NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Đinđić, Karić i Kenedijev otac

(“Premijer na žici, NIN br. 2709)

      “Kenedijev otac”, tvrdi naš premijer, “opljačkao je Njujoršku berzu, pa je, baš zato što je znao sve trikove, postavljen za njenog direktora. Inače, on nije bio bolji nego što je Bogoljub Karić.” Dakle, zaključuje premijer, “mi imamo te preduzetnike koje imamo, druge nemamo; takvi su kakvi jesu; tako da ako mi sada želimo da budemo principijelniji nego Amerikanci u uspostavljanju svoje tržišne ekonomije, loše ćemo proći, jer, ako nema dokaza i niko nije pokrenuo postupak, ta opšta sumnja samo koči razvoj društva.”
       Zapravo, na delu je prekvalifikacija Miloševićevog sveta, sveta njegovih funkcionera i njihovih “poslovnih” partnera, doduše ne svih, već većine, prekvalifikacija tog sveta nastalog “čerupanjem” društvenog kapitala u uspešan svet preduzetnika, u svet novih srpskih kapitalista. A ona, ta prekvalifikacija, razumljivo, nužno emituje loše poruke, kako one moralne i političke, tako i one ekonomske prirode.
       Moralna poruka. Sav taj svet “preduzetnika”, začet pod plaštom Miloševićevog režima, ne “posluje”, ne “čerupa” u nekom praznom prostoru, već “čerupa” konkretne ljudske jedinke, svoje sugrađane, sunarodnike, komšije, njihove plate, penzije, stipendije, dečje dodatke; “čerupa” njihove živote, njihovu prošlost, sadašnjost i budućnost. Otuda nejednakost bez presedana u svetskoj istoriji, otuda jedna užasno provokativna i destimulativna nejednakost. Stoga, premijerova tvrdnja “da se u ovoj zemlji događa socijalna preraspodela pošto polovina budžeta ide na socijalna davanja”, naprosto nije tačna, jer je socijalna preraspodela već izvršena, naravno, u korist “preduzetnika”, dok sva ta davanja ne predstavljaju ništa drugo do napor da se opljačkan narod nekako održi u životu, i to po cenu da svet “preduzetnika” preraste u svet legalnih vlasnika kapitala. Dakle, poruka je jasna: sva su sredstva dozvoljena, a biti pošten maltene znači biti suicidan.
       Politička poruka. Isto tako, ispada da je svet miloševićevaca bio u pravu: onda - visoke plate i funkcije, sada - opet visoke plate i funkcije plus visoke kirije, plus keš lova, plus reputacija uspešnog sveta, plus trijumfalan izlazak na istorijsku scenu u ulozi nove srpske buržoazije. A masa petooktobarska, kakva je njihova sudbina danas, ima li nekog od njih, naravno osim vlasnika revolucije i reforme, ima li nekog da je zadovoljan svojom novom pozicijom ili je ta masa potonula u bespuću srpske revolucije?! Nažalost, umesto da je vraćen onima od kojih je “očerupan”, kroz fondove i akcije, kapital “vreba” zgodne prilike, a masa ostaje bez posla i nade, jer je na delu parada “liberalizma” bogatih i moćnih.
       Ekonomska poruka. Kapital nagomilan tokom poslednjih deset “krastavih” godina jeste nefunkcionalan, jer je odliven iz proizvodnje u “Dušan Silni komerc” preduzeća, u kazina, pabove, restorane, motele; delom je na inoračunima, delom u slamaricama, a delom u “tekućim transakcijama” sa “menadžmentom” društvenih firmi. Premijerova logika je jasna: bilo što je bilo, vuk pojeo magarca, nije važno kakve je boje, već je važno da mačka lovi miševe, ajd’ da taj kapital nekako uđe u legalne tokove i profunkcioniše na polju njegovih vlasnika i društva u celini. Ali, gle čuda, kapital ostaje ravnodušan na te iskrene ponude: ne dolazi sa inoračuna, ne izlazi iz slamarica, ne pojavljuje mu se na vetrometini gde ponovo vuk može da pojede magarca; ne ulazi mu se u legalne tokove, jer je sviknut na nelegalne, gde ima dovoljno prostora za svoje manevre, bez uplitanja radnika i države u njegove “poslove”. Kakva je, dakle, društvena korist od tog kapitala koji je vrlo oprezan i ulazi samo u “sigurne transakcije”?
       Da zaključim: osim disciplinovanjem rada, premijer treba da se pozabavi i disciplinovanjem kapitala i osim motivacijom kapitala, još i motivacijom rada. Takođe, njegova istorijska analogija bi mogla da bude manje nategnuta, jer zapadni kapitalizam nastaje iz feudalizma, što znači iz društva zasnovanog na privatnoj svojini, a ovaj naš iz socijalizma, što znači iz društva zasnovanog na zajedničkoj imovini. Stoga, ako je neka paralela moguća, onda je to paralela sa nastankom robovlasništva iz plemenskog društva zasnovanog na zajedničkoj svojini, što, razume se, uvećava odgovornost poglavice za sudbinu društva i njegov karakter.
       Ako ova sumnja makar malo zakoči razvoj društva u pravcu kapitalizma bez ljudskog lika, onda je njena svrha ispunjena.
      
       DESIMIR NIKOLIĆ,
       Paraćin


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu