Nedavnim otkupom knjiga za biblioteke u Srbiji, iz budžeta Ministarstva kulture, zadovoljni su samo retki izdavači, a ni bibliotekari nisu oduševljeni svim darovima

      Sve opštinske i gradske biblioteke u Srbiji ovih dana, drugi put u toku godine, o trošku države dopunile su svoj knjižni fond, ali je ostalo za polemiku da li je to trebalo učiniti baš sa svim onim delima koje je odabrala Komisija za otup knjiga, oformljena specijalno za ovu priliku, ili su se mnoga izdanja, kako smatraju izdavači, provukla na mala vrata, a da je dosta od onih koja zaslužuju da uđu na velika vrata, zaobiđeno.
       Da je srpsko izdavaštvo u boljim prilikama, ovih polemika možda i ne bi bilo, a ako bi i bilo, sigurno je da ne bi imale žestinu sa kojom se danas pojavljuju.
       Ministarstvo kulture Srbije 1. novembra, preko štampe, uputilo je poziv izdavačima da predlože svoja izdanja za koja smatraju da zaslužuju da budu otkupljena za biblioteke na teritoriji Republike. U ovom pozivu prvi uslov bio je da su knjige iz oblasti kulture i umetnosti objavljene na srpskom jeziku na teritoriji Republike Srbije u razdoblju od završetka prethodnog poziva, to jest od 5. juna do 15.novembra 2002. godine. Ali se odmah dodaje i da “izdavači mogu prijaviti i prva izdanja knjiga objavljena pre 1999. godine, ukoliko ona nisu već otkupljivana ili obnavljana”. Zatim se napominje da mogu biti predložene knjige različitih (pobrojanih) žanrova i da će se odabrane knjige otkupiti po prodajnoj, knjižarskoj ceni umanjenoj za 35 odsto knjižarskog rabata, a da će troškove ekspedicije snositi izdavač. Potom se nabraja šta sve ponuda mora da sadrži, a jedan od uslova je i “pismeni dokaz da je predmetna knjiga, kao obavezan primerak, isporučena Narodnoj biblioteci Srbije, odnosno biblioteci Matice srpske ako je sedište izdavača u Vojvodini”.
      
       (Ne)opravdane sumnje
       Već posle mesec dana znao se ishod. Na konferenciji za novinare u Narodnoj biblioteci Srbije (4. decembra) pomoćnik ministra za kulturu Jovan Despotović predstavio je rezultate jesenjeg konkursa za otkup knjiga: 213 izdavača predložilo je 2 354 knjige, a otkupljeno je 308 dela u tiražu od 36 362 primerka, ukupne vrednosti 11 671 957,70 dinara.
       Neke knjige otkupljene su u tiražu od 30 primeraka, samo za matične biblioteke, a neke u 172 primerka, za sve biblioteke u Srbiji.
       Nekoliko dana ranije objavljeni su i rezultati otkupa knjiga za biblioteke čiji je osnivač grad Beograd. Za 17 biblioteka u Beogradu (gradsku i 16 opštinskih biblioteka) u ovogodišnjoj jesenjoj nabavci knjiga od 132 izdavača (od 162 prijavljena izdavača, 28 autora-izdavača i 2 100 predloženih dela) otkupljena su 893 dela u tiražu od 30 166 primeraka, u vrednosti od 10 910 357 dinara. Predsednik gradske komisije za otkup knjiga Jovan Radulović obrazložio je da je “prilikom ovog otkupa Komisija vodila računa o vrednostima umetničkih dela, zahtevima biblioteka za određene naslove, kao i da su izdanja objavljena u ovoj godini”.
       Na rad gradske komisije nisu se čule neke primedbe, iako su gotovo ista sredstva uložena u otkup knjiga, ali jesu na račun - republičke komisije. Zamera se od samog izbora članova Komisije, pa do kriterijuma po kojima su radili i do izbora knjiga koji su obavili.
       U informaciji Ministarstva kulture, dostavljenoj medijima, nvodi se da je Komisija radila u sledećem sastavu: Jovan Despotović, pomoćnik ministra za kulturno nasleđe i bibliotečku delatnost (predsednik), Bogdan Kovačević, savetnik ministra (sekretar), Mihajlo Pantić, profesor na Filološkom fakultetu, književni kritičar i pisac iz Beograda, Aleksandar Jerkov, profesor na Filološkom fakultetu, književni kritičar i pisac iz Beograda, Mirjana Stakić, direktor Biblioteke “Ljubiša R. Đenić” u Čajetini, Dragana Jovanović-Đurđić, direktor Narodne biblioteke Pirot, Miro Vuksanović, direktor Biblioteke Matice srpske, pisac iz Novog Sada, Ljubinko Veličković, direktor Biblioteke “Stevan Sremac” u Nišu i Ratko Božović, profesor FPN, sociolog kulture i pisac iz Beograda. (Funkcije i zvanja navedeni su onako kako ih je navelo i Ministarstvo kulture.)
