“Reč treba da stoji između ćutanja i tišine. Nekada ona prethodi ćutanju, nekada mu sledi. U stvarnoj tišini, nepotrebna je”, rekao je akademik Vladeta Jerotić na Šestom seminaru psihijatara “Ljudi govore”

      Momci iz “Beogradskog sindikata” u pesmi opsovaše:
       Ajmo svi zajedno kao psi da lajemo
       Ajmo svi zajedno funjare da karamo.
      
       Psovka im je, naizgled, izvorna, jer psovati, znači “činiti kao pas”, lajati, a momci u pesmi i laju. Ali, oni ne psuju ničiju majku, nego funjare. Prastara srpska psovka o psu i majci podrazumeva da je pas, u srpskom jezičkom pamćenju - zli demon, onaj koji skrnavi, beščasti i siluje majku-zemlju. A zli demon moderne srpske psovke umesto na majku usmeren je na funjare. Ko god to bio.
       Šesti seminar psihijatara “Ljudi govore”, na temu “Reči...”, beogradskog Instituta za mentalno zdravlje (9. i 10. decembar). Skupština grada Beograda na Trgu Nikole Pašića. Profesori sa Medicinskog, Defektološkog, Filozofskog, Teološkog, Filološkog fakulteta, psiholozi i sociolozi kulture, književnici, psihoterapeuti... “kojima je posao da pripovedaju” kaže dr Branko Ćorić, neuropsihijatar i profesor Defektološkog fakulteta i FPN-a, govore o rečima i jeziku i njihovoj (ne)moći i (ne)upotrebi u svakodnevnom životu i psihoterapiji.
      
       Zmajeva psihoanaliza
       Zašto su se ovdašnji psihijatri odlučili da na 130 godina od postanka Srpskog lekarskog društva progovore o rečima, koje mogu “da izleče ali i da ubiju”, profesor Ćorić, kaže za NIN: “Dok se Sigmund Frojd, pre sto godina, pitao kako razumeti psihološki poremećaj čoveka, s jedne strane, i kako pomoći takvom čoveku, s druge strane, lekar Jova Zmaj napisao je onaj stih ‘Uteši rečima onog koji pati, al’ mu ne obećaj šta ne možeš dati’. A nije ni pomislio na Frojda. Uopšteno, ovaj stih govori o onoj pravoj, ortopsihoanalizi, koju su ljudi, bogami, tesali sto godina. Ona je danas razuđena, zadobila je oblike široke komunikacije i koristi reč u svakom odnosu. Psihijatrija je veština iako potiče iz medicinske sfere. Praktično, naš svakodnevni rad se odvija kroz razgovor. A reč je svuda. I o njoj treba čuti sa svih strana.”
       Akademik Matija Bećković je govoreći o “kulturi reči” primetio da su sve priče ispričane, reči potrošene a svaka, pogotovo javna reč, odavno kompromitovana. “Ko god govori više od nekoliko reči, taj smara, davi, guši i pegla. U ćutanju je sigurnost ali i pomodnost. Ko ćuti, taj se ne odaje, već prečicom može postati lik i faca”, podvlači Bećković nove reči srpske adolescencije, koje su odavno prestale da budu samo kuriozitet mladosti i generacijska specifičnost.
       Tipično adolescentski žargon trebalo bi da budu i erotske insinuacije u rečima, ali i termini koji deseksualizuju seksualnost (kres-šema, žvaka, muvanje, cupi), reči su prim. dr Vojislava Ćurčića sa Klinike za psihijatriju Kliničkog centra “Dr Dragiša Mišović”: “Međutim, odrasli, nekad, pokušavaju da govore njihovim jezikom, rečnikom, žargonom, i pretvaraju se u karikaturu. Bilo da je reč o roditeljima koji to čine ne bi li se približili deci stvarajući tako kontraefekat, bilo da je reč o odraslima koji koristeći žargon adolescenata žele da sačuvaju vedrinu duha i ponašanja a sa njima i mladost koja ističe. To važi i za erotski obojen rečnik, šale i viceve sa seksualnom konotacijom, koji su adolescentima primereni, a odrasli, stariji ljudi posustajanje seksualne aktivnosti ili strah od toga, nadoknađuju na verbalnom nivou.”
       Da ne treba upotrebljavati rečnik određene grupe, siguran je i prof. dr Nikola Vučković, psihijatar, predsednik Sekcije za bolesti zavisnosti Srpskog lekarskog društva: “U razgovoru sa narkomanima ne koristim njihov sleng, jer mislim da taj rečnik samo podržava narkomaniju. Tolerišem ga, ali ga ne koristim u razgovoru. Ako bih to činio, ostao bih u njihovom svetu sa njima, a cilj mi je da ih izvedem odande. Međutim, reč nije dovoljna u borbi protiv narkomanije. Reč treba da prati lek. Lek je neophodan. U Novom Sadu, na primer, postoji humanitarna organizacija koja ne koristi lekove, oslonjena je na hrišćansku zajednicu i koristi reč. Ta je reč u osnovi verovanje, Stari zavet. Ali, to verovanje podrazumeva odricanje od svojih najbližih veza, posvećenje Crkvi. Reč postaje zavisnost, zapravo verovanje kroz tu reč. To je zamena jedne zavisnosti drugom.”
      
