Vlast u Srbiji neće da pomogne izdavanje Sabranih dela Miloša Crnjanskog a ni da obezbedi prostor za smeštaj njegove zadužbine

      Miloš Crnjanski bi se sigurno prevrnuo u grobu kada bi mogao da čuje s kakvom se birokratskom ignorancijom kulturnjačka vlast naciona kojem pripada - i kojeg je proslavio svojim književnim delom - ponela prema nekim planovima Zadužbine o obeležavanju dvadesetpetogodišnjice njegove smrti.
       Prevrtaće mu se, međutim, kosti i bez toga i to bukvalno, ako se kojim slučajem nađu pare za otvaranje grobnice, u kojoj su se njegovi zemni ostaci izmešali sa tuđima, pa ih je sad, da bi se preneli u onu u kojoj počiva supruga Vida (ili obrnuto) potrebno identifikovati (pre)skupom DNK-metodom.
       Štampa, zadužbinari i poklonici umetnosti Crnjanskog unisono i gotovo podjednako lamentiraju što nema sredstava za ovu ekshumaciju i za nastavak izdavanja kritičkog izdanja piščevih Sabranih dela, za jedan (dvodnevni) simpozijum o tom delu, obnavljanje nagrade koja nosi ime velikog pisca i novi zbornik Zadužbine Serbia i komentari.
       Srpsko društvo, sluđeno i zbunjeno skoro dvodecenijskim duhovnim i materijalnim posrtanjem, oguglalo je na sve i malo šta ga još može uznemiriti. Zato nije nimalo iznenađujuće što i neiskazivanje odgovarajućeg pijeteta prema jednom od naših najvećih pisaca ne izaziva nikakve reakcije i osude. U Ministarstvu kulture, koje se oglašava činovničkim alibijem, jer je, navodno, mislilo da se novac traži da bi ga grickali zadužbinarski miševi, a ne za izdavački i stručni program Zadužbine, nikome ne pada na pamet da grešku ispravi. Književna i intelektualna javnost takođe ne pruža nikakvu podršku nastojanjima ljudi iz Zadužbine da se, koliko-toliko, reguliše problem njenog smeštaja i pitanje daljeg izlaženja Sabranih dela Miloša Crnjanskog. Listovi koji daju podršku uzurpaciji čitave zgrade u Francuskoj 7 od strane uprave Udruženja književnika Srbije, licemerno se zgražavaju što su isti ljudi ćušnuli Zadužbinu u sobičak pored toaleta... Niko takođe, pa ni sami zadužbinari, ne postavlja pitanje zašto se nije izašlo u susret davnašnjoj molbi (od jula 1988) da se Zadužbina Miloša Crnjanskog primi u zgradu koja je dodeljena Vukovoj zadužbini i u kojoj se njeni korisnici razmeću prostorom na isti način kao i oni na adresi “hrama srpskih pisaca”.
       Javnost se, umesto toga, zamajava najsporednijom stvari u celoj ovoj neveseloj priči - prekopavanjem piščevog groba da bi se ispunila želja njegove udovice da počivaju u zajedničkoj grobnici. Već su se javili i oni koji su skloni da tvrde kako je nešto slično tražio i sam Crnjanski, samo što o tome ne postoje nikakvi tragovi. Naravno, i bez toga bilo bi sasvim prirodno da se udovolji testamentarnoj želji piščeve supruge. Ali, samo ukoliko njeno ispunjenje ne zahteva skrnavljenje piščevih kostiju i onih koji su s njim zajedno sahranjeni u grobnicu u Aleji velikana. Kako su se oko toga splele neke krajnje morbidne okolnosti, nije neosnovan strah da bi se sve to moglo valjano izvesti. Nije se zbog toga teško složiti i s onima koji smatraju da pijetet prema piscu “Seoba” i drugih remek-dela srpske proze i poezije ne bi bio ni u kom smislu narušen ako bi se ostavio da na miru počiva tamo gde je prvobitno sahranjen.
       Crnjanski, uostalom, kao ni Rastko Petrović ili Slobodan Jovanović, za razliku od Jovana Dučića, nije nikada priželjkivao niti za sebe projektovao nekakvu faraonsku grobnicu, oko koje bi se okupljali ili hodočastili patriote i nacionalisti. Sukobljavao se on čitavog života i sa jednima i sa drugima, kao i sa komunistima, ostavljajući i jednima i drugima varljivo uverenje da pripada upravo njima. A bio je uvek sam, svoj, kapriciozan i isključiv i baš kao takav najkorisniji srpskoj književnosti i kulturi. Priznali su mu to i monarhisti i komunisti, pa bi zato i njihovi današnji nesrećni politički baštinici trebalo da ga ostave da počiva tamo gde su njegove zemne ostatke smestili oni koji su bili svesniji njegovog značaja i veličine.
      
       SAVA DAUTOVIĆ