UN za borbu protiv gladi, učinjeno je dosta, ali ne svuda dovoljno i ne svuda podjednako, ističe se u jednom izveštaju FAO. U zemljama u razvoju, u celini, procenat nedovoljno ishranjenog stanovništva smanjen je za poslednjih trideset godina sa 37 na 18 odsto. Najveći napredak je napravljen u Istočnoj i Južnoj Aziji (Kini, Vijetnamu, Tajlandu, Indoneziji), gde je nekad bilo 43 odsto, a sada samo 13 odsto neishranjenog stanovništva. Međutim, napretka u Africi nije bilo, a u zemljama južno od Sahare - gde ima 34 odsto neishranjenih - stanje je čak i gore nego 1969.
       Humanitarci objašnjavaju da u neposredne uzroke gladi spadaju: elementarne nedaće, najčešće suša, zatim oružani sukobi, loše organizovana distribucija hrane, nedovoljna međunarodna finansijska pomoć, slabe žetve zbog ispošćenog zemljišta, nasleđeno siromaštvo, korupacija. Međutim, postoje i nevidljivi uzroci koji su često važniji. To su pogrešna ekonomska politika u nizu zemalja i, što je ponekad pogubnije, pogrešna međunarodna trgovinska i razvojna politika.
       Ujedinjene nacije polaze od toga da najpre same nisu obezbedile dovoljno novca u svojim fondovima za jake “finansijske injekcije” u zemljama u kojima hara glad. Svetski program za ishranu slao je ove godine hranu za 77 miliona ljudi u 82 zemlje, ali je morao da smanjuje uobičajena redovna sledovanja zbog nedostatka novca. Kako u fondove za hranu UN, najviše sredstava - 62 odsto - daju SAD, humanitarci očekuju i od drugih bogatih zemalja da budu izdašnije.
       Međutim, novac je samo deo problema, a nedostatak hrane vrlo je često posledica određene politike, bilo nacionalne, bilo regionalne ili međunarodne. Ratovi i nemaština, kao i nasilje i glad, po pravilu idu ruku podruku. Ili, kako to ističe već pomenuti Džems Moris, “glad je politička tvorevina i mora se suzbijati političkim sredstvima”.
       Ako je to tačno - a Afrika obiluje primerima koji to potvrđuju - postavlja se pitanje koja se to politika može, s međunarodnog stanovišta, smatrati efikasnijom od dosadašnje.
       U opticaju su dva predloga koji ne protivreče jedan drugom, ali izazivaju podele i sporove i među darodavcima i među primaocima pomoći. Prvi predlog je da se gladni prehranjuju genetski modifikovanom hranom, a drugi da se za afričke zemlje nađe bolja pozicija u procesu ekonomske globalizacije.
       Većina afričkih zemalja odbija da prihvati pomoć u genetski modifikovanim žitaricama. Rasprostranjeno je uverenje, koje je po snazi ravno sujeverju, da su te žitarice štetne po zdravlje i da se mogu prihvatiti samo u najtežoj iznudici, i to samlevene, a ne u zrnu, jer zrno može da “zarazi” domaće sorte. Takav, izričito negativan, stav imaju Zimbabve, Mozambik i Zambija. Zambijska vlada je slala timove naučnika u institute u SAD, Južnoj Africi, Britaniji i Belgiji sa zadatkom da prouče proizvodnju genetski modifikovane hrane. S kakvim su se saznanjima naučnici vratili kući ostalo je nejasno, ali je sud o njihovoj misiji bio nesumnjivo politički: vlada je saopštila da se zabranjuje uvoz genetski modifikovanih žitarica zato što su one “otrovne”.
       Javile su se i sumnje, koje dele neki zapadni politički analitičari, da bi prihvatanje ove hrane dovelo afričke seljake u tešku zavisnost od džinovskih multinacionalnih kompanija, što bi još više oslabilo domaću poljoprivredu. Tako su u manjini ostali oni zapadni stručnjaci koji čak tvrde da bi korišćenje genetski modifikovanih žitarica znatno uvećalo prinose na afričkim njivama i tako smanjilo i glad i uvoz hrane. Zaključak je ispao okrugao, pa na ćoše: da je proizvodnja, odnosno uvoz, genetski modifikovane hrane “jedna od opcija” u poljoprivrednoj strategiji zemalja u razvoju, koja još nije jasno sagledana.
       Slične su podele i oko dejstava procesa globalizacije na Afriku. Tabo Mbeki, predsednik Južne Afrike, smatra da afrički kontinent mora neminovno da prihvati globalizaciju, ali upozorava na rastuće nejednakosti među zemljama i unutar svake od zemalja. Mišel Kamdesi, bivši direktor Međunarodnog monetarnog fonda, tvrdi da globalizacija nudi i Africi šanse za jača ekonomska partnerstva, pod uslovom da se afričke zemlje osposobe s savremeni ekonomski menadžment i da liberalizuju svoju trgovinu.
       Afrikanci na to odgovaraju da su njihove, mahom monokulturne, poljoprivrede već uveliko žrtve dosadašnje liberalizacije. Njihovi poljoprivredni proizvodi nailaze na zapreke na tržištima SAD i Evropske unije. Nisu konkurentni ni na domaćim tržištima na kojima se prodaju poljoprivredni proizvodi iz SAD i Evropske unije po nižim, subvencionisanim cenama. Oni smatraju da je politika Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke delovala tako da je smanjila udeo Afrike u svetskoj privredi. Šta li će tek biti kad dođe do veće liberalizacije u trgovini?
       U međuvremenu, gladni gladuju i umiru, nesvesni da je sam život složeniji od nevolja koje donose suše i ratovi.


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu