(ili: ako je poglavica Bik Koji Sedi osuđen što je branio indijanske zemlje znači li to da će i Džordž Buš biti isporučen Hagu kao agresor?)

      U nedelji kada je Biljana Plavšić odletela za Hag, navršila se i godišnjica od smrti poslednjeg velikog indijanskog po- glavice. Bik Koji Sedi. (Samo)ubijen je u američkom zatvoru, 1890. godine, kao po haškom receptu. Onako, kako Srbi vole da se samoubijaju u Hagu. A Biljana Koja Svedoči predala se dragovoljno kao poglavica Crveni Oblak i, po svoj prilici, provešće ostatak života u Ševeningenu, nimalo indijanski, nimalo srpski. Koga Karla del Ponte i Medlin Olbrajt brate, teško njemu i njegovom imenu, za vjeki vjekov.
       Bik Koji Sedi, najveći poglavica Sijuksa, optužen je za etničko čišćenje; čistio je svoju indijansku zemlju od bledolikog šljama. A onda se šljam nakotio, organizovao u pravnu državu sa regularnom vojskom i krenuo u surov obračun sa Indijancima.
       A šta je to zgrešio Bik Koji Sedi, poglavica najmoćnijeg indijanskog plemena?
       Počev od 1854. godine Sijuksi ulaze u okršaj sa američkom vojskom i trude se da zaustave naseljavanje kolonista na svojoj zemlji. Tokom dvadeset i pet godina, pod vođstvom slavnih poglavica kao što su Bik Koji Sedi, Crveni Oblak i Ludi Konj, Sijuksi uspešno vojuju protiv američke vojske. Međunarodna zajednica ćuti; Kofi Anan još nije osnovao Ujedinjene nacije, Medlin Olbrajt se još nije rodila, a Karla del Ponte se još nije razvela od muža.
       I, 1876. godine, Sijuksi odnose slavnu pobedu kod Litl Big Horna, kada je ubijen i ozloglašeni general Kaster. Ali, godinu dana kasnije, 1877. godine, gine i Ludi Konj, a ubrzo predaje se i Crveni Oblak. Predajom Crvenog Oblaka indijanska stvar kreće nizbrdo baš kao što srpska stvar kreće uzbrdo predajom Biljane Plavšić. Jer, potom sledi ubistvo Bika Koji Sedi 1890. godine i masakriranja Ranjenog Kolena u decembru iste godine; otpor Sijuksa zauvek je zaustavljen. A otpor Srba? Još Niče je govorio da je istorija večno vraćanje Istog.
       Procenjuje se da je u SAD, u poslednjih dvesta godina, pobijeno oko TRIDESET MILIONA INDIJANACA!!?
       Kad svakom Amerikancu, pa i naturalizovanom Bogdanu Deniću, poreklom iz južne Srbije, pomenete cifru od 30 miliona pobijenih Indijanaca, odmah, mlataraju rukama, demantuju. Ali, nikako da kažu “svoju” brojku. Da li su ubili dvadeset miliona, deset ili “samo” dva? Neka kažu da su ubili samo jednog, iz nehata, u traperskom lovu na bizone. Neka kažu, bar, da oni, Amerikanci, nisu ubili ni iz nehata, da su se Indijanci istrebili u bratoubilačkom ratu. Neka kažu da su došli na pustu zemlju gde su od živog sveta bila samo krda bizona...
       Danas u SAD živi (samo ili čak) tri miliona Indijanaca. Žive, uglavnom, po rezervatima što vam je drugo ime za slobodniji, veseliji Staljinov logor. Jer, toči se alkohol, a tu je i droga, kockarnice. Istrebljenje Indijanaca nikad nije, jasno i glasno, nazvano etničkim čišćenjem, ni genocidom. To je, jednostavno, dugotrajni “proces emancipacije Indijanaca”.
       Sem u rezervatima današnji Indijanci emancipuju se i po zatvorima. U zatvorima su oni koji se još sećaju da su Indijanci i koji hoće da govore svojim jezikom, da se klanjaju svojim bogovima, svojoj drevnoj tradiciji.
       Jedan od njih je Leonard Peltje (58), iz plemena Sijuksa, zatočen još od 1977. godine u zatvoru Livenvort u Kanzasu. On je optužen za ubistvo dvojice agenata FBI-ja i osuđen na izdržavanje dvostruke doživotne zatvorske kazne. Indijanac Leonard već 25 godina tvrdi da je nevin, a njegovi advokati javno govore da je “žrtva političkog procesa” i da je presuda izrečena “radi primera drugima” uprkos nepostojanja bilo kakvog dokaza njegove krivice. Iako ima podršku međunarodnih branilaca ljudskih prava i Udruženja prijatelja američkih Indijanaca, “slučaj Leonard” je ostao nepoznat široj američkoj javnosti!? Jer, Amerikanci uglavnom žive u Potemkinovim selima, uz pivo, hamburger i televiziju; za drugu realnost oni ne znaju. Šta im kaže Si-En-En, to im je.
       Birxil Kils Pošteni je unuk Bika Koji Sedi, unuk onih retkih Sijuksa koji su preživeli masakr Sedme konjice Jenkija, 1890. godine. On ima dve diplome iz agrarnih nauka i živeo je u rezervatu za preostale Sijukse gde je nastojao da stvori “ekološko-poljoprivredni sistem zasnovan na indijanskoj filozofiji, na filozofiji koja veruje u svetost Zemlje i svih bića koja na njoj žive.”
       Beležimo i ove njegove reči: “Ne mrzim bledolike, ali ih prezirem zbog njihove pohlepe, zbog njihovog načina iskorišćavanja zemlje, prirode, ljudi i životinja.”
       A davno pre Birxil Kilsa Poštenog, 1854. godine, poglavica Sijetla napisao je pismo Abrahamu Linkolnu: “Kada veliki beli poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi da otkupi našu zemlju - previše traži... Kako se mogu prodati ili kupiti nebo i toplina zemlje? Tako nešto sasvim nam je strano. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode... Svaki je delić ove zemlje svet mome narodu. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaka maglica u tami šume, sveta je u mislima i u životu mog naroda. Deo smo zemlje i ona je deo nas. Mirisave trave su nam sestre, jelen, pastuv, veliki orao - braća su nam...”
       A kako kod nas Indijanaca na Balkanu? Premijer Đinđić, onomad, reče: “Puno je poglavica, a malo Indijanaca.”
       I tim lošim srpskim poglavicama “reke nisu braća”, niti im je zemlja majka, oni ne “čuju otvaranje lišća u proleće i drhtaj krila mušica”. Srpske poglavice bi da sve prodaju. Zato je u Srbiji sve manje Indijanaca, a i zemlje srpske smanjiće se, upoganiće se, opusteće. Tako je bilo kada se predao poglavica Crveni Oblak, tako će biti i posle Biljane Plavšić.
       I liberalni poglavica iz Vašingtona seiriće, jer, eto, oteo je još parče tuđe, indijanske zemlje.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