Ruske naftne kompanije su pod pritiskom firmi iz SAD da finansijski sponzorišu protivnike Sadama Huseina

      Presretnut pitanjima novinara u Manili (gde se zatekao u službenoj poseti), ruski ministar spoljnih poslova Igor Ivanov zamerio je u ponedeljak Iraku zbog odluke da se “Lukoil” udalji iz razrade jednog naftnog polja ne predaleko od Basre, što je moćnicima ruske petrolejske industrije obećavalo 3,7 milijarde dolara profitnih poslova.
       Pregovori Bagdada i ruskog konzorcijuma o razvoju i eksploataciji ležišta Vest Karna traju od 1997 - što je, sa stanovišta Moskve, smatrano delom misije spasavanja sedam milijardi dolara ruskih “iračkih potraživanja”, ugroženih dugovečnom blokadom Sadama Huseina posle tzv. Zalivskog rata.
       Dug Iraka Rusiji “knjiži se” još iz vremena SSSR-a, kada je u okviru dogradnje i jačanja vojnih i političkih poluga tadašnjih blokova zasnovano funkcionalno prijateljstvo Bagdada i Moskve, potkrepljeno međusobnim koristima i sovjetskim ulaganjima. Bagdad je trampio naftu i političke usluge. Moskva, opštu bezbednost lagera i naoružavanje Sadama Huseina.
       Raspadom SSSR-a, zatim napadom Anglo-Amerikanaca na Irak, ekonomskom blokadom Bagdada i sankcijama UN, račun Rusa i Iračana zamrznut je u trenutku kada je njegov tekući saldo pokazivao minus na štetu Rusije. S dolaskom u Kremlj Jeljcina, a potom i Putina, tzv. iračka politika Rusije dobila je - dabome, osim prilagođavanja radikalno promenjenom poretku svetske moći i smanjenom uticaju Rusije - i jedan novi element, podrazumevajuću brigu Moskve o nenaplaćenim potraživanjima.
       Diplomatija Rusije uložila je veliki trud da se taj državni interes zemlje prizna legitimnim ne samo u Iraku nego i daleko šire, pre svega u Vašingtonu, Londonu i Njujorku, u palati UN. Istupajući u Savetu bezbednosti, Rusija je afirmisala specifičnost svojih veza i mogućnost “prijateljskog uticaja” na režim u Bagdadu, nastojeći da se učini politički nezaobilaznom u spoljnom odlučivanju o njegovoj sudbini. To bi joj omogućilo da u međunarodna rešenja koja se tiču Iraka, ugrađuje i sopstvene interese.
      
       Prijateljevanje na probi
       Ruski trud nije ostao nenagrađen. Saglasno iračkim izvorima, 30 do 40 procenata iračkog petroleja izvezenog u okviru programa (UN) “Nafta za hranu”, ostvarile su ruske kompanije. Bagdad ih je zadržao u sektoru svoje naftne industrije.
       Ruska rola “treće strane” počivala je, međutim, na premisi jednog preduslova - da u produženo i neokrnjeno prijateljstvo Moskve veruje i Sadam Husein, koji je, opet, rado isprobavao “prijateljsku izdržljivost” Kremlja. Proletos, na samom početku kampanje Vašingtona da za novi rat protiv Iraka pridobije i podršku Arapa, Bagdad se smesta okrenuo licem Moskvi - “potvrđujući političku volju Iraka da učvrsti odnose s Rusijom”. Kao sirena za vazdušnu uzbunu, takav mehanizam iračkog dejstva “prijateljstvom s Rusijom” na svaki veći pritisak iz Amerike, puštan je u pogon u očekivanju da Moskva, kad već ne može vojnički, dejstvuje makar diplomatski.
       U Zalivskom ratu, nekadašnji kreator sovjetske bliskoistočne politike Primakov, doleteo je bio u Bagdad čak rizikujući život, u samom jeku bombardovanja, ali pomažući da počnu pregovori o obustavi napada. Decembra 1998. Moskva je pošla čak i korak dalje, povukla je kući svoje diplomate u Londonu i Vašingtonu. Pokrenula je talas protesta i tražila prekid anglo-američke operacije “Pustinjska lisica”. U znak podrške Iraku, Državna duma Rusije odložila je ratifikaciju ugovora sa SAD o nuklearnom oružju (START II).
       Ove godine, dejstvo mehanizma s podvlačenjem “prijateljstva s Rusijom”, pokazalo se sa stanovišta Bagdada nedovoljno efikasnim. U ponovo aktuelizovanoj ratnoj krizi, držanje Moskve bilo je uočljivo suzdržanije. Jeste, produžena je ruska javna osuda ideje da se na Irak dejstvuje oružjem. Tačno, koliko prošle nedelje, Rusija je upozorila da SAD ne bi trebalo da dopuste da se “rad na eliminisanju iračkog oružja za masovno uništavanje zameni nastojanjem da se (u Iraku) promeni nepokorni irački režim”. Pokušaj da se “za uklanjanje legitimnog iračkog vođstva izdejstvuje blagoslov UN, okrnjiće autoritet UN”, upozorio je portparol ruskog MID-a. Ipak, ovog puta, u mnogim nijansama, diplomatski koraci Moskve izražavali su takođe i “novo gledanje” Rusije na Irak koje je još proletos najbolje objasnio direktor moskovskog Fonda “Politika” Vjačeslav Nikonov - rekavši da bi “Moskva trebalo da pospeši kontakte sa Sjedinjenim Državama, kako bi se ruski interesi uzeli u obzir tokom američke (predstojeće) operacije”!
       Citirana preporuka Nikonova neočekivano je dobila puni smisao nedavnom pritužbom Nikolaja Tokareva, šefa kompanije “Zarubežnjeft”, jedne od članica ruskog iračkog konzorcija, na navodnu ucenu ruskih kompanija u Iraku, iz pravca SAD. Lobujući preko američkih naftaša, SAD tobože zahtevaju da ruske kompanije čak finansijski pomažu političke rivale Sadama Huseina, pošto, po Tokarevu, jedino tako mogu računati s dobijanjem poslovnih aranžmana jednom kada u Iraku Sadamove vlasti više ne bude.
      
       “Prljavi poslovi”
       “Ako je o Amerikancima reč, uprkos svoj političkoj retorici, ovaj poduhvat sračunat je na osvajanje kontrolne pozicije nad tržištem nafte”, citiran je predsednik ruske državne kompanije. Hroničari rusko-iračkih odnosa koji su studirali demarš Tokareva u javnosti, veruju da izjava državnog čoveka “iz nafte” izražava visoku zabrinutost političkih i poslovnih faktora u Moskvi mogućnom ranjivošću ekonomskih interesa zemlje u Iraku, posle, čini se, više nego izvesnog vojnog napada Anglo-Amerikanaca. Novi irački režim mogao bi da zanemari otplatu iračkog duga Rusiji!
       Govoreći o uceni, Tokarev je opisao tobožnji pokušaj kao nečastan; međutim, priznao je da među ruskim naftnim kompanijama u Iraku ima i onih manje gadljivih, koje su se uključile u “prljavu igru” SAD. Ako se sme interpretirati, takve, dakle, pomažu stranu koja se sprema za vlast.
       U Moskvi, upitan o osnovanosti javne pritužbe, portparol ambasade SAD izjavio je da “nije svestan postojanja bilo kakvih razgovora ili dogovora o zaštiti ruskih ugovora u zamenu za kontribucije iračkoj opoziciji”. Međutim, u epizodi s otkazom iračkog ugovora kompaniji “Lukoil”, čini se da je ipak upravo to taj žbun iz kojeg je “nešto šušnulo”. Igrajući kako igra, Moskva je (mogućno je!) podelila uloge, te privatne naftne kompanije “obavljaju posao”, dok državna (dakle, ona pod kontrolom ruske vlade) zove upomoć i protestuje. U isto vreme, ministar Ivanov prvi put govori Bagdadu tonom nešto oštrijim, zahtevajući da se Irak drži ugovora, i da vrati u igru “Lukoil”.
      
       PETAR POPOVIĆ
      
      

Ruska drskost Irački potpredsednik Tarik Aziz rekao je novinaru kanadskog “Nešenel posta” u Bagdadu da je Irak otkazao ugovor sa Lukoilom jer je ruska kompanija tražila garancije da će se njena prava po ugovoru ispoštovati čak i ako Sadam Husein bude srušen sa vlasti.        Aziz je procenio da je to bila “drskost”, dodavši da je Lukoil takve garancije tražio u Vašingtonu, “a ugovor su potpisali sa nama”.