       Izdavači, kada su videli rezultat rada ove komisije, posumnjali su u njenu nepristrasnost. Jedna od čestih primedbi bila je da su njena dva člana urednici u nekim od izdavačkih kuća: Aleksandar Jerkov u Platou a Mihajlo Pantić u Filipu Višnjiću i Otkrovenju. Sumnja u njihovu nepristrasnost potkrepljuje se činjenicom da Plato i Filip Višnjić dele drugo mesto po broju (21) otkupljenih naslova. (Otkrovenje se ne pominje, jer su prošla samo četiri njegova izdanja - dva po 30 i dva po 172 primerka.)
       Međutim, Despotović takve optužbe odbacuje, kaže da nije bilo nikakvih subjektivnosti, da Jerkov i Pantić nisu u Komisiju ušli kao urednici izdavačkih kuća, već na osnovu drugih (onih navedenih) kvalifikativa. Očekujući da bi moglo doći do takvih sumnji, Jerkov je, kaže Despotović, zatražio, uz saglasnost izdavača, da se od otkupa izuzmu knjige koje je on potpisao kao urednik. A Mihajlo Pantić je napuštao zasedanje Komisije kada je raspravljano o knjigama koje je on uredio. Osim toga, Pantić je zatražio da se od otkupa izuzmu i knjige koje je potpisao kao autor. To su potom prihvatili i svi ostali članovi Komisije koji se pojavljuju kao autori.
      
       Prigodni “darovi”
       Takvo obrazloženje nije zadovoljilo i umanjilo sumnje izdavača. Oni kažu: jesu izuzeli knjige koje su potpisali, ali su to dobro kompenzovali drugim izdanjima izdavača kod kojih su angažovani.
       Od izdavačke kuće Rad otkupljeno je samo šest naslova (ako je za utehu, to i nije tako loše, kako su neki drugi veliki izdavači prošli), a njen direktor Simon Simonović o radu ovojesenje komisije kaže:
       - Posle prolećnog otkupa knjiga pomoćnik ministra kulture izjavio je da nije znao da je jedan član komisije urednik u Narodnoj knjizi, sada je otišao korak dalje rekavši da su Mihajlo Pantić i Aleksandar Jerkov urednici izdavačkih kuća, kad se odlučivalo o otkupu izlazili da piju kafu. Istina, ne kaže s kim i gde, već ih u javnosti predstavlja kao profesore na Filološkom fakultetu, književne kritičare i pisce. Ispada da su kafu pili ispred Filološkog faulteta.
       Potom dodaje:
       - Manimo ove sitne podvale koje plaćaju poreski obveznici. Nije otkupljena kapitalna, ključna “Istorija srpske književnosti” Jovana Deretića, jer se pomoćnik ministra naljutio na direktora Prosvete, ili obrnuto? Umesto ove značajne knjige, otkupljivani su prigodni zbornici posvećeni savremenim srpskim piscima. Tamo gde su otkupljivači praznili magacine svojih izdavača, ima providnih nejasnoća koliko god želite. Tako, na primer, Stanislav Vinaver je bolji pisac u Narodnoj knjizi nego u Radu. Nemam ništa protiv Ljubomira Micića, jer se barbarogenija Srbi neće tako lako osloboditi, što pokazuje i ovaj otkup. Ali su zato, ne trepnuvši, odbili značajnu knjigu Nade Milošević-Đorđević “Kazivati redom”, u kojoj je osvetljen Vukov odnos prema evropskoj književnosti, u izdanju Rada.
       Ili ovaj primer. Čudi se Simonović:
       - Čude me upravnici biblioteka. Navešću jedan primer. Upravnik Biblioteke “Stevan Sremac” u Nišu ne zna da je Saša Hadži Tančić objavio, u izdanju beogradske Prosvete, jedan od najboljih srpskih romana ove godine, “Karavan svetog Vlaha”, prvi moderni roman koji zadire u jedan od bitnijih perioda Niša i okoline!
