Harvardski docent Danijel Jona Goldhagen postulirao je 1996. tezu o “eliminatoričkom antisemitizmu” u svojoj kontroverzno prihvaćenoj studiji “Hitlerovi dragovoljni egzekutori” shodno kojoj su, isključujući izuzetke, gotovo svi Nemci bili saglasni sa holokaustom nad Jevrejima. Tu tezu su tada gotovo jednoglasno pobijali svi ozbiljniji istoričari. Goldhagen se tada preko noći vinuo u orbitu medijalne slave, a njegova knjiga postala je internacionalni bestseler.
       Tu nedavnao objavio je Goldhagen svoju novu studiju na 480 stranica - “Katolička crkva i holokaust. Ispitivanje zločina i kazne”, čiji je nemački prevod - Daniel Jonah Goldhagen: “Die katholische Kirche und der Holocaust. Eine Untersuchung uber Schuld und Suhne”, Siedler Verlag, Berlin 2002. objavljen istovremeno sa američkim originalom kod “Alfreda Knopfa” u Njujorku.
       In media res: Goldhagenova studija nije nikakvo “ispitivanje”, kao što to već naslov sugeriše, već tendenciozni pledoaje. Lapidarno rečeno, Goldhagenu je do trostruke kompenzacije: materijalne (nešto manje od osam miliona dolara odštete), političke (da država Vatikan prestane postojati) i moralne (da se eliminiše 450 različitih “antijudaističkih” stihova “Četvorojevanđelja” i “Dela apostolskih”).
       Goldhagenov prosede u tom pledoajeu je sledeći: salvama vešto izvrtane argumentacije dvaju, triju i više sugestivnih pitanja, slede pitanja na koje u načelu autor ne zna odgovor, te je onda, razume se, krivica “dokazana”. Otuda se nameće utisak da Goldhagen ne piše sine ira et studio kao istoričar najuglednijeg američkog univerziteta, već kao temperamentni advokat sa prepredenim sofističkim obrtima, kao u kakvom senzacionalnom sudskom procesu.
       Goldhagen nam ne objašnjava zašto je zapravo jerarhijski i klerikalni antijudaizam religiozne prirode ključ za razumevanje masovnog stradanja u Babinom Jaru ili u Aušvicu. Autor i sam veli da “antisemitizam sam po sebi ne čini program sistematičnog uništenja”. Kritika je vehementno odbacila Goldhagenov metodološki prilaz. Tamo gde su bili neophodni argumentacija i faktični dokazi, Goldhagen je samo “ilustrovao”. Na nemačke izvore on se retko poziva, a na latinske, francuske ili italijanske još ređe, dok se na jezike Svetog pisma Novog zaveta, ne poziva ni na jednom mestu. Ubrzo je i laiku odsustvo autorove elementarne egzegetičke kompentencije evidentno.
       Kako je ova summa iniuria bila primljena u nemačkoj javnosti, posebno od strane Katoličke crkve u Nemačkoj?
       Predsednik “Centralnog komiteta katolika u Nemačkoj”, prof. Hans-Joahim Majer je za tu knjigu rekao da “ona nije istorijsko delo, već agitatorski pamflet” u diskusiji za okruglim stolom u kojoj su pored Majera, učestvovali i Julijus Šeps, direktor “Mozes Medleson centra za judaističke studije” kao i penzionisani profesor istorije sa Univerziteta u Bambergu Georg Dencler, a koji je usmeravao Jan Ros, urednik hamburškog nedeljnika “Cajt”. Majer veli da je iluzorna teza da je Katolička crkva mogla zaustaviti holokaust, podvukavši da se Katolička crkva proklamativno odrekla svakog antisemitizma. Šeps veli da su katolički biskupi za vreme Trećeg rajha dosledno protestovali protiv “programa eutanazije” nacista. Dencler, jedan od najprominentnijih kritičara Katoličke crkve, slaže se sa Majerom da je u slučaju Goldhagenove druge knjige pre reč o “moralnom i filozofskom istraživanju”, nego o istorijskom delu. Goldhagenova teza o notornom antisemitizmu pape Pije XII zacelo je “tendenciozni nasrtaj” - moglo bi glasiti opšte mesto u ehu kritike nemačke inteligencije. Ugledni britanski istoričar Majkl Barli replicirao je Goldhagenu u “Tajmsu” od 28. jula 2002. da su nakon 1945. Albert Ajnštajn i Golda Meir izrazili zahvalnost papi Piju XII za ukazanu pomoć stotinama hiljada Jevreja. Izraelska vlada je 1955. uputila “Izraelski filharmonijski orkestar” u Rim da prerede koncert Betovenove muzike u počast papi Piju XII.
       Zbog “malicioznog falsifikata” u Goldhagenovoj knjizi - fotografije koja navodno oslikava bavarskog biskupa Faulhabera (što se doista pokazalo netačnim), naprasno se Goldhagen našao na index librorum prohibitorum “Arhibiskupije za Minhen i Frajzing”. No, toj dodatnoj disonanci valja uzrok pre tražiti u nehatnosti lektorata nemačkog izdavača, no u denuncijatoričkoj zlovolji autora ili podmetanju kukavičijih jaja. Izdavaču je sudskim aktom naloženo da spornu fotografiju u narednom izdanju izostavi, a prvo izdanje opremi sa errata corrigae - demantijem te fotografije. Recenzent jednog uglednog frankfurtskog konzervativnog dnevnika, asocirajući na naslov Goldhagenove studije, veli: “Dostojevski je o zločinu i kazni pisao preciznije.”
       Literarnoj večeri u Berlinu na kojoj je Goldhagen izneo svoje teze, sledile su literarne večeri u Hamburgu, Kelnu, Minhenu i Beču koje su, shodno materiji knjige i njenim pozicijama, bile propraćene eruptivnim diskusijama.
      
       ZORAN ANDRIĆ