Šta je to u modernizmu postalo za umetnost jasnije i izvesnije? Kakav smisao ima raspireni sukob između tradicije klasične umetnosti i prevratničkog modernizma? Od kakvog značaja je ishod tog sukoba za život običnog i neobičnog čoveka

      Đorđe Kadijević
      
       Svest naših savremenika koje nazivamo običnim ljudima ne zanosi se mnogo aktuelnim temama i dilemama savremene umetnosti. Ali, ti ljudi žive u informatičkom prostoru u kojem se, hteli ili ne, suočavaju sa fenomenima kulture. Običan čovek, otud, ima neku svoju predstavu o savremenoj umetnosti. On oseća da se njena dela po nečem razlikuju od onih “starih”. Po čemu to? Ta razlika je, prema njegovom osećanju, izražena u tome što savremena umetnost nije tako “realna” kao ona stara. Ona daje neku sliku realnosti koju on teško povezuje sa stvarnošću.
       U tome, običan čovek trpi sličnu dilemu od koje “pate” učeni estetičari, teoretičari i kritičari savremene umetnosti, pa i sami umetnici. Odnos umetnosti i stvarnosti tako se pokazuje kao kamen međaš o koji zapinje ljudska misao, na nižem kao i na višem nivou razvijene svesti.
       Za svest običnog čoveka najveću enigmu predstavlja razlog zbog kojeg se savremena umetnost distancira od klasične umetničke tradicije i njenog prepoznatljivog realizma. Tom čoveku nije baš jasno zašto “nova” umetnička praksa toliko odudara od stare prakse tradicionalne umetnosti. Savremena umetnička kritika “gađa” u samu osnovu klasičnog umetničkog realizma koji, navodno neposredno odražava stvarnost. Na udaru te kritike je ukorenjeno uverenje u objektivnost klasične slike te stvarnosti. Modernistička kritika polazi od stava da umetničko delo izražava prevashodno sopstvenu realnost. Obuzeta iluzionističkim predstavama svojih predmeta, klasična umetnost čini da čovek gubi iz vida njenu vlastitu stvarnost.
       U postmodernizmu naših dana ova modernistička teza se diskutuje i osporava, i time se stvara novo iskušenje za svest običnog čoveka. Za postmoderniste ne postoji jedna, stabilna i od subjekta svesti nezavisna realnost u umetnosti, kao ni van nje. Žak Lakan je ukazao na dva različita modela ljudske stvarnosti. Prvi čini “svakodnevna stvarnost” podređena nepisanom zakonu simboličnog poretka, čije delove povezuje čovečija svest. Ta simbolizirana stvarnost čini predmet tradicionalne umetnosti. U modernističkoj kritici te umetnosti ukazuje se na neuspeh njene težnje da dosegne stvarnost i o njoj kaže “istinu”. Ta umetnost izjednačava realnost svoga predmeta sa onim što je zapravo njegova simbolična predstava i time zaklanja sopstvenu stvarnost od sebe same. Ona, dakle, ne doseže stvarnost svoga predmeta i pri tom ne vidi ni svoju realnost.
       Drugi model stvarnosti po Lakanu odgovara slutnji nečeg postojećeg što izmiče simbolizaciji, nečeg što nema, niti može imati, predmetnu predstavu u jeziku, i u samom pojmu. To je “traumatski efekat”, fraktalnog (razornog) dejstva izazvanog “stranim telom” koje upada u svaki mogući sistem označavanja. Ono što je za Kanta tajna “stvari po sebi” za Lakana je “stravična praznina” koja užasava čoveka, bio on običan ili neobičan, bio ili ne bio umetnik. Ta “šupljina bića” nemerljive dubine, ta “rupa u egzistenciji” ne vidi se, ali se sluti u simptomima, u nejasnim znacima koji opominju da u sistemima kojima mi uređujemo stvarnost, “nešto ne funkcioniše”... Lakan ukazuje da naša uverenja po kojima se pojavnosti sveta ocenjuju kao normalne i pravilne, ne temelje ni na čemu što je evidentno dato.
       Kako se ova priča odražava u svetu umetnosti? Ona pobija modernistički pozitivizam. Svi njegovi kritički prigovori na račun klasične umetnosti gube na snazi. Moglo bi se reći da Lakanove episteme, u neku ruku, rehabilituju starinski simbolizam klasične umetnosti. Jer, umetnost premodernog vremena nije ni posezala za stvarnošću i istinom tako ubeđeno kao što je to činila moderna. Klasična umetnost je svojim pitomim mimezisom i poetičnim estetizmom ublažavala lakanovski efekat fraktalne traume ljudske svesti pred “rupom egzistencije”, umesto da ushićeno bulji u tu rupu, kao u najveće otkriće umetnosti, kako to čine “heroji” modernističke avangarde.
       Tek posle ovakvog iskušenja, treba da se proceni uspeh modernističke umetničke revolucije. Pitanje je, zarad koje to istine je odbačen “lažni” realizam klasične umetnosti? Kojom je to stvarnošću moderna umetnost zamenila utopiju premoderne umetnosti? Šta je to u modernizmu postalo za umetnost jasnije i izvesnije? Kakav smisao ima raspireni sukob između tradicije klasične umetnosti i prevratničkog modernizma? Od kakvog značaja je ishod tog sukoba za život običnog i neobičnog čoveka? Kakav je cilj te borbe stavova, osim ako nije odraz težnje za dominacijom i sticanjem moći u kulturi? Agresivnost modernističkog lobija u toj borbi i otpor prema njemu u postmodernom kulturnom ambijentu ne opterećuje samo svest običnih ljudi koji teško shvataju njegove motive već pogađa i same umetnike.
       Oni koji su po opredeljenju ili profesiji posvećeni umetnosti mogu da nazru ishod te borbe. U njenom finalu, stihijska struja konfliktne formacije savremene umetnosti može da se razlije u mnoštvu nepredvidljivih pravaca pod dejstvom “traumatskog efekta” izazvanog fatalnim dejstvom “stranog tela” u svojim sistemima, ili da se pokajnički vrati u korito glavnog toka čiji smer određuje simbologija “svakodnevne stvarnosti”, slična onoj u klasičnoj umetnosti, o čijem smislu će, kao u premoderna vremena, suditi labilna i prevrtljiva ljudska svest. Krajnji presudilac u tome, izgleda, neće biti zainteresovani estetičar, ni angažovani umetnički kritičar, ni ostrašćeni umetnik, već običan, ravnodušni čovek.