       Od Nolita otkupljen je samo jedan naslov (“Dan kada su ubili svinju”, Robert Marto). Direktor ove kuće Zoran Bradić kaže da je to teško razumeti, da od dvadesetak naslova koje su predložili republička komisija izabere samo jedan, a da gradska komisija, po istom osnovu, izabere osam. Ali, nesebično, ističe da je mnogo frapantnije da nijedna knjiga nije otkupljena ni od Prosvete, ni od Savremene administracije, koja je ove godine izdala “Enciklopediju pravoslavlja”, prvo takvo delo kod Srba, nagrađeno za izdavački poduhvat na Beogradskom sajmu knjiga!
       Despotović odgovara da je pomenuta “Enciklopedija pravoslavlja” Savremene administracije mnogo skupa i da zato nije mogla biti otkupljena, jer bi, kako kaže, dosta opteretila budžet. A kao objašnjenje zašto od Prosvete nije otkupljen nijedan naslov, kaže da je to zato što ova izdavačka kuća nije dostavila potvrdu da su obavezni primerci knjiga koje su konkurisale dostavljeni Narodnoj biblioteci Srbije, pa su ta izdanja tretirana kao i ona koja su zakasnila na konkurs.
      
       Zaobiđena “Prosveta”
       Milisav Savić, direktor Prosvete, na to odgovara bez mnogo uzbuđenja:
       - Imam mnogo preča posla nego da se bavim tim otkupom. Za Prosvetu sada je mnogo važnije pitanje transformacije i privatizacije od otkupa knjiga. Ja se uopšte ne ljutim. Oni su postavili uslov da svako izdavačko preduzeće odnese obavezne primerke za Narodnu biblioteku Srbije, ja sam to odbio, jer, po zakonu, to ne treba da rade izdavači, nego štampari. Drugo, Prosveta je trenutno, po broju objavljenih naslova, druga po veličini izdavačka kuća u Srbiji, odmah posle Narodne knjige, a pošto smo objavili više zaista kapitalnih knjiga, ja uopšte ne sumnjam da one neće stići do biblioteka i mimo ovog otkupa.
       Najviše otkupljenih naslova - 42 - imala je Narodna knjiga. Ali, ni u ovoj kući nisu zadovoljni, jer smatraju da je to, s obzirom na njihovu veliku produkciju, godišnje više od 300 novih naslova, i izuzetno malo, daleko ispod nekog proseka otkupljenih knjiga kod nekih drugih izdavača. Glavni urednik ove kuće Miličko Mijović kaže:
       - Sada je jasno zašto se letos digla onolika galama oko Narodne knjige. Trebalo je onome ko ima najviše razloga da se buni i protestuje oduzeti pravo na protest i natovariti mu na vrat sve ono što u ovom poslu može biti problematično. Tada je Narodna knjiga prema procentu otkupljenih knjiga daleko zaostajala za nekim izdavačima koji su svojim ćutanjem bes usmeravali ka Narodnoj knjizi.
       Mijović ističe da se među neotkupljenim knjigama (ponudili su 246 dela) nalaze i knjige naših najvećih pisaca, pa i dela dobitnika Nobelove nagrade. I to ilustruje sledećim primerima:
       - Iz biblioteke “Alfa”, pored ostalog, nije otkupljen životopis jednog od naših najvećih pesnika Stevana Raičkovića (“Jedan mogući život”), verovatno zato što je ranije objavljena jedna verzija (dijaloška) ove knjige. Ali i knjiga Matije Bećkovića “Poslušanja” koja je ranije objavljena u Nolitu, a koju čine prigodni tekstovi i besede. Za sve biblioteke u Srbiji kupljena je knjiga Nova Vukovića “Devet soba” (izdanje Filip Višnjić), a knjiga Dušana Ivanića “Svijet i priča” kupljena je u samo 30 primeraka, mada je reč o našem najboljem stručnjaku za književnost 18. i 19. veka (samo što u njoj nema tekstova o članovima Komisije!). Ivanića je očigledno daleko nadmašio i Dobrivoje Stanojević čija je knjiga “Stilistika ‘Zlatnog runa’”, po uverenju članova Komisije, neophodna baš svim čitaocima u Srbiji.
       Ipak...
       - Najgore su prošla dva naša autora. Milica Mićić-Dimovska i njen roman “Mrena” bili su povod da jedan član Komisije, ničim izazvan, dokazuje svoju vernost ustanovi u kojoj mu se veruje, a delo nobelovca Hermana Hesea je Komisiji poslužilo da pokaže da ne robuje čak ni autoritetu velikog pisca. Jako je čudno da je otkupljena knjiga Stanislava Krakova “Crveni Pjero”, sva 172 primerka, a dela ovog autora koja je objavila Narodna knjiga nisu otkupljena ni u onih simboličnih 30 primeraka.