       Sidaš - socijalna smrt
       Mr Ksenija Savin je upozorila na upotrebu reči sidaš, koja nije bezazlena žargonska reč, zamena za oficijelnu dijagnozu kao kod dr Ranka Bugarskog “sidaš - oboleo od side”. To je reč koja ubija, pejorativan izraz ružnog, pogrdnog smisla, krcata predrasudama, mržnjom i nasiljem: “Postajući sidaš, čovek ima dobre izglede da mu taj novi identitet prekrije i poništi sve što je dotad bio donoseći mu potpunu socijalnu smrt.”
       U srpskom jeziku mnogo je reči kojima se usled pogrdnog prizvuka gubi izvorno značenje i neosetno, one postaju karakterna osobina. Da li je reč o društveno-jezičkoj netoleranciji specifičnoj za srpski narod ili je to opštejezička konstanta svuda u svetu? “Apsolutno je reč o netoleranciji kod nas, a kada su drugi jezici u pitanju, podatke nemam”, kaže gospođa Savin za NIN.
       Ima lekara koji biraju reči kada saopštavaju pacijentu dijagnozu, a ima i onih koji kažu, “bez uvijanja”, golu istinu. Profesor dr Tomislav Sedmak, neuropsihijatar u penziji, kaže da njegovu otvorenost neke kolege nisu odobravale: “Kad me pacijent pita šta mu je, ja kažem imaš šizofreniju. Ukoliko pacijent ne zna šta mu je, kao njegov lekar dužan sam da mu to saopštim.”
       A o grubosti govora, sa kojom se susrećemo gotovo svakodnevno u životu, dr Sedmak za NIN, kaže: “To je pitanje nemoći i svemoći. Onaj ko koristi grub govor, ili se brani ili napada. Postoje ljudi koji nisu napadnuti, a koriste takav govor. Na osnovu iskaza o grubom govoru ne može se govoriti o tome da li je bazično grub ili bazično uplašen čovek. Najbešnji i najgrublji su oni - prirodno uplašeni. Prirodno agresivni i grubi s lakoćom govore i to najčešće nije provokativna situacija, pa mogu da se iskažu.”
      
       Ćutanje i tišina
       A šta se događa kad ponestanu uvrede i grubosti, psovke, ili tek prazne reči? Kad više ni takve reči nemate kome da uputite?
       “Kao što je moguće razlikovati usamljenost kao mogući prateći znak neuroze od samoće, kao stanja plodne pripreme za novu višu fazu u individuaciji, tako je potrebno razlikovati ćutanje, kao takođe mogući, upozoravajući znak neke teže ili lakše psihičke krize od tišine kao blagotvornog znamenja odmora duše u probuđenom duhu. Reč treba da stoji, čini mi se, između ćutanja i tišine. Nekada ona prethodi ćutanju, nekada mu sledi. U stvarnoj tišini nepotrebna je”, rekao je akademik Vladeta Jerotić i podsetio na scenu iz svakodnevnog života: “Seksualni odnos u ljubavi ili bez ljubavi - posle seksualnog odnosa ili se ćuti ili se bude u tišini - to partneri najbolje znaju da procene. Neprijatno ćutanje među ljudima svima je poznato, blaga i opuštena tišina mnogo manje. Jednom doživljena, međutim, ostavlja neizbrisiv trag u duši čoveka, i ta vrsta srećne memorije može biti dovoljna da takvoj doživljenoj tišini opet težimo.”
       Mi smo tek kod psovke.
      
       ZORA LATINOVIĆ