Ljudi u ovakvim rubrikama često preteruju sa grubostima kada govore o političkim TV pričaonicama. Evo prilike da kao autor i voditelj jedne takve, repliciram ili makar neke stvari objasnim.
       Glavna “presuda” glasi: “Dosadno!”.
       Sigurno da za neke i jeste. Ali ideja i nije da se svet malo zabavi. Ideja je da ljudi “izbliza” vide i čuju one na vlasti i naravno, one oko nje. Ako pride ima i elemenata zabave - čist je ćar.
       Politički “talk shonj” program nije neki domaći specijalitet.
       Primerice, obratite pažnju na Bi-Bi-Sijevu emisiju “Hard talk”. Briljantni Tim Sebastijan svakodnevno, u nešto kasnijem terminu (oko 21 sat) vodi “žive” razgovore o zdravstvenom osiguranju, poreskim obavezama, državnim obveznicama, bliskoistočnoj krizi... I niko to ne tretira kao smeće, lišeno svakog smisla.
       Zna se i ko to gleda - “monetarno stabilna” populacija u “zlatnim” srednjim godinama, sa manjim problemima, uglavnom poslovne prirode. U takvim emisijama nema reklama za uloške, patike i sapune, ali zato ima ponuda za “mercedes”, “pežo” ili neko putovanje na proleće u Toskanu.
       Produkcija tako nečeg podrazumeva čitavu armiju profesionalaca, a budžet nije manji od desetak hiljada funti. Televizija je, prosto, igra velikih brojki.
       Te pare ne postoje u domaćim uslovima, naročito u javnim servisima koji su, na neki način, obavezni da plasiraju “teže”, političke sadržaje.
       Drugo, u domaćim TV stanicama previše je amatera, a premalo obučenih ljudi, koji tačno znaju šta treba da rade, šta je televizija i kako ona funkcioniše. Tu pre svega mislim na urednike programa, reditelje, producente, realizatore, montažere, stiliste....
       Novinari i autori, samo su jedna karika u dugačkom lancu.
       Konačno, koga u gladnoj Srbiji zanima politička TV debata?
       Ima dovoljno takvih. Razumljivo, jer politika je ovde još najveći, “top-talk-shonj” u kojem mnogi žele da učestvuju, makar samo kao statisti, jednom godišnje, na izborima.
       I ja rado gledam takve emisije. Radoznala sam prema raznim temama, a pokušavam i da “skeniram konkurenciju”.
       Volim da pogledam i kviz “Milioner”, dobar film, seriju ili vrhunski sport. Lepo mi je kad na ekranu vidim visoki budžet, improvizacije počinju da me zamaraju.
       Iznad svega volim da pogledam dobar dokumentarac strane, još bolje britanske produkcije. Deprimiraju me domaći pokušaji na tu temu, poput serijala o životu komunističkog funkcionera Aleksandra Rankovića.
       No, srećom, tu je uvek daljinski upravljač. Uz NjC šolju, veš mašinu i još nekoliko sitnica, to je sigurno jedan od najkorisnijih patenata civilizacije.
      
       ALEKSANDRA RANKOVIĆ