       I još dodaje:
       - Ima i mnogo nelogičnosti na spisku objavljenih knjiga. Ispalo je da je za duhovnu klimu u Srbiji mnogo važnija knjiga Žarane Papić “Polnost i kultura” nego delo Vasilija Kandinskog “O duhovnom u umetnosti”. U slične paradokse spada i otkup knjige Mladena Kozomare “Subjektivnost i moć” u 172 primerka, kao i knjige Milke Ivić koja će dugo hvatati prašinu na policama.
       Zbog svega toga, kaže, “Komisija je dovela u pitanje svoju ozbiljnost, odgovornost, i, što je najgore - stručnost”.
       Imaju izdavači još raznih drugih primedbi: da su kroz otkup knjiga iz ranijih godina nekim izdavačima ispražnjeni magacini, a da su zapostavljena neka nova vredna izdanja; da su otkupljivane i knjige čije je izdavanje već pomognuto od nekih ministarstava, pa i knjige čije je izdavanje potpuno pokriveno, kao što su izdanja Samizdata B92, pomognuta od Fonda za otvoreno društvo.
      
       Dupla pomoć
       Despotović i za sve to ima odgovor: da su otkupom ranijih izdanja ispravljene neke ranije nepravde; za subvencionisane knjige kaže da su samo retke od njih otkupljene i to samo za matične biblioteke (pošto je reč uglavnom o skupim knjigama), ali i ističe da Ministarstvo kulture ne finansira dvostruko pojedine knjige...
       A šta kažu oni kojima su otkupljene knjige poverene - bibliotekari? Danica Otašević, direktor Gradske biblioteke “Vladislav Petković Dis” u Čačku, veli:
       - Svaka knjiga je dobrodošla biblioteci, dobra knjiga pogotovo. Sigurno da je Komisiji za otup knjiga teško da zadovolji svačije apetite, ali, mislim da osnovno pitanje nije razjašnjeno: za koga se otkupljuju knjige - za biblioteke, ili, pak, da se pomognu izdavači, pogotovo “mali”? Ili, i za jedne i za druge? Plašim se da je glas biblioteka do sada bio sporadičan, iako u svakoj komisiji za otkup pri Ministarstvu kulture sede i odlučuju i bibliotekari. Mislim da bi izbor knjiga ljudi iz biblioteka bio drugačiji, nego ukus Komisije. Tako se ne bi desilo da Kairos iz Sremskih Karlovaca dva puta “proda” istu knjigu (“Dečaci” u otkupu za 2001. i sada 2002. godine, a izdanje je iz 1999), ili da se, recimo, ne otkupi od Stilosa drugo kolo sabranih dela Isidore Sekulić, a otkupljeno je lane prvo.
       I još, predlažući, kaže:
       - Mislim da je pravi potez povukao pred ovogodišnji Sajam knjiga upravnik Narodne biblioteke Srbije Sreten Ugričić dogovorivši se sa direktorima matičnih biblioteka da se osnuje konzorcijum biblioteka koji bi imao odlučujuću ulogu prilikom otkupa, ali i pregovora sa izdavačima. Kako su biblioteke najveći “potrošači” knjiga, tada bi mogle da diktiraju uslove (rabat, kvalitet, izdavački program). Iz prethodnih otkupa imali smo praksu da dobijemo ponudu na daleko nižu cenu knjiga od izdavača, nego što je oni “prodaju” Ministarstvu. Mnogi u cenu ugrađuju i poštanske usluge koje nisu male, a mnoge knjige da nije otkupa, nikada ne bi zavredile pažnju bibliotekara, ali ni čitalačke publike.
       Gradska biblioteka “Vladislav Petković Dis” u Čačku spada u red biblioteka koje dosta kupuju knjige (5 000 godišnje). Oko 60 odsto otkupljenih knjiga mi već imamo i to u dovoljnom broju. Da smo učestvovali direktnije, naš izbor bi bio drugačiji, birali bismo knjige, a ne - izdavače!
       Komentar vlasnika Paideje Petra Živadinovića povodom ovojesenjeg otkupa glasi: Bilo bi mnogo zanimljivije objaviti spisak neotkupljenih nego otkupljenih knjiga!
      
       JOVAN JANJIĆ