Prvo celovito delo o Živojinu Pavloviću tek posle 60 godina od njegovog tragičnog kraja: Ž.Pavlović: “Bilans sovjetskog termidora”; S. Gavrilović: “Živojin Pavlović između dogme i kritike - biografija”; Ž. Pavlović: “Odabrani novinski članci”; S. Gavrilović: “Arhivska građa o Živojinu Pavloviću” (Užice: Kadinjača, Beograd: Grafokard)

      Živojin Pavlović, pravnik, rođen 1898. (1. januara po starom kalendaru) u Mušvetama (Čajetina, Užice), a streljan 28. novembra 1941. u Užicu (Krčagovo). Od partizana, u vreme slavne Užičke republike. U svom rodnom kraju. Od svojih bivših drugova komunista, a ondašnja specijalna policija (kakvog li apsurda?) goni ga kao “opasnog komunističkog organizatora”. Nije bio četnik, nije bio ni partizan pa se, recimo, ogrešio o partizanski moral. Nije dokazano da je ikoga izdao (posebno u vreme kada je bio istaknuti predstavnik - “veza” KPJ, 30-ih godina prošlog veka u Parizu) niti je to priznao uprkos mučenju tokom višednevnog isleđivanja. Napisao je samo knjigu, i objavio. Prvu tada, takvu, u svetu. Naslov: Bilans sovjetskog termidora- prikaz i otkrića o delatnosti i organizaciji staljinskog terora (Beograd, 1940). Posvetio ju je njegovim žrtvama. Jeres koji je time izvršio komunisti vernici nisu mogli da oproste. Ne samo tada, nego ni posle 1948. kada dolazi do sukoba i razlaza sa staljinističkim terorom. Ni kasnije (kada se često govorilo, pisalo kao Živojin, ali bez pomena njegovog imena). Zašto? Na ovo pitanje odgovor daje Slobodan Gavrilović.
      
       Pola veka prećutkivanja
       Prva knjiga “Bilans sovjetskog termidora” o staljinističkim čistkama sa podacima i sistematikom iz pera hrabrog, pismenog i čestitog publiciste levičara Živojina Pavlovića, sa preko 130 sadržajnih napomena i objašnjenja i azbučnikom imena sa kratkim biografskim beleškama priređivača S. Gavrilovića. Pišući ovu knjigu (kako je Sreten Marić kazivao Gavriloviću 1989), Živojin kao da je “sebe osudio na smrt”, dodajući da on “nije mogao biti dogmatičar, niti je takve mogao prihvatiti”; a M. Đilas je na direktno pitanje “da li je pomenuta knjiga imala uticaja na njegovo hapšenje i streljanje” rekao i ovo: “Sedam glava da je imao, nijednu sačuvao ne bi, mislim da je sve jasno.” (iz razgovora sa S. Gavrilovićem 1985). U izvanrednom Gavrilovićevom tekstu (pisanom još 1989), s razlogom bez izmena uvršten, kao uvodni u drugoj (biografskoj ) knjizi o Živojinu Pavloviću čitamo i sledeće redove: “Svaki demokratski pokret bi se ponosio da ima ovakvu knjigu, (misli se na “Bilans...”) a kod nas je ona otćutana gotovo pola veka. Ćutanjem je zaprečena i (nekad moguća) katarza partije kojoj je Pavlović pripadao više od dvadeset godina”; potom ukazuje na “nužnost reinterpretacije nekih istorijskih događaja iz međuratnog razvoja KPJ, gde lična sudbina pojedinca biva povod da se otvore neka pitanja i baci novo svetlo na prošle događaje i njihove učesnike”.
       Druga knjiga “Živojin Pavlović između dogme i kritike, biografija” iz pera S. Gavrilovića, - po broju i sadržaju fakata, sistematici, načinu interpretacije prevazilazi obično istoriografsko štivo i staje rame uz rame sa najboljim književnim, etnopsihološkim i sociopolitikološkim ostvarenjima o zbivanjima u jednom vremenu i njihovim akterima. Pored već pomenutog pristupnog teksta (“Lažni mit kao zagonetka”) u još 10 poglavlja (sa naslovima i podnaslovima primerenih sadržaju i savremenoj publicističkoj stilistici) izlaže se jedna nadasve uzbudljiva životna priča, ...”svedoči o jednom tragičnom životu i vremenu u kome je proživljen”. Sledi obilje priloga “Šta pišu o Pavloviću njegovi dojučerašnji drugovi”; “Drugi su zapisali o Pavloviću”; “Razgovori o Živojinu Pavloviću”; “Prepiska o Živojinu Pavloviću” i “Prepiska Živojina i Fernande Pavlović”. Uz bitne podatke o izvorima, daje se izuzetna panorama likova, situacija, zapleta... kojima se oživljava Živojinova tragična odiseja.
       Treća knjiga “Odabrani novinarski članci” od Ž. Pavlovića deo su obimne i tematski raznovrsne novinarske produkcije jednog vrsnog i angažovanog intelektualca koji se nije u teškim vremenima uzdržavao da o gorućim temama svoga vremena kaže svoj stav. U iscrpnom uvodnom tekstu S. Gavrilović je dao osnovna obaveštenja o ovoj Živojinovoj delatnosti ističući da je ...”novinarstvo nit koja se provlači kroz veoma bogat, uzburkan i sadržajan životni put Živojina Pavlovića”, da su iza njega ...”ostale hiljade objavljenih stranica novinskih tekstova, polemika, analiza” i da “u svima njima se oseća strastvenost komunističkog propagandiste, ali i borca za slobodu, pravdu, poštenje.” S. Gavrilović je tragalačkom upornošću prikupio, a potom odabrao i priredio za štampu preko 140 Živojinovih članaka (sa preglednom hronološko-tematskom sistematikom i preciznim označavanjem izvora) što je vrednost sama po sebi. U sadejstvu sa drugim, ova knjiga dobija i posebno značenje.
      
