Naziv: Pesme (Izbor i pogovor Predraga Petrovića)
Autor: Simon Simonović
Izdavač: Prosveta, Beograd 2002.

      Bogdan A. Popović
       Posredi su, zapravo, standardno naslovljene, izabrane i nove Pesme Simona Simonovića. Osam ciklusa izabranih i jedan ciklus novih (deset pesama koje poentiraju uobličene značenjske tokove). Priredio ih je mladi kritičar Predrag Petrović saglasno broju i hronološkom sledu objavljivanja pesnikovih zbirki koliko i prvobitnom redosledu pesama u njima.
       Predstavnik generacije sedamdesetih, Simonović je kao gradski pesnik imenovan po objavljivanju njegove prve zbirke (Priboj, 1971), da bi narednim dvema (Gradski život, 1977. i Uputstva za prevrat, 1980) rečena odrednica dobila na snazi. Sudimo li po okolnostima koje podstiču njegove pesme i ambijentu u kojem se “događaju”, po pesničkom jeziku i, unekoliko, po motivsko-tematskim obeležjima, ta odrednica je bila i osnovana. Vidljivo je to i u ovom izboru: grad pesniku nudi scenografiju u kojoj je “vrtlog dvadesetog veka” najprepoznatljiviji, onu u kojoj se čovek oseća “progonjen kao divlje zveri”. U stvari, dehumanizovanom megalopolisu pesnik se konsekventno odupire. U gradu, veli, “trunete brže no drugde”, trgovi mu se ukazuju kao “gubilišta”, a u šestoj će zbirci besprizivno konstatovati “Ništa se u gradu dobro nije desilo”.
       Hoće se, pri tom, reći da je u pesnikovo vidno polje već s početka nadirala znatno složenija problematika. Osnova njegovog pogleda na svet je odozgo zadana (ako hoćemo, i metafizička) presuda “Ječiš da saznaš izvor, /A strogi konačni oblik života/Već je tu”. Iz takve pozicije sagledava Simonović i svoje doba pokušavajući da pronikne razloge zaludnosti “bitke sa udesom”. Na nacionalnom planu, neuspeh velikih pregnuća uzrokovan je gubljenjem, ili tačnije, zloupotrebljavanjem “vatre predaka”. Već je u prvoj zbirci pesnikovo stanovište dalekosežno: “povratak plemenu ne znači ništa”, obično je kod nas krajnje neproduktivan. “Vraćanje prapočetku” nije više no vraćanje tami koja će nas “još jednom dovesti u iskušenje”. Koliko je svrhovitost ovdašnjih, društvenih i kulturnih preobražaja podložna sumnji, revolucionarni projekti na opštem planu ništa korenito ne menjaju. Naprotiv, obezvređuju standarde, ugrožavaju socijalni, duhovni, moralni integritet humane jedinke.
       Nagoveštena potrebom da “sečivo” okrene “u svoju korist” (Izjave, 1980, druga etapa Simonovićeve poezije - sa rodnim Vranjem u središtu imaginativne realnosti - otpočinje petom zbirkom (Majčino mleko, 1989). Kad pesnik kaže “Da mi je sad da liznem majčino mleko/lego bih lakše, među zvezde, bilo gde”, on u stvari izražava težnju da vreme sumraka smisla prevlada integrisanjem u duhovnu vertikalu tradicije. U okrilje porodice koja obezbeđuje emocionalnu ispunjenost. Razume se, preokret je praćen promenama u pesničkom jeziku: neposredniji je, u odnosu na ekspresiju u ranim zbirkama znatno bliži otvorenom iskazu, osnažen melodijom i citatima iz narodne književnosti, iz folklornog predanja. Međutim, pokušaj ostvarivanja snovite realnosti (Snovi na okupu, 1993) i bavljenja “tekućim, zemaljskim pitanjima”, ima podjednako male izglede, lirski subjekt ne prestaje da trpi dejstvo aktuelne stvarnosti (Nesanice, 1995). “Posle pustih snova i tvrdih nesanica” - stoji u završnoj zbirci (Iz okruženja, 1999) - “Bajati su melemi, prskaju plikovi/Vrpolje se slova iz okruženja”. Spram realnosti koja ugrožava samu bit ljudskosti, terapeutska uloga pesničkog stvaranja nije ni zamisliva.
       Najvećma karakteristična po složenosti i dramatičnosti sučeljavanja sa epohom, ali obilata pesmama autonomnih vrednosti, poezija Simona Simonovića se nudi raznim mogućnostima čitanja i kritičko-priređivačkog predstavljanja. I takvim, dakako, koje bi osvežile, eventualno i preusmerile čitalačku recepciju. Argumentovan temeljnim i kvalifikovano pisanim pogovorom i obogaćen bibliografskim dodacima, izbor Predraga Petrovića je realizovao jednu od tih mogućnosti. Probranim pesmama iz svake zbirke ponaosob izoštrio je neke od najmarkantnijih faza Simonovićeve poetike.