       Istraživački poduhvat
       Četvrta knjiga “Arhivska građa o Živojinu Pavloviću” - prirodan je završetak ovog četvoroknjižja S. Gavrilovića u kome se vide izvori, fondovi, deo prepiske, uz sve drugo što odlikuje jedan istraživački rad koji ne krije svoje metode, domete i ograničenja. Dramatski je napisan uvodni tekst (“U arhivskom lavirintu između Kaluđerske i Đavolje vodenice”) stilski saobrazan celokupnom Živojinovom delu i životnom putu - tekst koji kazuje mnogo više od običnog uvoda.
       S. Gavrilović nam kazuje i priču o Crvenom koferu: “Sanjao sam Živojina tog jutra. Ili su to bila snoviđenja. Ide on prijevorskim poljem, od Crneljeva prema Adževini. Od Čačka uz Moravu ka Međuvršju, s njene leve strane. Dolazi do ušća Kamenice u Moravu. Na obali je između dve reke. Desno od njega je Kaluđerska, a levo, preko Morave, Đavolja vodenica. Gleda gde će. Nosi drveni kofer u rukama. Crven. (...) “Nisu mu dali ni s majkom Kovinom da se pozdravi. Odneo je sa sobom samo drveni kofer crvene boje i u njemu pribor za ličnu higijenu, presvlaku i beležnicu.
       Taj kofer ću sanjati, snovideti u brojnim neprospavanim noćima. U noćima čitanja i beleženja, prepiske i traganja. Nije mi dao mira. I kad sam za isti kofer saznao iz pisanih (neobjavljenih) sećanja partizanskog dželata koji je streljao Živojina Pavlovića i preko sto pedeset drugih ljudi samo u Užicu 1941. godine, ponovo sam se obreo u Mušvetama, u rodnoj kući Pavlovićevoj. Izneli su mi iz podruma to koferče. Isto ono koje sam već ranije u snu video. Kako je kofer vraćen - ne zna se. Neko ga je doneo od Nove Varoši gde su se partizani s Brozom povukli iz Užica. Možda Stamatović, partizan, gimnazijski drug Rakov i Živojinov.
      
       Susret sa dželatom
       Nekoliko godina kasnije kada sam dželatu, pred njegovom rodnom kućom u Godoviku, pokazao kofer, on je uplašeno ustuknuo nekoliko koraka unazad vičući:
       - Odakle ti to, sunce ti jebem krvavo!
       - Ti si se uplašio od kofera, a kad bi Živojina ugledao?
       - Ćuti, ne budali - ljutito odvrati dželat.”
       Ovo što je S. Gavrilović uradio sam,”o svom ruvu i kruvu” zaista, bez preterivanja se može reći, ravno je jednom institutskom poduhvatu a u po nečemu ga i prevazilazi. Mislim, pre svega, na vrednosti jednog poduhvata kada se on radi “iz jedne ruke” odnosno sa osobenom strašću, osećajnom i saznajnom usmerenošću. Kao što je i tvorac ovog poduhvata na jednom mestu rekao - realizujući ga, i sam je mnogo naučio: od rada u arhivima do pribavljanja i oblikovanja primarne građe od živih svedoka ili sudionika nekih dešavanja i ključnih momenata u životu i radu Ž. Pavlovića. A do njih, vidi se, zaista nije bilo lako doći bilo zbog teritorijalne udaljenosti, bilo zbog rđave savesti i nespremnosti da se makar sa znatne vremenske distance pogleda istini u oči.
       Naš uporni istraživač je čak došao do onog (V.Mićić) koji je izvršio egzekuciju streljanja Živojina, i ne samo njega, u jednom surovom vremenu. Po otvorenosti i snazi ovog iskaza on doseže same vrhove tzv. stvarnosne proze. Na jednom mestu autor se zapitao: “Kako se osećao čovek izložen žeđi, torturi i surovom premlaćivanju od strane svojih drugova? Čovek koji je objavio preko tri stotine članaka o borbi protiv terora, koji je uređivao i izdavao list ‘Protiv Glavnjače’. Da li je ikada pomislio da će se naći u istoj situaciji kao mnogi koje je štitio i o kojima je pisao ? Samo, sada su sa druge strane, sa žilom u ruci, njegovi drugovi. Nemilosrdniji od klasnih protivnika, žešći od policijskih islednika, ostrašćeniji od režimskih profesionalaca.”
       Trajna vrednost ovog istraživačkog i izdavačkog poduhvata je da se ne zaboravi (ne zaboraviti Živojina i njegove dželate! Ne zaboraviti izvršioce i nalogodavce!- kako to i danas aktuelno odzvanja? ); da se istina o nama u prošlosti bolje razume; da se crno-beli klišei o stvarnosti odbace bilo sa kog ekstremnog stanovišta dolazili; videti svu složenost zbilje juče da bi se bolje videlo danas i sutra; biti sposoban da se kritički govori uvek, i dok oluja traje, dok još ima nade; preuzeti odgovornost...
      
       PRVOSLAV VUČKOVIĆ